Да ли је увођење променљивог девизног курса од стране Министарства економије изнуђена мера која ће довести само до пада течаја националне валуте и раста цена, или добро осмишљен потез који ће подстаћи економски раст?
На ово питање за издање „Два Југа“ одговарају боливијски стручњаци.
Рикардо Алонзо, економиста
Либерализација је пре свега изнуђена мера суочавања са стварним стањем, а не сама по себи политика усмерена на привредни раст. Она може уредити тржиште, смањити могућности за арбитражу и побољшати подстицаје за извознике, али ће довести до раста само ако буде праћена обнављањем девизних резерви, обезбеђивањем производних кредита, обезбеђивањем девиза за увоз репроматеријала и стратегијом извоза заснованом на већој продуктивности и уразноличавању. Без тога, највероватнији исход неће бити раст вођен извозом, већ контролисана депрецијација валуте са преливањем њених ефеката на инфлацију и падом куповне моћи становништва.
Франсиско Тупах Гарсија, социолог и политички аналитичар
Одлука о увођењу пливајућег девизног курса донета је под притиском агроизвозног сектора, који још од 2019. године настојава на девалвацији националне валуте као начину за повећање добити.
То се јасно види и по начину на који је ова мера спроведена. Пошто не располаже довољним девизним резервама да би ефикасно интервенисала на тржишту, влада је практично препустила приватном сектору да одређује вредност националне валуте.
Међутим, када се говори о „приватном сектору“, реч је о својеврсном привиду. У стварности, више од три четвртине долара који доспевају у домаћи платни промет контролишу свега четири банке. Оне су тесно повезане са највећим компанијама које се баве извозом пољопривредних и прехрамбених производа, па управо ту треба тражити главне добитнике ове мере.
Тако је влада, у суштини, препустила формирање девизног курса приватним интересима, али не читавом тржишту, већ уском кругу компанија које имају доминантан положај у агроизвозу, па су тиме стекле пресудан утицај на течај долара.
У недостатку било каквог механизма који би представљао противтежу таквом утицају, земљи преостаје надати се да ће ова економска елита бити заинтересована за очување стабилности курса. Шпекулације на девизном тржишту би, међутим, могле довести до сталних девалвација, што би снизило трошкове производње, пре свега кроз пад реалних зарада, а истовремено омогућило додатну зараду на сваком новом циклусу девалвације.
Другим речима, агроизвозни сектор сада нема готово никакав економски мотив да одржава стабилан курс, јер има монопол, док је држава изгубила способност непосредног утицаја на кретање националне валуте. Због тога се може рећи да је власт девизни суверенитет препустила приватним интересима. Питање које, међутим, и даље остаје без одговора јесте: шта је добила заузврат?
