Huan de Dios Gevara Kampoj: Pobeđujemo li siromaštvo?

Drama brojaka i neuspeh naše političke klase

Nedavni izveštaj INEI-a, „Peru: Evolucija monetarnog siromaštva 2016-2025“, pokrenuo je hitnu raspravu o stvarnom stanju naše privrede i društva. Na prvi pogled, brojke za 2025. donose prividno olakšanje: oko 567 hiljada ljudi (što odgovara čitavom gradu Uankaju) izašlo je iz besparice, čime je stopa siromaštva pala sa 27,6% (2024) na 25,7% (2025).

Međutim, kako s pravom ističe Havijer Portokarero, izvršni direktor CIES-a, posmatrati ovaj rezultat kao bezuslovnu pobedu predstavlja ozbiljnu opažajnu grešku. Ako čašu gledamo kao polupunu, napredovali smo u odnosu na prošlu godinu; ali ako je gledamo kao polupraznu, otkrivamo da Peru i dalje ostaje zarobljen u ekonomskoj zamci: sadašnje siromaštvo je za 5,5 procentnih poena veće nego pre pandemije (2019). Mi smo jedna od retkih zemalja Latinske Amerike koja još uvek nije uspela da povrati izgubljene pozicije.

Zašto stagniramo dok društveno nezadovoljstvo raste?

Analiza brojaka: poskupljenje života

Da bismo razumeli zašto je oporavak tako spor i „mlitav“, moramo pogledati troškove života. Prema podacima INEI-a, nacionalna granica siromaštva (minimum koji je građaninu potreban za mesečno preživljavanje) zabrinjavajuće je porasla — sa 328 sola 2016. godine na projektovanih 462 sola 2025.

U Metropolitenskoj Limi situacija je još teža, jer će granica siromaštva dostići 568 sola. Sa porodičnim budžetom u kome se 41,8% mesečnih izdataka troši isključivo na hranu, inflacija je postala najveći neprijatelj domaćinstava. Svako poskupljenje pirinča, ulja ili piletine ranjive porodice odmah gura ispod granice preživljavanja.

„Urbanizacija“ bede

Izveštaj INEI-a potvrđuje naglu geografsku promenu: siromaštvo je prestalo da bude pretežno seoska pojava i preselilo se u gradove. Danas 74% siromašnih Peruanaca živi u grdskim sredinama.

Urbani slom: Dok su prihodi na selu u poslednjih šest godina ostvarili realan zbirni rast od 13,5%, u gradovima su prihodi pali za 8,9%.

Slučaj Metropolitenske Lime: Glavni grad pokazuje uznemirujući istorijski pad, sa smanjenjem prihoda od 14,4% i stopom siromaštva koja već dostiže 21,6%, daleko nadmašujući dinamične departmane kao što su Ika (4,5%) ili Madre de Dios (7,3%). Danas sama Lima okuplja više siromašnih sunarodnika nego sva peruanska sela zajedno.

Pristrasnost socijalnih programa: Ekonomisti poput Havijera Erere upozoravaju da, iako programi kao što su Juntos ili Pensión 65 ublažavaju seosko siromaštvo, država i dalje nije osmislila delotvornu mrežu socijalne zaštite prilagođenu novim i ogromnim žarištima gradske bede.

Višedimenzionalno siromaštvo: kolaps vodosnabdevanja i kanalizacije

Da bi slika bila još teža, analiza ComexPerú uvodi ključni pojam: višedimenzionalno siromaštvo, koje meri ne samo novac, već i stvarni pristup zdravstvu, obrazovanju i dostojnom stanovanju. Mada je ova stopa pala na 26,2% 2025. godine, i dalje je pogođeno preko 9,1 miliona Peruanaca.

Ono što je zaista nečuveno i zabrinjavajuće nalazi se u pristupu osnovnim komunalnim uslugama. Između 2019. i 2025. godine, pokrivenost vodovodom i kanalizacijom smanjila se na nacionalnom nivou. Udeo domaćinstava sa pristupom vodovodu pao je sa 89,8% na 88,1%, ostavljajući van mreže 820 hiljada Peruanaca. Što se tiče kanalizacije, pokrivenost je opala sa 73,3% na 71,7%, isključujući 1,1 milion ljudi.

Ovo zabrinjavajuće nazadovanje neposredna je posledica nemara Kompanija za pružanje usluga (EPS) — koje gube 38,5% proizvedene vode — kao i zastrašujućeg umnožavanja zamrznutih javnih radova usled nesposobnosti i korupcije vlasti. Drugim rečima, građani trpe nedostatak vode ne zbog nestašice resursa, već zbog napuštenosti od strane države.

Poziv na uzbunu: politički neuspeh koji nas vuče nadole

Pred ovakvom slikom — padom prihoda, krahom usluga i osrednjim ekonomskim rastom (bednih 2,3% prosečno godišnje u poslednjoj deceniji, u poređenju sa blistavih 6,4% u periodu poleta 2004-2013) — nameće se neprijatno, ali nužno pitanje: s ovakvim brojkama na stolu, kako nas može iznenađivati uspon radikalnih ili levičarskih raspoloženja, s obećanjem da će „prevrnuti tablu“ i sve promeniti?

Nečovečno je da milioni sunarodnika žive u bedi u zemlji blagoslovenoj tolikim mogućnostima i koja trenutno uživa korist od istorijski visoke svetske cene bakra i zlata. Građani imaju puno pravo da budu ogorčeni. Kako je moguće da desničarska politička klasa, koja je toliko godina kontrolisala Kongres i ekonomske smernice, nije bila sposobna da se suoči s ovim starim problemom upravljanja i osnovne infrastrukture i da ih reši?

Ali druga strana medalje podjednako je obeshrabrujuća. Kako sada verovati obećanjima radikalne levice?

Činjenice pokazuju da su i levica i desnica podjednako loše upravljale odgovornostima koje su im pripale. Lokalne vlasti, regionalne uprave, ministarstva, kongresmeni i sama centralna vlada bili su zarobljeni neefikasnošću, kumovskim vezama i korupcijom, bez obzira na ideološke zastave.

Niko nam ne jamči stvarnu promenu, jer suštinski problem današnjeg Perua nije ideologija, već moralna i tehnička sposobnost za vladanje. Izveštaj INEI-a nije obična statistička brošura za akademske rasprave; to je otvorena optužnica protiv političkih stranaka i budućih predsedničkih kandidata. Dok oni ostaju zaokupljeni borbom za vlast i ličnim interesima, milioni Peruanaca će i dalje otvarati slavine u svojim domovima a da iz njih ne padne nijedna kap vode.

Društveno strpljenje se iscrpljuje — i to s punim pravom.

Sažetak ključnih podataka za raspravu

Izvor: Visión al Futuro