Након председничких избора у Колумбији, питање будућих односа с Венецуелом поново је у средишту регионалне пажње. Могућа победа Абеларда де ла Еспријеље, кандидата деснице, отворила је питање да ли би Богота променила досадашњи курс према Каракасу, али и да ли би се вратила ближем ослањању на Сједињене Америчке Државе у спољној политици.
О томе за Два Југа говоре двојица наших старих венецуеланских стручњака.
Жан-Пол Мерц, дипломирани стручњак за међународне студије Централног универзитета Венецуеле, професор међународних односа на Боливарском универзитету Венецуеле
Веома је важно, када је реч о недавним изборним процесима у Перуу и Колумбији, сачекати да се заврше сви поступци пребројавања гласова и улагања приговора пре него што се каже да заиста постоји победник.
У сваком случају, када је реч о Колумбији, могућа победа Абеларда де ла Еспријеље значила би потчињавање њене спољне и унутрашње политике, пре свега интересима Сједињених Америчких Држава, а такође и Израела.
Америчка агенда у Колумбији, где САД имају седам војних база, подразумева да се под изговором борбе против трговине дрогом заправо организују, под контролом америчке Агенције за борбу против наркотика (ДЕА), токови достављања ка Сједињеним Државама, као што се дешавало већ деценијама.
Производња наркотика у Латинској Америци одговара потреби Сједињених Држава да одржавају илегалне оружане групе које оспоравају владама суверену контролу над сопственим територијама. Њихово присуство, истовремено, даје савршен изговор за одржавање америчких војних база, које су заправо ту ради координације прогона друштвених покрета, а у данашњој геополитици и ради покушаја да се оружјем заустави све већи успон Кине у трговини са Латинском Америком.
Председник попут Де ла Еспријеље, више него промену, представљао би повратак у најмрачније периоде америчке доминације.
Са већ веома тешком сопственом унутрашњом изборном ситуацијом, ово уздање Сједињених Држава у мешање и насилна дејства против Латинске Америке у складу је са посебним плановима Марка Рубија за овај регион. То је нешто што се, заправо, већ показало као значајан политички и економски трошак за Вашингтон, до те мере да се ради о вештачком и дугорочно неодрживом отпору пред незадрживим присуством Кине и БРИКС-а у светској трговини — већ преовлађујућим у Евроазији и Африци, па чак и већински присутним у региону, упркос мерама политичког уплитања Сједињених Држава.
Што се тиче Израела, због дугорочне неодрживости ционистичког ентитета, примењује се стари план пресељења и доминације усмерен ка Латинској Америци, руку под руку са протестантским сектама, чије присуство финансира Вашингтон, како би се супротставиле антиимперијалистичкој поруци базичног католицизма, израженој кроз теологију ослобођења.
Иза успона крајње деснице крије се предавање сопствених земаља пројектима стране доминације.
Још увек је у току пребројавање и процес жалби, односно требало би мало сачекати да би се признало је ли заиста победио.
Хан Карлос Пернија, политиколог
Хвала вам на позиву да изнесем своју процену могућих промена у унутрашњој и спољној политици новог председника Колумбије.
Покушајмо да поставимо ствари у контексту пре и после, имајући у виду традицију једне братске земље која се зове Колумбија. То је веома посебно име, настало са идејом доношења слободе, независности и изградње интеграционистичке визије, како су је одредили наши оци-ослободиоци из Венецуеле, интернационалисти и заговорници интеграције.
Франсиско де Миранда, Симон Боливар, Антонио Хозе де Сукре, Андрес Бељо, Симон Родригез, Педро Гуал, Хуан Херман Росио, Луис Лопез Мендез и други истакнути Венецуеланци радили су на стварању нових слободних република Јужне Америке, посебно новонастале Републике Колумбије, која је рођена на Конгресу у Ангостури, одржаном 15. фебруара 1819. године под вођством Симона Боливара.
Та нова земља названа „Колумбија“ обухватала је четири данашње државе: Колумбију, Венецуелу, Еквадор и Панаму. Пројекат интеграције који је предводио Боливар формално је постојао од 1819. до 1831. године.
Ипак, премда је Боливар са својим трупама ослободио Перу и Боливију, оне нису биле укључене у Колумбију како би се створила Федерација Анда. Боливар је знао да би ширење Колумбије све до Тихог океана било географски готово немогуће због удаљености и планинског венца. Зато је осмислио алтернативу под називом Федерација Анда (или Перу-боливијска лига), али тај пројекат није успео због постколонијалних шпанских подела и одређених себичних интереса.
Његов план био је да уједини три независна блока под једним уставом и заједничком спољном политиком: Колумбију (Колумбија, Венецуела, Еквадор, Панама), а са друге стране Перу и Боливију. Тај велики пројекат није остварен због отпора локалних лидера, страха од ауторитаризма и избијања грађанских ратова у Колумбији и Перуу, што је 1827. године сахранило сан о континенталној интеграцији.
Америка је вековима, од 1492. до 1810. године, била под шпанском колонијалном влашћу. Замислимо на тренутак ту историју пуну величине и противречности која је пратила настанак Колумбије, пре него што одговоримо на ваше питање.
Током готово целог XX века Колумбијом су управљале традиционалне странке: Конзервативна и Либерална партија. Период „Насиља“ и Национални фронт (1940-1970) обележили су дубоки сукоби. Партијски сукоб се распламсао после убиства народног вође Хорхеа Елијесера Гаитана 1948. године. Да би смириле земљу, елите су склопиле договор о Националном фронту (1958-1974), затвореном систему у којем су се смењивале на власти искључујући сваку трећу политичку опцију.
Идеолошки заокрет ка безбедности (XXI век): са доласком 2000-их, конзервативне владе су, после неуспеха мировних преговора, дале предност унутрашњој безбедности. Владе као што су биле оне Алвара Урибеа Велеза (2002-2010), Хуана Мануела Сантоса (2010-2018) и Ивана Дукеа (2018-2022) задржале су тржишно оријентисан економски модел, блиско савезништво са Сједињеним Државама и сталне војне операције ради повратка контроле над руралним подручјима.
Након кратког заокрета улево током владавине Густава Петра (2022-2026), на председничким изборима у Колумбији 21. јуна 2026. године, у другом кругу, са 99,99 одсто обрађених бирачких места, проглашен је победник — Абелардо де ла Еспријеља, адвокат и предузимач, крајњи десничар са мало претходног политичког искуства.
Његова тесна победа представља велики заокрет за Колумбију, која прелази са владе левичарског Историјског пакта Густава Петра на власт радикалне деснице. Његово ступање на дужност предвиђено је за 7. август.
Полазећи од његових предизборних обећања и јавних изјава, прве промене у његовој влади могле би се поделити у две велике области.
Прва је вероватно унутрашња политика: чврста рука, смањење државног апарата и дубоке реформе. Унутар земље очекују се брзи и одлучни потези, надахнути моделима других десничарских лидера у региону.
Друга област је безбедност и јавни ред. То је његово главно обећање — стратегија „чврсте руке“ против криминала и гериле, иако не помиње паравојне структуре. Његови први потези вероватно би могли бити усмерени ка прекиду мировних разговора са оружаним групама и напуштању политике „Потпуног мира“ одлазеће владе Густава Петра.
Такође, према његовим предизборним изјавама, могло би доћи до изградње великих затвора по узору на модел председника Ел Салвадора, јачања војне моћи и подстицања легалног поседовања оружја.
У виду је и могућа реформа државе и економије, као и радикална промена величине и улоге државног апарата. Могућа је и реформа здравственог система, уз непосреднију контролу државе.
Међутим, када је реч о спољној политици, он најављује заокрет од 180 степени ка Сједињеним Државама и Израелу, као и могући излазак Колумбије из неких мултилатералних организација на континенту и ван њега.
