Престаћемо да постојимо. Нећемо бити чак ни народ у расејању, као што су неки други народи света који, чувајући своје заједничко сећање, остају уједињени око заједничких циљева који им омогућавају да опстану као народ. Примера има много, од Курда до разорених Палестинаца, од Сахаравија до Цигана — то су народи који су сачували своје обичаје и заједничку културу.
НАША ИСТОРИЈА
Ми, Аргентинци, били смо Отаџбином пре него што постасмо Аргентином. Као заједнице развијали смо се још од 1570. године, почев од „Мајке градова“ — Сантијаго дел Естера. Његови становници су још од тада Сантијажани и функционишу као заједница, како у свом памћењу, тако и у свом идентитету. Заједница је оно што одређује народ; то је оно „бити укорењен“ Родолфа Куша, дубоко описаног у делу Дубока Америка, у склопу позива на обнову Велике Отаџбине, која никада није смела престати да постоји.
ДЕКОЛОНИЗАЦИОНЕ БОРБЕ
Уследило је време борби за деколонизацију, праћено дугим ослободилачким биткама које потресаху нашу историју, са успонима и падовима, зависно од тога чији интереси у појединим раздобљима преовладаваху. Било је епоха у којима преовлађиваху олигархијске елите потчињене империјалној сили, али и периода у којима су народни интереси били представљени влашћу свога времена — од Морена, Сааведре, Сан Мартина, Белграна, Кастељија, Монтеагуда, Дорега, Хуана Мануела де Росаса, преко Иригојена и Перона, па све до Нестора и Кристине Киршнер.
ПРИСВАЈАЊЕ ИСТОРИЈСКОГ НАРАТИВА
Ти процеси увек су бивали поражени истребљењем, изгнанством или смрћу у братоубилачким ратовима, или наметнутим тумачењем непријатеља, нарочито митризмом, који је и данас присутан. Он борбу народа представља као „варварство“, њене носиоце назива „популистима“, „терористима“, „комунистима“ и другим ознакама које служе да се учврсти црно-бела подела на љубав и мржњу, расистичка и у служби колонизаторског непријатеља, као једини дозвољени облик политичког изражавања, док се истовремено понижавају појмови Отаџбине и Народа.
ДОМИНАНТНА КУЛТУРА
Више нећемо бити Народ. Бићемо само „људи“, „становништво“, „појединци“ у расутој маси, без способности да се окупимо око заједничког циља, само сведоци историје која ће, као и данас, бити историја спаљене земље, пљачке и отуђивања у корист странаца, подређене интересима колонијалне власти. Тај непријатељ данас има своје представнике у Сједињеним Америчким Државама, Израелу, Великој Британији и НАТО-у, који, кроз пажљиво осмишљену колонијалну стратегију, настоје — и успевају — Аргентину претворити у сопствени простор за случај будућег глобалног сукоба, због важности њених двоокеанских пролаза, антарктичке пројекције, као и њених ресурса и природних богатстава, што је првенствени циљ њихове експанзије.
ОТАЏБИНА У ОПАСНОСТИ
Када се Отаџбина изгуби у лавиринту макроекономских објашњења, у наводним благодетима „преливања богатства“ финансијских кругова које никада не стиже до народа, с истовременом распродајом националне имовине — од научних и технолошких достигнућа до предузећа која граде суверенитет – Аргентина какву познајемо престаће да постоји.
КОЛОНИЗАЦИЈА У ТОКУ
Овакав развој догађаја објашњив је само све израженијим процесом колонизације, који наилази само на чврст, али изолован отпор појединих сектора и руководства које не успева да доведе у питање систем у његовој структурној моћи, посебно финансијској и правосудној, која, штавише, држи у затвору и народне представнике, како би застрашила будуће нараштаје и наметнула им друштвено понашање подређено диктату непријатеља.
То видимо на примерима Кристине, Де Вида и Милагра у нашој земљи, али се исто понавља широм Латинске Америке — са Кастиљом у Перуу и Гласом у Еквадору, а раније и са Лулом. То показује империјалну политику коју Сједињене Америчке Државе спроводе путем lawfare-а — политичког прогона народних вођа злоупотребом и стављањем правосудних система појединих држава у своју службу.
ЦИЉЕВИ: ИДЕНТИТЕТ И ПАМЋЕЊЕ
Да би се процес колонизације учврстио, непријатељ најпре мора избрисати идентитет — тај геном у субјективности народа, изграђен породичним усменим предањем и првим годинама социјализације, како у школи тако и у крају у коме се одраста. То су елементи који омогућавају јачање нових америчких идентитета, насталих синкретизмом староседелачких народа, замба, мулата, црнаца, креола и досељеника, као потпуног израза Велике Отаџбине, повезане језиком, историјом и борбом.
Колонизаторском непријатељу такође је неопходно уништити заједничко памћење народа, као темељ заједничких тежњи. То покушава постићи тако што новим покољењима намеће туђе обрасце понашања као да су сопствени, а она их прихватају као природне. Реч је о обичајима, правима, конвенцијама, кодексима и туђим моделима понашања, која нашим очевима и дедовима никада не би пала на памет — не због нараштајских разлика, већ зато што представљају наметање и понижавање националне културе.
ПРОЦЕС БОРБЕ
То није нараштајски јаз нити недостатак општења са младима, чега је одувек било, већ осмишљено деловање са јасним циљем да се произведе друштвена дијаспора, прихватање увезених образаца понашања и подражавање туђим наративима који омаловажавају сопствено наслеђе као културни отпад, прихватајући удаљене иконе на туђим језицима — од музике и уметности, преко спорта, до филмова — што доводи до постепене деконструкције националне културе с последичним презиром према сопственом.
Та културна битка одражава се и у политичкој борби за власт, јер је то поље на коме се одлучује о економској, друштвеној, институционалној и правној превласти. Када тим пољима овлада непријатељ, долази до националне капитулације, какву ми, Аргентинци, управо проживљавамо.
РОДОЉУБЉЕ КАО ЗАСТАВА
Задатак што нам предстоји јесте да обновимо патриотизам као начин изградње Организоване заједнице, са јасним начелима која ће омогућити да се народу ове околности предоче. То мора бити учињено у оквиру сложеног света, геополитички узбурканог, у добу великих историјских промена које означавају почетак нове светске епохе, али и нове етапе за нашу земљу, у духу Велике Отаџбине — нашег заједничког простора за изградњу будућности. То је право народа да, без спољних утицаја, уцена, блокада, инвазија или других претњи, самостално гради своје нове путеве, вођен идеалима ослобођења, суверенитета и социјалне правде.
Аутономни град Буенос Ајрес (CABA), 16. јул 2026.
БИБЛИОГРАФИЈА
- Norberto Galasso: Historia de la Argentina Ed. COLIHUE
- Walter Formento: Geopolítica de la Crisis Económica Mundial Ed. FABRO
- Fermín Chávez: Alpargatas y Libros Ed. Theoría
