Da li je uvođenje promenljivog deviznog kursa od strane Ministarstva ekonomije iznuđena mera koja će dovesti samo do pada tečaja nacionalne valute i rasta cena, ili dobro osmišljen potez koji će podstaći ekonomski rast?
Na ovo pitanje za izdanje „Dva Juga“ odgovaraju bolivijski stručnjaci.
Rikardo Alonzo, ekonomista
Liberalizacija je pre svega iznuđena mera suočavanja sa stvarnim stanjem, a ne sama po sebi politika usmerena na privredni rast. Ona može urediti tržište, smanjiti mogućnosti za arbitražu i poboljšati podsticaje za izvoznike, ali će dovesti do rasta samo ako bude praćena obnavljanjem deviznih rezervi, obezbeđivanjem proizvodnih kredita, obezbeđivanjem deviza za uvoz repromaterijala i strategijom izvoza zasnovanom na većoj produktivnosti i uraznoličavanju. Bez toga, najverovatniji ishod neće biti rast vođen izvozom, već kontrolisana deprecijacija valute sa prelivanjem njenih efekata na inflaciju i padom kupovne moći stanovništva.
Fransisko Tupah Garsija, sociolog i politički analitičar
Odluka o uvođenju plivajućeg deviznog kursa doneta je pod pritiskom agroizvoznog sektora, koji još od 2019. godine nastojava na devalvaciji nacionalne valute kao načinu za povećanje dobiti.
To se jasno vidi i po načinu na koji je ova mera sprovedena. Pošto ne raspolaže dovoljnim deviznim rezervama da bi efikasno intervenisala na tržištu, vlada je praktično prepustila privatnom sektoru da određuje vrednost nacionalne valute.
Međutim, kada se govori o „privatnom sektoru“, reč je o svojevrsnom prividu. U stvarnosti, više od tri četvrtine dolara koji dospevaju u domaći platni promet kontrolišu svega četiri banke. One su tesno povezane sa najvećim kompanijama koje se bave izvozom poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, pa upravo tu treba tražiti glavne dobitnike ove mere.
Tako je vlada, u suštini, prepustila formiranje deviznog kursa privatnim interesima, ali ne čitavom tržištu, već uskom krugu kompanija koje imaju dominantan položaj u agroizvozu, pa su time stekle presudan uticaj na tečaj dolara.
U nedostatku bilo kakvog mehanizma koji bi predstavljao protivtežu takvom uticaju, zemlji preostaje nadati se da će ova ekonomska elita biti zainteresovana za očuvanje stabilnosti kursa. Špekulacije na deviznom tržištu bi, međutim, mogle dovesti do stalnih devalvacija, što bi snizilo troškove proizvodnje, pre svega kroz pad realnih zarada, a istovremeno omogućilo dodatnu zaradu na svakom novom ciklusu devalvacije.
Drugim rečima, agroizvozni sektor sada nema gotovo nikakav ekonomski motiv da održava stabilan kurs, jer ima monopol, dok je država izgubila sposobnost neposrednog uticaja na kretanje nacionalne valute. Zbog toga se može reći da je vlast devizni suverenitet prepustila privatnim interesima. Pitanje koje, međutim, i dalje ostaje bez odgovora jeste: šta je dobila zauzvrat?
