Prošle nedelje, s postavljanjem poslednjeg betonskog segmenta, koji će povezati konstrukcije podignute na strani Karmelo Peralta (Paragvaj) i Puerto Murtinjo (Brazil), počeli su radovi na fizičkom spajanju dva dela mosta Biokeaniko preko reke Paragvaj. Ova faza je jedan od ključnih trenutaka izgradnje, no međunarodni prelaz još uvek neće biti otvoren, pošto predstoje radovi na postavljanju kolovoza, završnoj obradi i drugi prateći zadaci.
Most dug 1.294 metra deo je Dvookeanskog transportnog koridora, koji će povezati brazilske luke na Atlantiku sa čileanskim lukama na Tihom okeanu preko Paragvaja, Argentine i Čilea. Ulaganja u projekat iznose oko 103 miliona dolara od sredstava paragvajske strane hidroelektrane Itaipu. Završetak izgradnje će ojačati položaj Paragvaja kao višenamenskog logističkog čvorišta, poboljšati regionalnu povezanost i stvoriti nove mogućnosti za region Čakoa i nacionalnu privredu.
Koliko su realne nade da će novi most doneti Paragvaju jačanje privrednih veza s Argentinom, Čileom i Brazilom? Ili je njegov značaj čisto politički?
Na ovo pitanje izdanju Dva Juga odgovaraju
Pedro Paes, doktor ekonomskih nauka (Univerzitet u Teksasu). Bivši ministar ekonomije, nadzornik za kontrolu tržišne vlasti, član Stiglicove komisije UN-a, direktor Instituta za ekonomska istraživanja (PUCE), univerzitetski profesor u Ekvadoru i SAD.
Osim unutrašnjih političkih ciljeva vlade koja je sve više desničarska i koja nikako da se konsoliduje i bude prihvaćena — čak ni unutar sopstvenih oligarhijskih krugova — ovde je na delu prava geopolitička trka. Cilj je videti koji će od dvookeanskih izlaza uspeti da ostvari hegemoniju u ostatku svetske trgovine i privuče linije snabdevanja za ostatak Latinske Amerike.
Pitanje je da li će to biti Šangaj, kroz povezivanje preko kineskih kompanija, ili je reč o alternativi koja se predlaže u Čileu, gde se pokušavaju pridobiti pristalice za opciju blisku NATO-u. To bi bilo izravno povezano sa pritiskom i blokadom koju bi Sjedinjene Države sprovodile nad kineskom infrastrukturom.
Tako, do sada imamo situaciju da infrastruktura koja je pre nekoliko godina osposobljena za korišćenje luke Čankaj nije korišćena zbog bojkota različitih aktera, kod kojih se sumnja na međunarodne agende.
U slučaju odnosa Čile-Paragvaj, sa ciljem da se razradi alternativna osovina onoj u Peruu, verujem da će imati podršku svih obaveštajnih službi i „duboke države“ (Deep State) svake od uključenih zemalja, kao i saglasnost glavnih poslovnih krugova. Problem koji ja tu vidim jeste da će, na kraju krajeva, u pogledu isplativosti prevladati logika trgovine, a struktura troškova koju nudi kineska opcija je daleko probitačnija.
Samo se administrativnim merama, silom, bojkotom i sabotažom može održati zarobljeno tržište vezano za opciju SAD-NATO.
Orlando Perez, novinar i pisac
Vidite, imam dva zapažanja o tom procesu integracije putem fizičkih objekata — mostova, puteva i zajedničkih lučkih struktura. To je bio jedan od najvećih snova Latinske Amerike, uzimajući u obzir da smo geografski prostor s određenim prirodnim preprekama ili osobenostima koje sprečavaju dobru integraciju.
Zbog toga je iznenađujuće što u datom periodu XXI veka nismo uspeli — kao što su to uradili sredinom prošlog veka u Evropi nakon Drugog svetskog rata, uz svu podršku Maršalovog plana i svega ostalog — da budemo sposobni razviti ove procese integracione infrastrukture. To je prvo.
Drugo, što se tiče onoga što se već predviđa ili potvrđuje ovim mostom između Paragvaja i Brazila, čini mi se da je to veoma značajan objekat. Međutim, on bi morao biti praćen i drugim vrstama projekata socijalnog karaktera, kao i ekonomskom i proizvodnom integracijom između dve zemlje. U suprotnom, sve će ostati praktično samo na mostu koji prelaze vozila i mašine, dok se narodi ne integrišu.
Jedna od stvari koje uopšteno nedostaju Latinskoj Americi jesu „žive granice“. Šta to znači? To su pogranični geografski prostori s aktivnim prisustvom proizvodnih, turističkih, kulturnih i ekoloških sektora s obe strane granice. Time se jamči da ta zona neće biti tek običan most, put, naplatna rampa, ili vojno-policijski kontrolni punkt i ništa više, već istinski proces kulturne integracije u punom smislu te reči.
I dodao bih još jedan detalj: ovo što se sada radi između Brazila i Paragvaja, urađeno je svojevremeno u Ekvadoru tokom Građanske revolucije sa Rafaelom Koreom.
