Projekat „Peru: strateško spajanje“ predlaže da se iskoriste megaluka Čankaj, dvookeanska železnica i geografski položaj zemlje kako bi se podstakla industrijalizacija, privukle investicije i ojačala teritorijalna integracija.
Peru bi mogao da prestane biti samo područje za prolaz robe i da postane strateški centar proizvodnje, industrijske prerade i globalne povezanosti. To je glavna ideja predloga pod nazivom „Peru: Strateško spajanje. Industrijska obnova i suverena integracija 2026-2031“, koji su izradili ekonomisti Huan de Dios Gevara i Santjago Roka, a koji je uvršten u knjigu Predlozi za upravljanje Peruom 2026–2031.
Inicijativa polazi od jedne osnovne pretpostavke: početak rada megaluke Čankaj i buduća izgradnja dvookeanske železnice predstavljaju istorijsku priliku za preosmišljavanje uloge Perua u svetskoj ekonomiji.
Po mišljenju autora, zemlja je tradicionalno pasivno upravljala svojim geografskim položajem, ograničavajući se na omogućavanje tranzita robe bez izvlačenja ekonomskih koristi koje proizlaze iz tih trgovinskih tokova. Kao odgovor na to, oni predlažu državnu strategiju pod nazivom „Spajanje“, zamišljenu kao sistem koji bi razumno upravljao kretanjem robe, investicija i tehnologije kako bi se obezbedio unutrašnji razvoj.
Od logističkog koridora do regionalne industrijske sile
Predlogom se zastupa stav da Peru treba da postane čvorište koje povezuje tržišta azijsko-tihookeanskog regiona, Severne Amerike, Evrope, Brazila, Afrike i Indije.
Na zapadnoj strani, autori ističu potencijal postojećih trgovinskih sporazuma i strateški položaj zemlje u okviru foruma kao što je APEK i Sveobuhvatni i progresivni sporazum o transpacifičkom partnerstvu (CPTPP), što bi omogućilo da se Peru učvrsti kao platforma za preraspodelu tehnologije i proizvodnje u Južnoj Americi.
Takođe naglašavaju ulogu Andske zajednice (CAN), u kojoj bi zemlja mogla da se preporuči kao glavna logistička osovina za Ekvador, Kolumbiju i Boliviju.
Sa istočne strane, strategija ima za cilj jačanje ekonomske integracije sa Brazilom, posebno s amazonskim državama Akre, Rondonija i Amazonas, koje se smatraju prirodnim tržištima za peruanske proizvode sa dodatom vrednošću, poput cementa, čelika, fosfata i prerađene poljoprivredne proizvodnje.
Predlog takođe predviđa snažnije povezivanje s Evropom, Afrikom i Indijom kroz trgovinske koridore koji bi koristili dvookeansku povezanost.
„Geografska renta“ kao izvor razvoja
Jedan od centralnih pojmova dokumenta jeste takozvana „geografska vremenska renta“. Autori podvlače da bi dvookeanski koridor omogućio skraćenje prevoza robe između Atlantika i Tihog okeana do 15 dana, što bi značajno smanjilo logističke i finansijske troškove.
Zbog toga predlažu da Peru uspostavi mehanizme za preuzimanje dela te dodatne vrednosti kroz industrijsku preradu, montažu, sertifikaciju ili proizvodnju koja bi se obavljala na nacionalnoj teritoriji.
„Tovar koji koristi peruansku prečicu mora da stvara radna mesta, tehnologiju i razvoj unutar zemlje“, tvrde autori.
Amazonija, Sijera i priobalje kao međusobno dopunjujući pokretači
Projektom se predlaže različita strategija za svaki region zemlje.
Amazonija bi bila razvijana kao centar industrije bioraznolikosti i biotehnologije, povezan sa Brazilom putem rečnih plovnih puteva.
Sijera bi postala prostor industrijske prerade zahvaljujući stvaranju železničkih „suvih luka“, namenjenih jačanju grana kao što su proizvodnja alpaka vune, mlečna industrija, akvakultura i prerada belančevina.
Priobalje bi, sa svoje strane, preuzelo ulogu logističke, tehnološke i pomorske platforme, jačajući delatnosti povezane sa ribarstvom, morskom bioraznolikošću, brodogradnjom i korišćenjem energetskih resursa.
Tehnologija, posebne ekonomske zone i proizvodni suverenitet
Predlog uključuje stvaranje posebnih ekonomskih zona (ZEE) raspoređenih u različitim regionima zemlje, usmerenih na privlačenje investicija uz obaveze prenosa tehnologije i jačanja lokalnih kapaciteta.
Takođe se predlaže uvođenje režima pametne proizvodnje pod nazivom REMA, podsticanje strateških partnerstava radi jačanja domaće brodogradnje i razvoj alternativnih finansijskih sistema koji bi smanjili troškove međunarodnih transakcija.
Drugi važan aspekt jeste širenje digitalne povezanosti i stvaranje pametnih međugradova duž železničkih koridora, sa ciljem decentralizacije ekonomskog rasta i smanjenja demografskog pritiska na Limu.
Nove institucije za usmeravanje razvoja
Autori smatraju neophodnim jačanje strateških mogućnosti države kako bi se izbeglo da investicije deluju kao izolovane zone odvojene od nacionalne ekonomije.
Stoga predlažu stvaranje Nacionalne agencije za strategiju povezanosti (ANEC), nezavisne i stručne institucije zadužene za planiranje infrastrukture i koordinaciju teritorijalne integracije.
Takođe predlažu preispitivanje uloge agencije ProInversión i Nacionalnog centra za strateško planiranje (Ceplan), usmeravajući ih ka otkrivanju investicija koje stvaraju dodatnu vrednost, tehnološke inovacije i proizvodne lance.
Ciljevi do 2031. godine
Među glavnim postavljenim ciljevima izdvajaju se povećanje udela industrije u bruto domaćem proizvodu sa 12% na 22%, privlačenje do 50 milijardi dolara direktnih stranih investicija u periodu 2026-2031. i podsticanje da se najmanje 10% tih investicija razvije kroz partnerstva između stranog kapitala i peruanskih kompanija.
Za Santjaga Roku i Huana de Diosa Gevaru, zadatak se sastoji u tome da se privilegovan geografski položaj zemlje pretvori u stvarno sredstvo razvoja, zaposlenosti i stvaranja tehnologije.
„Spajanje nije samo logistika. To je strategija da se povezanost pretvori u blagostanje, ekonomski suverenitet i održivi industrijski rast“, zaključuju oni.
Izvor: Altavoz
