Према најновијем извештају Латам Плуса, 76 одсто испитаника старости од 16 до 24 године тренутно не одобрава председников рад.
Како се ово може одразити на будућност Милејевог политичког пројекта, за „Два Југа“ објашњава новинар Тадео Кастељоне, главни уредник PIA Global.
Колико озбиљну претњу представља Милејев пад популарности међу младима?
Озбиљна је зато што открива да се механизам који је Милеја довео на власт — каналисање антиполитичког разочарања покољења уморног од застоја — окренуо против њега самог. Најновије истраживање агенције Latam Pulse (AtlasIntel/Bloomberg, спроведено између 30. јула и 3. августа 2026. године на узорку од 1.120 особа) показује незадовољство од 76,9% међу младима од 16 до 24 године и 71,9% међу онима од 25 до 34 године, што су највиши показатељи међу свим старосним групама у земљи. Укупно незадовољство радом владе достигло је 62,4%, уз свега 37,1% подршке, а и друге истраживачке куће потврђују исти тренд, с методолошким разликама, но с недвосмисленим смером.
Одбијање није повезано само с узрастом, већ одговара и конкретној социоекономској основи. Према консултантској кући Moiguer, 32% младих Аргентинаца живи у сиромаштву у поређењу с општим просеком од 28%, незапосленост младих достиже 16% (више него двоструко у односу на 7,5% укупног становништва), а 30% оних између 18 и 24 године нити студира, нити ради. Међу онима што зарађују мање од 630.000 пезоса месечно незадовољство достиже 78,8%, док та бројка пада на 44,9% међу онима чији приход прелази 3 милиона пезоса. Старосни јаз и јаз у приходима су, у пракси, један те исти јаз.
Тој структурној слици последњих недеља додао се и конкретан политички катализатор: противљење закону који омогућава продају земљишта странцима, што је мобилисало хиљаде младих у Буенос Ајресу под паролом „Отаџбина није на продају“. Тај феномен се испреплео с атмосфером националног заноса, подстакнутог успехом фудбалске репрезентације Аргентине на Светском првенству 2026, укрштајући национални идентитет и противљење мерама штедње на начин који либертаријанско руководство није предвидело.
Претња је озбиљна, јер је аутсајдер који је обећавао раскид са традиционалном политиком на крају изазвао исто оно разочарање које је разобличавао. Чак је изгубио подршку и унутар сопствене базе: 28,7% оних који су гласали за Милеја у другом кругу 2023. године сада не подржава његов рад, а незадовољство међу младим мушкарцима (58,5%) и младим женама (66,1%) потврђује да се губитак подршке протеже кроз читаво бирачко тело које га је раније подржавало.
Која би партија или политичар могли придобити наклоност младих?
Нико у томе не успева, и то је најважнији податак за разумевање тренутног политичког тренутка у Аргентини. Патрисија Булрич, бивша министарка безбедности и тренутна савезна сенаторка, која је донедавно била најбоље позиционирана фигура унутар и ван власти, такође пролази кроз приметан пад подршке — њен рејтинг је пао за 19 поена у последњем месецу и за 31 поен од свог врхунца у фебруару 2026. Перонизам, са своје стране, показује оно што штампа описује као „структурну немогућност“ да капитализује пад владајуће коалиције; то је коалиција која је најмање успела да задржи бираче који су је напустили од 2023. до данас, иако истовремено најбоље чува своје тврдо језгро у односу на друге снаге.
И сама влада је свесна овог парадокса. Истраживање опсерваторије Pulsar UBA и удружења Conciencia, спроведено међу ученицима и студентима од 16 до 19 година, показује да 72% њих сматра како је гласање важно, али у исто време верује да је то недовољно за решавање онога што се дешава у земљи. То је покољење које се не одриче демократије као система — подршка остаје већинска, око 61% — али је скоро потпуно изгубило поверење у то да постојеће странке, ма ком усмерењу припадале, могу тај систем преточити у конкретна побољшања. Заправо, 28% младих признаје да би радије изабрали ауторитарну владу ако би се она показала делотворнијом.
Како напредњаштво (перонизам-кишнеризам, у својим циклусима 2003-2015. и 2019-2023), тако ни либертаријански неолиберализам (од 2023. до данас) нису успели, сваки у оквиру својих могућности, да реше структурну кризу у Аргентини без пребацивања великог дела њеног терета на млађе нараштаје.
Млади не прелазе ка некој трећој идеолошкој алтернативи која се још није појавила на табли, већ просто почињу да се потпуно повлаче са политичке табле.
Та дијагноза има непосредан емпиријски преседан у парламентарним изборима у октобру 2025. године са излазношћу од свега 67,92% — што је историјски минимум од 1983. године — где око 11,7 милиона Аргентинаца није гласало. Када се томе дода 665.000 празних и 598.000 неважећих листића, готово 13 милиона бирача није изразило никакву политичку наклоност, што је више од броја гласова било које појединачне странке. Структурно језгро апстиненције, које се од 1983. кретало између 15% и 22%, скочило је на 32% у 2025. години, са пиковима празних листића и до 37% у појединим окрузима. Како скоро 53% бирачког списка за 2027. годину чине млађи од 39 година, све указује на то да одлучујућа променљива на предстојећим изборима неће бити то која ће снага задобити наклоност младих, већ колико ће се продубити ово повлачење из система представљања.
