Прошле недеље, с постављањем последњег бетонског сегмента, који ће повезати конструкције подигнуте на страни Кармело Пералта (Парагвај) и Пуерто Муртињо (Бразил), почели су радови на физичком спајању два дела моста Биокеанико преко реке Парагвај. Ова фаза је један од кључних тренутака изградње, но међународни прелаз још увек неће бити отворен, пошто предстоје радови на постављању коловоза, завршној обради и други пратећи задаци.
Мост дуг 1.294 метра део је Двоокеанског транспортног коридора, који ће повезати бразилске луке на Атлантику са чилеанским лукама на Тихом океану преко Парагваја, Аргентине и Чилеа. Улагања у пројекат износе око 103 милиона долара од средстава парагвајске стране хидроелектране Итаипу. Завршетак изградње ће ојачати положај Парагваја као вишенаменског логистичког чворишта, побољшати регионалну повезаност и створити нове могућности за регион Чакоа и националну привреду.
Колико су реалне наде да ће нови мост донети Парагвају јачање привредних веза с Аргентином, Чилеом и Бразилом? Или је његов значај чисто политички?
На ово питање издању Два Југа одговарају
Педро Паес, доктор економских наука (Универзитет у Тексасу). Бивши министар економије, надзорник за контролу тржишне власти, члан Стиглицове комисије УН-а, директор Института за економска истраживања (PUCE), универзитетски професор у Еквадору и САД.
Осим унутрашњих политичких циљева владе која је све више десничарска и која никако да се консолидује и буде прихваћена — чак ни унутар сопствених олигархијских кругова — овде је на делу права геополитичка трка. Циљ је видети који ће од двоокеанских излаза успети да оствари хегемонију у остатку светске трговине и привуче линије снабдевања за остатак Латинске Америке.
Питање је да ли ће то бити Шангај, кроз повезивање преко кинеских компанија, или је реч о алтернативи која се предлаже у Чилеу, где се покушавају придобити присталице за опцију блиску НАТО-у. То би било изравно повезано са притиском и блокадом коју би Сједињене Државе спроводиле над кинеском инфраструктуром.
Тако, до сада имамо ситуацију да инфраструктура која је пре неколико година оспособљена за коришћење луке Чанкај није коришћена због бојкота различитих актера, код којих се сумња на међународне агенде.
У случају односа Чиле-Парагвај, са циљем да се разради алтернативна осовина оној у Перуу, верујем да ће имати подршку свих обавештајних служби и „дубоке државе“ (Deep State) сваке од укључених земаља, као и сагласност главних пословних кругова. Проблем који ја ту видим јесте да ће, на крају крајева, у погледу исплативости превладати логика трговине, а структура трошкова коју нуди кинеска опција је далеко пробитачнија.
Само се административним мерама, силом, бојкотом и саботажом може одржати заробљено тржиште везано за опцију САД-НАТО.
Орландо Ернесто Перез, новинар и писац
Видите, имам два запажања о том процесу интеграције путем физичких објеката — мостова, путева и заједничких лучких структура. То је био један од највећих снова Латинске Америке, узимајући у обзир да смо географски простор с одређеним природним препрекама или особеностима које спречавају добру интеграцију.
Због тога је изненађујуће што у датом периоду XXI века нисмо успели — као што су то урадили средином прошлог века у Европи након Другог светског рата, уз сву подршку Маршаловог плана и свега осталог — да будемо способни развити ове процесе интеграционе инфраструктуре. То је прво.
Друго, што се тиче онога што се већ предвиђа или потврђује овим мостом између Парагваја и Бразила, чини ми се да је то веома значајан објекат. Међутим, он би морао бити праћен и другим врстама пројеката социјалног карактера, као и економском и производном интеграцијом између две земље. У супротном, све ће остати практично само на мосту који прелазе возила и машине, док се народи не интегришу.
Једна од ствари које уопштено недостају Латинској Америци јесу „живе границе“. Шта то значи? То су погранични географски простори с активним присуством производних, туристичких, културних и еколошких сектора с обе стране границе. Тиме се јамчи да та зона неће бити тек обичан мост, пут, наплатна рампа, или војно-полицијски контролни пункт и ништа више, већ истински процес културне интеграције у пуном смислу те речи.
И додао бих још један детаљ: ово што се сада ради између Бразила и Парагваја, урађено је својевремено у Еквадору током Грађанске револуције са Рафаелом Кореом.
