Рударство, фотонапонске електране и туризам окружују заједнице на југу Хондураса и, када становници тих подручја протестују, закони стају на страну компанија уз оптужбе за „узурпацију“, захваљујући декрету „скројеном по наруџби“ за криминализовање оних што протестују.
Они што живе на југу Хондураса сведоци су да тамо где екстрактивизам стиже с обећањем да ће донети развој, изазива пукотине. Концесије на југу су најсуровији подсетник да тамо где се злато одвози камионима, вода бива загађена, а обећања о претходним консултацијама и еколошким дозволама остају само мртво слово на папиру.
Када становници подручја у којима се ти ресурси експлоатишу протестују или се противе новим пројектима, почињу претње и судски прогон. Према подацима Националног комесара за људска права Хондураса (CONADEH), између 2015. и 2025. примљене су 32 жалбе бранилаца територије због различитих облика кршења права, од којих су најчешће претње смрћу, према подацима којима је имала приступ организација Fuera del Camino.
Национални конгрес је у фебруару 2025. одобрио Посебан закон о заштити бранилаца животне средине (законодавни декрет који реформише и проширује закон из 2015.).
Ова норма непосредно укључује заштитнике животне средине, обавезује државу да примени програме раног упозоравања и предохране у зонама социо-еколошких сукоба, подстиче признавање њиховог рада и тежи да спречи ризике. Укључује и новинаре који прате еколошке теме. Међутим, организације попут Contra Corriente и Платформе за одбрану земље и територије називају је „законодавном симулацијом“ или „полумерама“: њом се не прихвата Споразум из Ескасуа, не решава финансирање механизама и не стварају специјализовани еколошки судови.
Споразум из Ескасуа, који је Хондурас ратификовао 2022. године, обавезује државу да штити браниоце животне средине, јамчи приступ информацијама, учешће јавности и правду у еколошким питањима. Укључује конкретне мере против напада, непристрасне истраге и санкције за кршења. Међуамеричка комисија за људска права (CIDH) и УН су се на њега позивали у хондурашким случајевима како би се извршио притисак да споразум спроводи. Ипак, од 20 претњи смрћу пријављених CONADEH-у, само један случај је затворен.
Еколошка стварност
Чолутека није зелени рај. То је сведочанство отпора, где се природа савија али не ломи сасвим, где сунце пржи, подсећајући да се живот овде осваја кап по кап. Департман удише врео и прашњав ваздух, с мангровама које шапућу уз залив и планинским венцима који ћуте. Но, испод те тишине куца претња промене. Мање кише, више врућине, екосистеми се померају или нестају. Чолутека, на крају, није само географија: она је подсећање да је у сувом тропском појасу обиље илузија, а суша — древна истина.
На југу, где сунце тали попречну линију хоризонта и врео ваздух се увлачи у кости, одбрана животне средине престала је да буде романтични подвиг и претворила се у судски предмет високог калибра.
У департману Ваље, случајеви судског прогона обично се врте око повраћаја земљишта и одбране мангрова од екстрактивних или фотонапонских пројеката. Браниоци у подручјима попут полуострва Закате Гранде, десетлећима суочени с крвавим неделима, криминализују се и оптужују за узурпацију, јер бране приступ плажама. У департманима где је сиромаштвом погођено 63% становништва, а суви коридор гуши живот, земља је једини ослонац. Међутим, за бранитеље полуострва Закате Гранде или рибаре који чувају мангрове и плаже, закон је постао распарчана географија.
Судски прогон на југу није грешка у прорачуну; то је средство друштвене контроле. Према подацима Међународне коалиције за земљиште (International Land Coalition), више од 120 вођа заједница било је под судским мерама већ 2019. године. Нема свежих података, али мера се и даље примењује на десетине људи којима је забрањено напуштање земље, обавезни су да се сваког петка потписују у суду и, што је главно, лишени су права на протест.
Криминализација заштитника животне средине
Ово потврђује Абел Перез, житељ Закате Гранде, заједница Плаја Бланка: „Било је 117 досијеа криминализације за кривично дело узурпације, сада нас је само петоро у поступку, на рочиштима и са захтевима за рочишта, три жене и два мушкарца.“ Абел Перез, Марија Ернандез, Онеида Карденас, Хесика Круз и Сантос Ернандез оптужени су за кривично дело узурпације зато што се противе продаји своје територије, коју сматрају „предачком“ јер је „одувек припадала заједницама”.
Али таква ситуација није само у Закате Грандеу, већ и у Намасигвеу, како сведочи Дарвин Пинеда, члан Платформе заједница погођених екстрактивним индустријама на југу Хондураса. Он тврди да су имали 32 криминализоване особе због фотонапонске компаније Scatec Solar и да их је сада само деветоро:
„Не, нећемо да се миримо с компанијом, јер је она та која је дошла да наруши стабилност заједнице овде у Намасигвеу. Реч је о дон Леонарду Амадору, Марлен Пастрана, дон Ерасму Пастрани, Анселми Ескобар, Олги Пастрана, Ноесис Гомез, Зулеми Мендози и још једном човеку, принуђеном да напусти земљу јер је био прогањан и претило му се смрћу, а то је друг Феликс Пастрана“.
Са своје стране, Фиделина Перез, координаторка Друштвеног еколошког покрета Југа за живот (MASSVIDA), потврђује да је осам бранитеља судски гоњено у општини Намасигве и да већ седам година иду да се потписују у судовима, док пројекат против којег су протестовали „и даље постоји“. У MASSVIDA страхују да ће се са садашњом владом оптужбе обновити. Покрет сматра да фотонапонске компаније штете животној средини и животу око себе. То је навело MASSVIDA да прати људе подвргнуте судском гоњењу. Четвртог јануара ове године навршило се 10 година од првих протеста, а у децембру је одржано рочиште на којем се очекивало да се обустави мера одласка сваке недеље на потписивање у суд. Перез објашњава:
„Намеравали смо да се то приустави, да се потписује једном месечно. То нам се, заправо, обило о главу, јер је лакше ићи из Лос Прадоса у Чолутеку него из Лос Прадоса у Намасигве, а пребацили су их у Намасигве, што им је много теже. Ако иду у Чолутеку, само уђу у аутобус, а да би отишли у Намасигве морају да користе три превозна средства. Тако да је сада теже“.
По речима Хермана Чириноса, различити сукоби који су се одиграли у том крају оставили су бранитеље суочене с правосуђем: „Број бранитеља се одржава, криминализација је мало порасла у вези са борбом за приступ земљишту на подручју Ел Тулито, било је и сукоба са шећеранама. Троје или четворо људи је у затвору“. Чиринос тврди да рударство и даље ствара сукобе, те да власти „никада нису хтеле да донесу одлучна решења“.
У случају рударства у Ел Корпусу и Накаомеу, где постоје општинске одлуке које га забрањују, експлоатација се наставља. „Састали смо се са свима како бисмо спречили да се ово настави, али нисмо успели пронаћи власт кадру да примени прописе“ — додаје Чиринос.
У Сан Маркос де Колону их брине рашумљавање, јер је Институт за очување шума (ICF) одобрио план газдовања или сече задрузи Ел Хикарито и он се спроводи „немилосрдно” у заштићеном подручју Ла Ботиха. То, као и концесије у вези с фотонапонским постројењима, забрињава чланове MASSVIDA.
Но, криминализација се не спроводи само против заштитника животне средине, већ и против оних што раде на друштвеним радио-станицама, који своју мисију обављају из студија, али у сарадњи с организацијама заједнице. Ово потврђује Амада Понсе, директорка организације C-Libre:
„Криминализација друштвених радија долази из различитих разлога, готово увек се користе оптужбе за кривична дела попут отимачине (…). Тужбе за клевету или како их зову — дела против части, чести су облици криминализације средстава јавног информисања“.
Понсе додаје да постоји стигматизација и административне санкције. Оне су повезане с недостатком приступа друштвеним фреквенцијама у целој земљи. „У Хондурасу постоји око 70 активних друштвених радија“ — објашњава она — „али мање од 20 има регулисан статус пред КОНАТЕЛ-ом“. Због тога мање од 30 одсто друштвених радија ради законито пред државом, а прописи се нису променили, упркос препорукама Специјалног известиоца УН за слободу мишљења и изражавања да ти прописи јамче пуно постојање друштвених медија у земљи.
„Постоји административни прогон, стигматизација. Актери, углавном локални или општински, говоре да ови радији раде нерегуларно, иако су многи од њих, или већина, регулисани Конвенцијом 169 МОР-а“ — подсећа Понсе.
Неправда коју производи рударство
Чолутека и Ваље нису само департмани; они су распарчана географија где се живот торбара или рибара растаче пред моћју фарми шкампа и соларних електрана. Омиљено кривично дело које им систем товари је отимачина. Под том оптужбом, вође заједница се прате једним жмирећим оком, а другим упртим у округли нишан судова.
Општине попут Ел Корпуса, у департману Чолутека, на југу Хондураса, већ вековима пахну на злато и прашину. Од колонијалног доба из његових брда вади се племенити метал. Вађен је прво крампом и лопатом, затим испирањем и живом, а последњих десетлећа машинама које гутају читаве планине. Но, 2026. године ваздух више не мирише само на рудно богатство: мирише на институционалну издају, на загађену воду и прекршена обећања. Фебруара 2022. бивша председница Сиомара Кастро донела је уредбу, којом се у целом Хондурасу забрањује површинско копање руда. Објава је изазвала буру ликовања у заједницама које су десетлећима гледале како им реке красе бојама цијанида и живе. Међутим, у Ел Корпусу тешка механизација никада није стала.
Подела је видљива и болна. Заједнице су подељене на оне што зависе од рудника и оне што се боре против њих. 2025. протести су се појачали; мештани су затварали прилазе, узвикивали пароле против концесија и захтевали коначно затварање операција које крше председничку уредбу из 2022. Али — машине и даље раде.
Бол пред разарањем
Хисел Бакедано с носталгијом се сећа каквом је била општина Ел Корпус док је, као девојчица, уживала у чарима свог краја:
„Ми смо потпуно рударски град. Откривени смо 1585. године управо када је откривена златна жила, на празник Тела Христова, кад су пронашли мале комаде злата величине тамаринда, и од тада је Чолула прозвана Виља де Херес де ла фронтера и Мис Реалес Тамариндо. Увек смо расли и живели с рударством“.
Бакедано се сећа да је Ел Корпус био миран градић, без сукоба. Клима је била умерена, иако је то општина на југу Хондураса. Подручје је одувек било врело, али Ел Корпус је био врло свеж, као и Сан Маркос де Колон. Али мир у коме су се рађали, одрастали и живели становници овог живописног места Ел Корпус нарушило је рударство.
Бакедано, заштитница животне средине, тврди да је појавом заштитника средине компанија Cerros del Sur користила различите стратегије да подели становништво Ел Корпуса:
„Има људи који раде у малом рударењу и у индустријском рударству. Постоје спорови међу тим људима, било је сукоба, јер, иако су и они становници општине, примају плату од рударске компаније“.
Према Бакедановој, компанија је користила оне који се баве малим рударењем у зони Ла Кукулмека, у засеоку Сан Хуан Ариба, говорећи им да су они који се противе рударској компанији потпуно против рударења. „Чак је била једна манифестација, марш 10. јула 2025. који је сазвала компанија Cerros del Sur, где су малим рударима говорили да се морају удружити, јер ми желимо зауставити рударску делатност унутар Ел Корпус Сентра“ — тврди она.
У земљи у којој сиромаштво погађа 64 одсто становништва (званични подаци из 2023.) и неједнакост мерена Џини коефицијентом износи око 0,51, злато Ел Корпуса није донело заједнички процват. Донело је друштвени лом, водни стрес који посебно погађа жене (оне сносе терет трагања за све оскуднијом питком водом) и историјско наслеђе које тоне центиметар по центиметар. Католички храм из 1600. године пуца. Куће се хере. Реке носе више арсена него рибе. А у међувремену, компанија наставља експлоатацију, власти гледају на другу страну, а уредба из 2022. изгледа као поквашен папир одложен у неку фиоку у Тегусигалпи. У Ел Корпусу више нема злата колико воде, како се некад говорило. Сада има више тишине него правде. А ћутање судова за одговор има протесте или одроне. Грађани Ел Корпуса тврде да се обе ствари догађају истовремено.
Ел Корпус вековима прождире сопствено богатство. Од колонијалног доба, када су Шпанци забадали крампове у брда, до ове 2026., која мирише на сагорели дизел и неиспуњена обећања, злато и даље излази, али воде више нема. А уредба која је требало да спаси све — тај папир који је потписала Сиомара Кастро фебруара 2022. проглашавајући Хондурас слободним од површинског рударења — према тврдњама организација, није спроведена.
Злоупотреба која је побудила на протест
Бакедано се сећа да је октобра 2024. видела снимак који је пријатељица поделила на друштвеној мрежи. Снимци су приказивали кућу врло близу њене, где су радиле машине компаније Cerros del Sur. „Била је то једна од најлепших кућа у нашем граду“ — каже она. Кућа је била позната зато што је на свом поседу имала као мали шумарак. „Била је на свега неколико метара од парка, то је за мене било запањујуће, (…) Те ноћи нисам спавала, плакала сам и осетила страх. Зашто? Зато што сам знала чија је то кућа. Припадала је једној госпођи, коју сам у младости видела како се бори против (компаније) Cerros del Sur“.
Далеке 2006. Далила Пинел, власница куће, подносаше пријаве штампаним медијима у Хондурасу. До 2024. одлучила је продати своју кућу. Тада је Бакедано осетила страх и помислила: „Те људе овде нико више неће моћи да заустави“ — мислећи на компанију Cerros del Sur. Тада је одлучила: „Морам нешто да предузмем“.
Последице одбране територије
Чолутека и Ваље не трпе само суше и болесне реке, то су и територије на којима се криминализују они који се усуде да именују проблеме с којима се ту суочавају. Заштитници животне средине завршавају на судовима због преступа који се састоји у томе да пријављују оно што сви виде, а мало ко гласно изговара. Априла 2021. седморо заштитника животне средине је криминализовано зато што су подигли глас против загађења реке Чолутеке. Пријавили су испуштање прљавих вода и индустријског отпада који су тровали корито — исто оно које наводњава усеве и поји читаве заједнице. Одговор није била озбиљна истрага, већ кривични поступак који је заштитнике животне средине претворио у оптуженике.
Амада Понсе из C-Libre коментарише искуство које су имали као организација:
„Већина напада које је C-Libre документовала последњих година повезана је с присуством екстрактивних концесија: рударство, специјалне развојне зоне или присуство криминалних група“.
Према њеним речима, управо на тим местима, зонама које би требало да буду заштићене због свог природног богатства, обично се налазе друштвене радио-станице. Оне се одликују тиме што зависе од истрајности својих волонтера и сопствених заједница и суочавају се с тешким ситуацијама.
Кандидо Гомез, директор друштвеног радија Estéreo Namasigüe, истиче да су настојали да науче шта је правосуђе и како би оно требало да се врши: „После толиких рочишта питамо се: ’Шта је то тужилаштво истражило пре него што је изашло на то рочиште?’“ Гомез каже да су их оптуживали за уштрб животној средини и приватној имовини, представљајући доказе о паљевинама које су се догодиле на другим местима у департману Ваље.
Фиделина Перез, координаторка MASSVIDA, коментарише ту стварност коју живе бранитељи средине:
„Приватни сектор, када говоримо о рударству и фотонапонским станицама, нуди многе повластице заједницама, док на крају схватимо да је све то лаж (…) Оно што желимо је да нас, заједнице, консултују пре инсталирања“.
Дарвин Пинеда припада Платформи заједница погођених екстрактивним индустријама на југу Хондураса. Та организација ради од 1999. с одборима за одбрану природе (ЦДН) који беху организовани у јужној регији Чолутеке и Ваљеа уз подршку друштвеног пастирског центра Каритас. Јер, већ се причало да ће на југ стићи многи екстрактивни пројекти. ЦДН-ови су били организовани да би се штитила животна средина.
На југу Хондураса, бранити животну средину није чин херојства, већ потреба оних који тамо живе. Потреба која се потом претвара у кривично дело које се плаћа досијеима, бескрајним рочиштима и тежином закона. Тако тврди Педро Каналес, заштитник полуострва Закате Гранде, у Амапали, департман Ваље. Он се сећа да су до 2000. он и његове комшије живели мирним, „нормалним“ животом, бавећи се различитим делатностима. Али све се променило када је друштвени клуб Којолито почео да расте и видели су како је то утицало на њихове животе и рад. „Данас улов рибе није довољан за свакодневно издржавање породице, то јест, нико не може да живи од 5 либара рибе колико извади дневно“ — тврди он. Каналес се у одбрани природних ресурса Закате Грандеа заложио толико, да су му стални одласци у судове и брига због разних тужби и оптужби нарушили здравље, па је добио дијабетес.
CONADEH у свом извештају о раду за 2025, признаје да „спој територијалне концентрације, учесталости напада, узнемиравања и хапшења, присуства смртоносних исхода, те поновљеног указивања на државне структуре (првенствено полицијске), образује структурни ризик за одбрану права у аграрним, територијалним и еколошким питањима“.
Од 32 жалбе поднете CONADEH-у од 2015. до 2025, 2 од сваке 3 поднете су између 2022. и 2025. Рањивост заштитника животне средине, изгледа, иде ка погоршању. Притом позиви УН-а и локалних организација да се укине Уредба 93-2021, која се користи за криминализацију оних што бране територију и природна богатства, и даље остају без одговора владе.
Овај рад је остварен за Централноамеричку мрежу новинара, кроз њихов програм PARIIS 2026, захваљујући подршци организације Репортери без граница и уредничком менторству Лилијан Мартинез.
Извор: La Astilla
