Хуан де Диос Гевара Кампој: Побеђујемо ли сиромаштво?

Драма бројака и неуспех наше политичке класе

Недавни извештај ИНЕИ-а, „Перу: Еволуција монетарног сиромаштва 2016-2025“, покренуо је хитну расправу о стварном стању наше привреде и друштва. На први поглед, бројке за 2025. доносе привидно олакшање: око 567 хиљада људи (што одговара читавом граду Уанкају) изашло је из беспарице, чиме је стопа сиромаштва пала са 27,6% (2024) на 25,7% (2025).

Међутим, како с правом истиче Хавијер Портокареро, извршни директор CIES-а, посматрати овај резултат као безусловну победу представља озбиљну опажајну грешку. Ако чашу гледамо као полупуну, напредовали смо у односу на прошлу годину; али ако је гледамо као полупразну, откривамо да Перу и даље остаје заробљен у економској замци: садашње сиромаштво је за 5,5 процентних поена веће него пре пандемије (2019). Ми смо једна од ретких земаља Латинске Америке која још увек није успела да поврати изгубљене позиције.

Зашто стагнирамо док друштвено незадовољство расте?

Анализа бројака: поскупљење живота

Да бисмо разумели зашто је опоравак тако спор и „млитав“, морамо погледати трошкове живота. Према подацима ИНЕИ-а, национална граница сиромаштва (минимум који је грађанину потребан за месечно преживљавање) забрињавајуће је порасла — са 328 сола 2016. године на пројектованих 462 сола 2025.

У Метрополитенској Лими ситуација је још тежа, јер ће граница сиромаштва достићи 568 сола. Са породичним буџетом у коме се 41,8% месечних издатака троши искључиво на храну, инфлација је постала највећи непријатељ домаћинстава. Свако поскупљење пиринча, уља или пилетине рањиве породице одмах гура испод границе преживљавања.

„Урбанизација“ беде

Извештај ИНЕИ-а потврђује наглу географску промену: сиромаштво је престало да буде претежно сеоска појава и преселило се у градове. Данас 74% сиромашних Перуанаца живи у грдским срединама.

Урбани слом: Док су приходи на селу у последњих шест година остварили реалан збирни раст од 13,5%, у градовима су приходи пали за 8,9%.

Случај Метрополитенске Лиме: Главни град показује узнемирујући историјски пад, са смањењем прихода од 14,4% и стопом сиромаштва која већ достиже 21,6%, далеко надмашујући динамичне департмане као што су Ика (4,5%) или Мадре де Диос (7,3%). Данас сама Лима окупља више сиромашних сународника него сва перуанска села заједно.

Пристрасност социјалних програма: Економисти попут Хавијера Ерере упозоравају да, иако програми као што су Juntos или Pensión 65 ублажавају сеоско сиромаштво, држава и даље није осмислила делотворну мрежу социјалне заштите прилагођену новим и огромним жариштима градске беде.

Вишедимензионално сиромаштво: колапс водоснабдевања и канализације

Да би слика била још тежа, анализа ComexPerú уводи кључни појам: вишедимензионално сиромаштво, које мери не само новац, већ и стварни приступ здравству, образовању и достојном становању. Мада је ова стопа пала на 26,2% 2025. године, и даље је погођено преко 9,1 милиона Перуанаца.

Оно што је заиста нечувено и забрињавајуће налази се у приступу основним комуналним услугама. Између 2019. и 2025. године, покривеност водоводом и канализацијом смањила се на националном нивоу. Удео домаћинстава са приступом водоводу пао је са 89,8% на 88,1%, остављајући ван мреже 820 хиљада Перуанаца. Што се тиче канализације, покривеност је опала са 73,3% на 71,7%, искључујући 1,1 милион људи.

Ово забрињавајуће назадовање непосредна је последица немара Компанија за пружање услуга (EPS) — које губе 38,5% произведене воде — као и застрашујућег умножавања замрзнутих јавних радова услед неспособности и корупције власти. Другим речима, грађани трпе недостатак воде не због несташице ресурса, већ због напуштености од стране државе.

Позив на узбуну: политички неуспех који нас вуче надоле

Пред оваквом сликом — падом прихода, крахом услуга и осредњим економским растом (бедних 2,3% просечно годишње у последњој деценији, у поређењу са блиставих 6,4% у периоду полета 2004-2013) — намеће се непријатно, али нужно питање: с оваквим бројкама на столу, како нас може изненађивати успон радикалних или левичарских расположења, с обећањем да ће „преврнути таблу“ и све променити?

Нечовечно је да милиони сународника живе у беди у земљи благословеној толиким могућностима и која тренутно ужива корист од историјски високе светске цене бакра и злата. Грађани имају пуно право да буду огорчени. Како је могуће да десничарска политичка класа, која је толико година контролисала Конгрес и економске смернице, није била способна да се суочи с овим старим проблемом управљања и основне инфраструктуре и да их реши?

Али друга страна медаље подједнако је обесхрабрујућа. Како сада веровати обећањима радикалне левице?

Чињенице показују да су и левица и десница подједнако лоше управљале одговорностима које су им припале. Локалне власти, регионалне управе, министарства, конгресмени и сама централна влада били су заробљени неефикасношћу, кумовским везама и корупцијом, без обзира на идеолошке заставе.

Нико нам не јамчи стварну промену, јер суштински проблем данашњег Перуа није идеологија, већ морална и техничка способност за владање. Извештај ИНЕИ-а није обична статистичка брошура за академске расправе; то је отворена оптужница против политичких странака и будућих председничких кандидата. Док они остају заокупљени борбом за власт и личним интересима, милиони Перуанаца ће и даље отварати славине у својим домовима а да из њих не падне ниједна кап воде.

Друштвено стрпљење се исцрпљује — и то с пуним правом.

Сажетак кључних података за расправу

Извор: Visión al Futuro