После избора новог председника Колумбије, поставља се питање у ком правцу ће се кретати унутрашња политика земље која је последњих година прошла кроз дубоке политичке поделе, раст безбедносних проблема и кризу поверења у традиционалне елите. О могућим променама за Два Југа говори Каталина Гутијерез, правница са Националног универзитета Колумбије, са мастером из уставног права Универзитета у Севиљи (Шпанија) и познавалац историје. Она нову власт посматра кроз призму односа између унутрашње политике, безбедности, економије и међународног положаја Колумбије.
На питање како ће се политика променити са новим председништвом је још рано одговорити. Ипак, изнећу нека своја запажања.
Најпре сматрам да треба оповрћи тврдњу да је де ла Есприеља „фашиста“, како то настоји представити напредна левичарска пропаганда. У стварности, реч је о човеку познатом у колумбијском јавном животу као кривичном адвокату свих сектора и боја. Као што је бранио паравојне групе, тако је бранио и људе повезане са режимом Николаса Мадура. 2016. године јавно је подржао мировни процес са ФАРЦ-ом који је креирао Хуан Мануел Сантос, један од невидљивих савезника америчких демократа и близак британским напредњацима.
Све ово говорим како бих нагласила да га је донедавно било тешко сместити у јасан политички спектар. Био је познат пре свега као адвокат у спорним случајевима. Данас, после кампање покренуте у духу јенкијевског монроизма, лако га је означити таквим етикетама, али су оне више пропагандне него стварне.
Заправо, нови председник је још један либерал, данас ближи републиканцима у Сједињеним Државама, који обећава већу безбедност у земљи где је од 2016. године дошло до значајног раста оружаних група које зарађују на уносном послу трговине дрогом, а у томе учествују и леве и десне политичке елите.
Због тога је његова кампања, у којој се продавао као аутсајдер, била тако успешна — управо зато што је Петрова влада истрошена; иако је изабрана као „влада промена”, показало се да је повезана са елитама које је критиковала. То показује општу засићеност традиционалним начином вођења политике.
Ипак, то не значи да је сама кампања била истинита — желим само да истакнем да је била смела. Оно што јесте тачно је да су, услед замора од унутрашње политике, посебно од олигархијских структура које прожимају све владе (укључујући и претходну, која је, упркос обећањима, била обележена бројним корупционашким скандалима), Колумбијци изабрали политику која говори о оштријем обрачуну са криминалцима — онима које Петрова влада, у свом идеализму, никада није истински осуђивала, па их је чак и награђивала — као и о јачању националне привреде.
Међутим, унутрашња и спољна политика нису раздвојене. Није ствар само у мешању САД у изборе у региону, на шта левица указује и што заиста постоји, већ и у томе да то мешање делује захваљујући катстрофалним последицама које је левица оставила за собом. Овде треба подсетити и на лицемерје те исте левице која сада критикује америчко мешање само зато што долази са стране једне политичке партије, а претходно је славила Обаму и Бајдена и спроводила њихову политику феминизма и woke идеологије.
Ипак, тачно је да је де ла Есприеља проницљив човек који је умео придобити подршку Вашингтона својим јавним ставовима у корист ционизма и монроизма, како би освојио председнички положај у Колумбији.
Шта даље следи? Уопштено гледано, предизборна обећања новог председника представљају либерализам у сваком погледу. И ту падају у воду многе заблуде и левице и деснице (што показује да су те категорије ограничене и застареле). Де ла Есприеља је покушао придобити „конзервативне“ бираче — стављам то под наводнике јер је реч само о конзервативизму статуса кво — обећањима везаним за породицу, на пример критиком родне идеологије и абортуса. Али је истовремено рекао да ће пре свега поштовати одлуке Уставног суда Колумбије, који је, иначе, био водиљом за наметање агенде глобалистичких невладиних организација које су до сада финансирали УСАИД и Стејт департмент.
Такође је обећао борбу против илегалних оружаних група, највероватније уз подршку америчких обавештајних структура које већ контролишу Венецуелу.
Лично сматрам да то у унутрашњој политици значи савез са одређеним локалним елитама које фактички контролишу трговину дрогом у сарадњи с оружаним групама. У спољној политици — као што сам већ рекла — то ће значити готово неограничену сарадњу са САД. Тешко је рећи да ће то значити губитак суверенитета Колумбије, јер је чињеница да суверенитет већ дуго немамо. Петро је, на пример, задржао пројекат (који је и даље на снази) изградње америчке војне базе на Ла Горгони, стратешком острву у колумбијским територијалним водама на Тихом океану.
На крају, нагласак нове владе на економији јасно је либералан и усклађен с америчким интересима. Но, важно је нагласити да постоји веза између тог приступа и политике безбедности и модернизације државе, јер су многи данашњи глобални пројекти, које предводе и САД, повезани са вештачком интелигенцијом. У сваком случају, информације које се деле о нашим земљама — са територијалног, демографског и ресурсног становишта — служе стратешким интересима њихове националне одбране. Дељење таквих података на тај начин додатно ће поткопати наш ионако слаб суверенитет.
Зато ће амерички регионални монроистички пројекат само додатно распирити светски рат који се приближава, а наше територије ће — било кроз неоконзервативни глобалистички модел или кроз алтернативни глобалистички пројекат — и даље бити гутане намерно изазиваним хаосом на западној хемисфери, све док не створимо сопствене идеје. Зато би нас овај тренутак пре свега морао подстаћи да пронађемо те наше идеје.
Вреди погледати процесе у Африци, где су неке земље успеле да превазиђу идеолошке оквире, како би се избориле за сопствени суверенитет балансирањем између великих сила, повећавајући свој утицај и преузимајући контролу над властитим ресурсима.
