Пројекат „Перу: стратешко спајање“ предлаже да се искористе мегалука Чанкај, двоокеанска железница и географски положај земље како би се подстакла индустријализација, привукле инвестиције и ојачала територијална интеграција.
Перу би могао да престане бити само подручје за пролаз робе и да постане стратешки центар производње, индустријске прераде и глобалне повезаности. То је главна идеја предлога под називом „Перу: Стратешко спајање. Индустријска обнова и суверена интеграција 2026-2031“, који су израдили економисти Хуан де Диос Гевара и Сантјаго Рока, а који је уврштен у књигу Предлози за управљање Перуом 2026–2031.
Иницијатива полази од једне основне претпоставке: почетак рада мегалуке Чанкај и будућа изградња двоокеанске железнице представљају историјску прилику за преосмишљавање улоге Перуа у светској економији.
По мишљењу аутора, земља је традиционално пасивно управљала својим географским положајем, ограничавајући се на омогућавање транзита робе без извлачења економских користи које произлазе из тих трговинских токова. Као одговор на то, они предлажу државну стратегију под називом „Спајање“, замишљену као систем који би разумно управљао кретањем робе, инвестиција и технологије како би се обезбедио унутрашњи развој.
Од логистичког коридора до регионалне индустријске силе
Предлогом се заступа став да Перу треба да постане чвориште које повезује тржишта азијско-тихоокеанског региона, Северне Америке, Европе, Бразила, Африке и Индије.
На западној страни, аутори истичу потенцијал постојећих трговинских споразума и стратешки положај земље у оквиру форума као што је АПЕК и Свеобухватни и прогресивни споразум о транспацифичком партнерству (ЦПТПП), што би омогућило да се Перу учврсти као платформа за прерасподелу технологије и производње у Јужној Америци.
Такође наглашавају улогу Андске заједнице (CAN), у којој би земља могла да се препоручи као главна логистичка осовина за Еквадор, Колумбију и Боливију.
Са источне стране, стратегија има за циљ јачање економске интеграције са Бразилом, посебно с амазонским државама Акре, Рондонија и Амазонас, које се сматрају природним тржиштима за перуанске производе са додатом вредношћу, попут цемента, челика, фосфата и прерађене пољопривредне производње.
Предлог такође предвиђа снажније повезивање с Европом, Африком и Индијом кроз трговинске коридоре који би користили двоокеанску повезаност.
„Географска рента“ као извор развоја
Један од централних појмова документа јесте такозвана „географска временска рента“. Аутори подвлаче да би двоокеански коридор омогућио скраћење превоза робе између Атлантика и Тихог океана до 15 дана, што би значајно смањило логистичке и финансијске трошкове.
Због тога предлажу да Перу успостави механизме за преузимање дела те додатне вредности кроз индустријску прераду, монтажу, сертификацију или производњу која би се обављала на националној територији.
„Товар који користи перуанску пречицу мора да ствара радна места, технологију и развој унутар земље“, тврде аутори.
Амазонија, Сијера и приобаље као међусобно допуњујући покретачи
Пројектом се предлаже различита стратегија за сваки регион земље.
Амазонија би била развијана као центар индустрије биоразноликости и биотехнологије, повезан са Бразилом путем речних пловних путева.
Сијера би постала простор индустријске прераде захваљујући стварању железничких „сувих лука“, намењених јачању грана као што су производња алпака вуне, млечна индустрија, аквакултура и прерада беланчевина.
Приобаље би, са своје стране, преузело улогу логистичке, технолошке и поморске платформе, јачајући делатности повезане са рибарством, морском биоразноликошћу, бродоградњом и коришћењем енергетских ресурса.
Технологија, посебне економске зоне и производни суверенитет
Предлог укључује стварање посебних економских зона (ЗЕЕ) распоређених у различитим регионима земље, усмерених на привлачење инвестиција уз обавезе преноса технологије и јачања локалних капацитета.
Такође се предлаже увођење режима паметне производње под називом РЕМА, подстицање стратешких партнерстава ради јачања домаће бродоградње и развој алтернативних финансијских система који би смањили трошкове међународних трансакција.
Други важан аспект јесте ширење дигиталне повезаности и стварање паметних међуградова дуж железничких коридора, са циљем децентрализације економског раста и смањења демографског притиска на Лиму.
Нове институције за усмеравање развоја
Аутори сматрају неопходним јачање стратешких могућности државе како би се избегло да инвестиције делују као изоловане зоне одвојене од националне економије.
Стога предлажу стварање Националне агенције за стратегију повезаности (ANEC), независне и стручне институције задужене за планирање инфраструктуре и координацију територијалне интеграције.
Такође предлажу преиспитивање улоге агенције ProInversión и Националног центра за стратешко планирање (Ceplan), усмеравајући их ка откривању инвестиција које стварају додатну вредност, технолошке иновације и производне ланце.
Циљеви до 2031. године
Међу главним постављеним циљевима издвајају се повећање удела индустрије у бруто домаћем производу са 12% на 22%, привлачење до 50 милијарди долара директних страних инвестиција у периоду 2026-2031. и подстицање да се најмање 10% тих инвестиција развије кроз партнерства између страног капитала и перуанских компанија.
За Сантјага Року и Хуана де Диоса Гевару, задатак се састоји у томе да се привилегован географски положај земље претвори у стварно средство развоја, запослености и стварања технологије.
„Спајање није само логистика. То је стратегија да се повезаност претвори у благостање, економски суверенитет и одрживи индустријски раст“, закључују они.
Извор: Altavoz
