U Srbiji se stiče utisak da su protesti protiv Mileja poprilično splasnuli. O tome kakav je odnos Argentinaca prema njihovom predsedniku, za Dva Juga piše novinar Oskar Rotundo, glavni urednik portala Noticias Pia.
Argentina, pod dirigentskom palicom predsednika Havijera Mileja, koleba se između zvanične propagande koja slavi navodnu „makroekonomsku stabilizaciju“ i surove stvarnosti koja produbljuje strukturnu krizu siromaštva i, možda nepovratno, dovodi u pitanje delove našeg suvereniteta. Ugled predsednika, iako ga još uvek podržava tvrdo jezgro pristalica, iz dana u dan bledi, dok ankete pokazuju nezadovoljstvo koje prelazi 59%. On je nagrižen korupcionaškim skandalima i očiglednim dokazima da „ekonomski uspeh“ nije ništa drugo do zabluda ogromne većine naroda.
Zvanični narativ nagli pad inflacije predstavlja kao pobedu. Da, sa zastrašujućih 25% mesečno spuštena je na 2-3% u 2025., završivši godinu sa stopom od 29%. Ali po koju cenu? Ta navodna „deflacija“ rezultat je surove recesije koja je uništila domaću potrošnju i ugušila proizvodnu delatnost. Nakon pada BDP-a od 1,3% u 2024, „delimični oporavak“ u 2025. više liči na ekstraktivističko i spekulativno priviđenje, u kojem ugljovodonici, rudarstvo i finansije postaju jedini pokretači privrede, dok prerađivačka industrija, građevinarstvo i trgovina krvare, stavljanjem katanaca i ostavljanjem hiljada radnika bez posla. Proglašena „sloboda tržišta“ je, izgleda, sloboda za nekolicinu, a beda za većinu.
Društvena situacija je otvorena rana, koja se pogoršava sa svakom novom merom. Siromaštvo, koje je u prvim mesecima ove vlasti dostiglo vrhunac od 53%, premda je palo na 31,6% u prvoj polovini 2025, i dalje je sudbina miliona. Radnici „na crno“, penzioneri i najugroženiji slojevi postaju parije tog „novog poretka“. Plate i penzije, uglavnom zamrznute na nivou iz 2023, stalno gube kupovnu moć usled rasta cena komunalija, stanarina, usluga i hrane. Potrošnja, motor narodne privrede, slabi, a zaduženost porodica raste, uz sve češće oslanjanje na kreditne kartice radi pokrivanja drugih dugova ili osnovnih životnih potreba. Nema oporavka ukoliko ljudi ne sastavljaju kraj s krajem.
No, iza hladnih brojki, koje su već same po sebi upečatljive, krije se još veća briga: predaja nacionalnog suvereniteta. Milejev model, sa svojim nekontrolisanim otvaranjem, potpunom deregulacijom i dubokom potčinjenošću diktatima međunarodnih institucija i stranih sila, ne samo što daje u zalog ekonomsku budućnost, već ugrožava i sposobnost Argentine da sama odlučuje o sopstvenoj sudbini. Davanje prednosti ekstraktivnim sektorima bez strateškog viđenja nacionalnog razvoja, prilagođavanje rada i na minimum svedena uloga države nisu samo ekonomska politika nego, u suštini, čin odricanja od samoopredeljenja.
Obećani „ekonomski oporavak“ ne donosi poboljšanje kvaliteta života većine. Osećajem pesimizma obuhvaćeno je 46% stanovništva, koje veruje da će se situacija pogoršati. Tek 30% se grčevito drži nade u bolje sutra. Ovo nepoverenje nije slučajno; ono je posledica žestokih mera štednje koje su fiskalnu ravnotežu stavile ispred ljudskog blagostanja, demonizovale socijalnu potrošnju, a bogatstvo usredotočile u rukama malobrojnih.
U konačnici, vlada Havijera Mileja uspela je da nametne režim makroekonomskih poslova za najkoncentrisanije grane privrede, po cenu dubokog društvenog propadanja, ograničene proizvodne aktivnosti i zabrinjavajućeg krnjenja nacionalnog suvereniteta.
Argentina se ne suočava samo s ekonomskom krizom; ona proživljava i političku krizu, sa razuđenom opozicijom i odsustvom sindikalnog otpora pred istorijskim liberalnim napadom na radnička prava.
Polarizacija se produbljuje, nezadovoljstvo raste, te se nameće pitanje: dokle je spreman da ide ovaj model koji obmanjuje i ne nudi rešenja?
Milej je deo problema. Možda upravo zato, mada je do izbora ostalo još godinu i pô dana, već se pojavljuju signali u izjavama različitih opozicionih političara, u kojima se nazire predizborna retorika kao najava dolazećih promena. To je pokazatelj, znak slabljenja vlasti i još jedan dokaz ponavljanja istorije — u kojoj će, na kraju, narodni otpor imati poslednju reč.
