Пошто сам га уверила да сам девица био је веома задовољан. И тек тада ме је упознао с послом, односно с оним за шта сам тада веровала да је посао…
Данас Вам долазим са два греха, оче. Знате ли који је први? Не исповедам се и не причешћујем се већ две године. Други грех је много сложенији, сем тога дугачко је за објашњавање. Али, некоме морам да испричам. Морам да отворим душу, оче. Нисам то могла да испричам ни пријатељицама, ни сестрама, јер је поверљиво. Строго поверљиво. Па чак ни моме веренику, схватићете зашто. Зато рекох себи: коме ако не оцу Моралесу? Прво, јер сте и у другој парохији били добри према мени. То је прво. А и зато што сте дужни да чувате тајну исповести. Или можда грешим? Па, добро. И још нешто: савест ми не да мира. Као што Вам рекох оче, бојим се да сам починила грех, и то смртни. Имате ли сада времена? Јер ако немате, дошла бих други дан. Прича је мало дужа, схватате ли? Дакле, пошто имате времена, почећу из почетка.
Ви знате да већ пет година радим као маникирка у мушкој фризерској радњи Евер Реадy. Муштерије су добре, људи пристојни, права господа. То видим по рукама. Нежна кожа, разумете ли оче? Сем тога газда не дозвољава никакве везе између нас и муштерија. С обзиром на то да због природе посла морам да додирујем руке муштеријама, њима понекад свашта пада на памет, умишљају нешто, шта ја знам шта. Сем тога, и моја кожа је врло нежна, па мисле да ми у посао спада и неко полумиловање. Али газда је врло строг и док поткраћује косу, он на све мотри. Није као газда из друге радње, Салона Еусебио, који потпирује насртаје муштерија. Зато сам и променила посао.
Такође ваља имати на уму да у Евер Реадy не долазе само банкари, пословође, посланици, градски надгледници, понеки министар, већ и дипломате. Они воле да су им руке неговане. Не знам, вероватно имају више слободног времена. Или, више новца. Има и других који су назови дипломате. Односно: они кажу да нису, али мени се чини да јесу. И мој проблем је почео баш с једним од њих. У радњи га зову мистер Cooper, изговара се Купер, али ко зна како му је име. Руке сам му увек ја сређивала, мада нас има три. Врло је учтив. Шпански говори савршено, али наравно, има речи које лоше изговара. Понекад говори о времену, биоскопу, својој земљи или Пунта дел Есте, али најчешће ћути и посматра ме док радим. Не смета ми то, јер сам се након толико година навикла. Оче, маникирка је готово као глумица. Разлика је само у публици, овде је то само једна особа која аплаудира, и то очима.
Дакле, једног поподнева мистер Cooper ми рече: »Госпођице (није ме звао Клаудија као остале муштерије, већ с пуно поштовања: госпођице) имам један добар посао за који су потребне две ствари: лепота и дискреција. За Вас знам да поседујете прво, али о другом не знам ништа.« У први мах ме је изненадио, јер, то и јесте и није комплимент. Као када би рекао: »Лепи сте, али шта се то мене тиче.« Мени је, наравно, у том тренутку била важна могућност додатне зараде и нисам желела да то пропустим. Наравно, под условом да је реч о часном и поштеном послу. Видите оче да ваши савети нису отишли у ветар. Рекла сам му да о мојој дискрецији може да се распита код газде. »Већ сам га питао«, рекао је »али желео сам да сазнам какво Ви имате мишљење о себи.« Како је то замршено!
Посреди је био врло поверљив, необичан посао. Поставио ми је низ питања о политици. Схватате ли оче? Питања о политици, и то мени. О марксизму и демократији, о слободи и све такве ствари. О томе никада нисам много знала. Међутим, изгледа да је био задовољан јер ми је заказао састанак у својој канцеларији. »Немојте то никоме да говорите, госпођице« — саветовао ми је. Тако да чак ни са газдом нисам могла да разговарам. Све то подсећало ме је на неки узбудљив криминалистички филм. Али, било је сасвим једноставно, бар у почетку. Требало је само да идем на вечеру са неким господином, углавном странцем, и да из њега извучем пар података. Ништа посебно: једноставно неке породичне детаље. Већ приликом првог задатка обавила сам добро све што је мистер Cooper тражио. Ништа лакше. Зарадила сам брдо пезоса. За три месеца обавила сам пет-шест таквих послића: све се састојало у томе да одем на вечеру или игранку и извучем податке. За свог вереника морала сам да пронађем неки изговор, рекла сам му, уз дозволу мистер Coopera, да почињем да радим за једну агенцију која се брине о страним туристима. Не знам како је мистер Cooper то успевао, али моје активности је увек вешто организовао. На тим послићима зарађивала сам много више него у фризерској радњи, али маникирски посао нисам напуштала, а и сам мистер Cooper рекао је да је боље да га задржим.
И све би било у реду да се није појавио Кубанчић. Од почетка ми је било јасно да је овај пут у питању нешто сасвим друго. Мистер Cooper ме позва једнога дана у своју канцеларију и готово два сата причао ми којешта, на крају ми искрено рече шта је посреди. Прво ми је објаснио све о кастризму и опасности коју представља за Слободан Свет, јер ти људи су комунисти, и то они најгори, мајкама отимају децу да би их послали у Русију, а оне који нису комунисти шаљу уза зид. Мени је, наравно, све то било страшно и то сам му и рекла. Изненада је заћутао, погледао ме у очи и запитао: »Опростићете ми због дрскости, госпођице, али да бих Вам поверио најважнији задатак до сада морам да знам: Ви сте девица?«
Какво питање, оче, какво питање. Рекох му: »Али мистер Cooper«; и потом ми је он, врло пристојно и с пуно такта, објаснио да не морам да одговорим, али наравно, у том случају неће моћи да ми повери тај нови посао који ће бити много боље плаћен него они дотада. У ствари, ја сам се већ била навикла на нове приходе. Ви оче добро знате, као што сте одувек све знали, да новца данас никада није довољно. Ја нисам девица, оче, и Ви то знате боље него ико јер сам се Вама исповедила. Али, само са мојим вереником. Оче, знам, знам већ, да то не оправдава мој грех, али немојте ми рећи да је то исто као и да је у питању било ко други. Онда сам рекла мистер Cooperu, или како му је већ име: »Видите господине, не знам зашто бих Вам то говорила, али девица сам, него шта.« Да, знам оче да је то лаж, али он није свештеник као Ви, и самим тим није дужан да чува тајну. Сем тога, у криминалистичким филмовима увек снимају компромитујуће разговоре. Ви свештеници то не радите. Бар ја тако мислим. Не оче, све је у реду, мирна сам. Рекла сам то тек онако.
Пошто сам га уверила да сам девица био је веома задовољан. И тек тада ме је упознао с послом, односно с оним за шта сам тада веровала да је посао. Испоставило се да у кубанској амбасади ради младић који је веома добар, и, наравно, тамо је принудно, као комунистички затвореник, и не може све то да напусти из страха да ће га убити. Јадник! После сам сазнала да је био задужен за кључеве. Мистер Cooper ми је рекао да они (у ствари, ја још и сад не знам на кога се тачно односило када је говорио »ми«) желе да му помогну. Мистер Cooper је хтео да ја будем та која ће му пружити руку. Како? Једноставно, да заведем младића. Зато је било толико важно да будем девица, да не би постао неповерљив, односно да не би помислио да сам нека професионалка. »Демократији и хришћанском свету сви морамо понудити нешто своје« — рекао ми је мистер Cooper. »Оно што ћете Ви понудити јесте Ваша лепота. То је Ваше најбоље оружје и најјачи адут.« По други пут сам осетила да то и јесте и није комплимент. Међутим, то што ми је рекао било је за мене на известан начин важно. Оче, са Вама могу да будем искрена: знам да нисам само лепа, него сам, како бих Вам рекла, баш скројена за љубав. Не за божанску љубав као Ви, већ за људску, ону коју Ви зовете телесна. И још нешто ћу Вам рећи: некада ме то и забрињава јер имам утисак да сам исувише обдарена за те ствари. Добро, један од начина да престанем да бринем је да свему томе дам неки морални смисао. Мистер Cooper молио ме је да испуним нешто (истини за вољу, може се сматрати грешним) што би било у служби узвишених идеала, и високо морално. Размишљала сам пет минута и пристала.
Не оче, то није онај други грех који сам Вам на почетку споменула. Не сматрам то за грех оче, не знам шта Ви мислите; али сећам се да сте у другој парохији говорили како човек треба да буде спреман на највеће жртве да би се заштитио хришћански морал, да треба да се бори против комунизма и (савршено се сећам) других видова Антихриста. Ово је моја жртва. Не, то није грех, сигурна сам. Молим Вас оче, не прекидајте ме сада, пустите ме да Вам испричам целу причу.
Један од начина који су смислили да би помогли младићу, да би га охрабрили да напусти кастровску амбасаду и затражи азил, било је да се заљуби у мене. Тако су ми бар рекли. После је испало мало друкчије. Само, мистер Cooper је заборавио да ми помене једну стварчицу: прећутао је да је момак ожењен. Признајте оче да то донекле мења ствар. Не, не мислим да сам због тога починила грех. Али требало је да ми то каже, зар не? Скратићу мало причу. Да, заљубио се у мене. Лудо се заљубио. Када смо ишли у стан једног од његових пријатеља Уругвајаца (да оче, ишли смо у стан) и остајали да лежимо неко време пошто смо водили љубав (наравно, оче, водили смо љубав), говорио ми је веома лепе ствари, пуне слика, поредио ме је са цвећем и биљкама за које никада нисам чула, а ни сада не могу да се сетим тих имена. Едуардо (тако се звао) био је опседнут својом заљубљеношћу па му није остајало много времена да ми говори о политици. Али, једног поподнева десило се и то. Замислите само моје изненађење, оче, када сам схватила да он уопште не жели да напусти свој посао, и да је, напротив, врло задовољан кастризмом и зидом и свим тим стварима. Оно што је он желео да напусти било је — његова жена, а не комунизам.
Следећег дана отишла сам и то испричала мистер Cooperu који ме је уверавао да Едуардо тако говори из страха да ћу га одати. Али, ја сам добро знала да није у питању страх. Никакав страх. То је била жудња, него шта. Извините оче. Али то никако није могао бити страх. Није ме задовољило објашњење мистер Coopera. Едуардо би понекад био ћутљив, загледао би се у таваницу, али никада није био толико занесен да би заборавио да ме мази. А знао је тако дивно да ме мази. Мени се, признајем, посао допадао, али нисам сасвим схватала шта то мистер Cooper тражи од мене.
У суботу сам прва стигла у стан (обоје имамо кључеве) али Едуарда, који је иначе врло тачан, није било. На крају се појавио, два сата после договореног времена. Био је блед, узнемирен. Није одмах хтео да ми каже шта му се догодило. »Проблеми на послу,« рекао је. После смо легли. Тог дана све је радио с неким очајањем. Затим ми је све испричао. Чини ми се да је ишао Осамнаестом улицом кад је изненада, у висини Јагуарона, чуо како га зову из паркираног аутомобила. Приближио се. У колима су била два типа. Онда га је један питао, без икаквог околишања, да ли хоће да сарађује с њима. Он је рекао: »А ви, ко сте то ви?« »Ми смо ми, и то је довољно,« одговорио је један од њих и показао гомилу новчаница. Како каже Едуардо, било је најмање пет хиљада долара. Све су биле новчанице од по сто. »То је само половина од онога што ће ти припасти ако будеш сарађивао с нама«. Едуардо каже да је погрешио што је питао шта би требало да учини. »Кључеви,« рекао је тип. Едуардо је одговорио да не пристаје ни за тај ни за било који други новац. Онда је други тип, који до тог тренутка није проговарао, извадио из џепа фотографију. На слици смо били Едуардо и ја, излазимо из једне куће, не из стана него из једне јавне куће (јер прва два пута били смо у јавној кући). »Ако будеш тврдоглав и не помогнеш нам, послаћемо ово твојој жени. Зато боље још мало размисли.« Потом је један од типова изашао из кола, отишао до угла на коме је једна жена продавала банане, купио три комада и поново пришао колима. Пружио је Едуарду једну и он каже да је био толико нервозан да је прихватио. Онда је тип рекао: »Сликали смо и то«. »Зашто?« упитао је Едуардо. »Да бисмо послали твојој влади и тако доказали с каквом слашћу примаш бананицу (Едуардо не каже банана него бананица) од људи као што смо ми.« Онда су му рекли да изађе из кола, ставили му свежањ долара у џеп и оставили га самог. Зато је каснио.
Било ми је јасно да у мене не сумња. Јадник, није имао појма да сам и ја на неки начин учествовала у свему томе. Питала сам га шта мисли да учини, рекао је да ће предати новац његовој амбасади и све испричати. »А твоја жена?« »До ђавола и жена!« Опростите оче, али он је тако рекао. На известан начин допало ми се то. Онда сам отишла. Узела сам TAXI и мада је била субота, пало ми је на памет да је мистер Cooper вероватно у својој канцеларији, па сам се упутила к њему. Да, био је тамо. Испричала сам му оно што ми је Едуардо рекао и имала сам утисак да он све то већ зна. »То није у реду, мистер Cooper,« додала сам »не можете да ме натерате да радим такве ствари. Никада се нисам горе осећала, верујте ми. Прво, момак је комуниста, (све више верујем да је он тиме задовољан), а друго, не желим да будем умешана у такве уцене«. Све док нисам рекла »уцене« мистер Cooper се смешкао, али од тог тренутка израз лица му се промени. Он, који је увек био тако увиђаван, промрмљао је нешто на енглеском, не знам ни сама шта и бесно ми рекао: »Доста с будалаштинама.«
Разрогачила сам очи јер збиља нисам очекивала такву баналност, а он је додао: »Можеш да будеш мирна. Никада више нећеш радити са мном. А знаш ли зашто? Јер си сувише глупа. Ипак се надам да ти твоја ограничена памет омогућава да схватиш да ни са ким о овоме не смеш да причаш. Ни са ким, је ли јасно? Ако само реч писнеш, сазнаћемо, а онда се чувај.« Заплакала сам оче, нисам могла да се суздржим, тај човек је безосећајан, потпуно безосећајан. Мислите да су га моје сузе гануле? Не, нису. Још жешћим гласом додао је: »Не покушавај ни случајно да ступиш у везу с оном другом будалом. Забрањено, разумеш ли ме? Ево ти овде новац.« Видела сам уобичајени коверат, можда мало дебљи него иначе. Али, нисам могла да га узмем. Нисам могла. Оставила сам га на столу и изашла. Било је то прошле суботе, оче. Видите како се и сада расплачем када се сетим? То толико понижава. И поред свега, мени се Едуардо свиђа. А нећу моћи никада више да га видим. Ја то не могу да поднесем.
Ето, то је мој други грех, мада нисам потпуно сигурна. Кажите ми искрено оче Моралес: Да ли је смртни грех заљубити се у ожењеног комунисту?
(1966)
Извор: Феномени
