Почетак заједничких безбедносних операција Еквадора и Сједињених Америчких Држава изазвао је оштре полемике унутар земље и широм Латинске Америке. Док власти истичу неопходност међународне сарадње у борби против нарко-картела и организованог криминала, критичари упозоравају на могуће нарушавање суверенитета, раст спољног утицаја и дугорочне геополитичке последице.
О томе како се ови процеси доживљавају у Еквадору, да ли постоји страх од ширења страног војног присуства и какве би последице то могло имати по регион, за Два Југа говори економиста и бивши министар економије Еквадора Педро Паес.
Како се у Еквадору доживљава почетак заједничких операција са САД — као неопходна помоћ у борби против нарко–картела или као јачање спољног утицаја Вашингтона на безбедносне структуре земље?
У Еквадору ситуација постаје не само све поларизованија, већ и све шизофренија. Званични наратив, који подржавају највећи комерцијални медији и добар део друштвених мрежа одржаваних ботовима и „фармама“ инфлуенсера, настоји да оправда подршку Сједињеним Државама у борби против дроге као морално питање — борбу добра и зла — у којој се свако ко показује било какву социјалну осетљивост по природи ствари представља као криминалац.
С друге стране, народ је — иако је гласао за Нобоу и недавно га потврдио на дужности — почео да се буди када је реч о конкретним одлукама, посебно о одбијању успостављања војних база у Еквадору, што је у складу са уставом из Монтекистија из 2008. године, донетим после великог народног покрета и беспримерне друштвене расправе.
Веома је важно разумети како се та идеологија постепено урушава, нарочито када се има у виду да председник Трамп говори о борби против нарко-картела, а истовремено помилује бившег председника Хондураса осуђеног у САД за увоз 400 тона кокаина. Ситуација је, дакле, изузетно сложена.
У случају Еквадора, и претходни председник Гиљермо Ласо (банкар близак организацији Опус Деи) и садашњи председник Данијел Нобоа повезивани су са низом полицијских истрага у вези са трговином кокаином, како у земљи тако и у иностранству, а та питања нису разјашњена. У случају Ласа постоји извештај националне полиције из 2021. који повезује његову „Банку Гвајакил”, његовог шурака Данила Кареру и неколико дужносника владе с албанском мафијом. Што се тиче Нобое, у Европи је заплењено најмање пет великих пошиљки кокаина повезаних са компанијама у власништву његове породице, послатих из лука које они контролишу.
Због свега тога, велики део становништва ове процесе доживљава као лицемерје које прикрива војно и политичко присуство САД и контролу природних ресурса, уз репресију над народним слојевима и сваком врстом неслагања.
Да ли се у политичким круговима или медијима расправља о могућности проширења присуства САД (на пример, размена обавештајних података, обука безбедносних снага, коришћење инфраструктуре)?
Упркос уставу који изричито забрањује стране војне базе — и који је недавно поново потврђен огромном већином — влада Еквадора је почела озбиљно угрожавати суверенитет земље, привлачењем не само војске САД, већ и плаћеника попут Ерика Принса (оснивача Блеквотера — прим. Два Југа).
Присуство Мосада је такође „свеприсутно” на маргинама вести. На пример, у обезбеђењу бившег потпредседника Отоа Зоненхолцнера појавила су се двојица израелских држављана за које се није знало шта ту траже. Касније су они били умешани у велику корупционашку аферу са трговином лековима и болничким материјалом, што је нанело огромну штету јавном здравству.
Страно војно присуство додатно је легитимисано документима потписаним још у време Ласа, који дају САД могућност да утичу на законе, политике па чак и уговоре који не иду у корист америчким компанијама. Нобоа је прошле године потписао Статут снага (SOFA) који даје потпуни имунитет не само америчким војницима, већ и онима што с њима раде под уговором, а то могу бити трговци, наркотрговци, па чак и људи умешани у прање новца.
Ове заједничке операције већ су довеле до упада на територију Колумбије, што је провокација усмерена на изазивање сукоба између братских земаља. Упоредо с тим, догађа се репресија над опозицијом, попут отмице бившег потпредседника Хорхеа Гласа, али и градоначелника Гвајакила, који су противзаконито затворени у државне затворе. Ти затвори су попришта честих убистава у којима према основаним сумњама учествују високи чинови полиције и војске. Проблем је преозбиљан, јер ово прљање највиших ешалона власти догађа се уз пуно знање самих Сједињених Држава. Бивши амбасадор Фицпатрик је говорио о „нарко-генералима“, али је приликом одузимања виза заправо ишао на руку једној нарочитој струји унутар полиције која је била повезана с албанском мафијом.
Дакле, ситуација у Еквадору је веома опасна, поготово када непосредно учешће у заједничким војним операцијама има врло јасне циљеве сузбијања. На пример, овог марта из избора је искључена главна опозициона партија Грађанска револуција бившег председника Рафаела Корее, која је управо победила на недавном плебисциту у новембру, а на удару су и друштвени покрети као што су организације домородачког становништва, које су за овај месец најавиле протестне акције.
Постоје ли међу стручњацима или у јавности страховања да би јачање сарадње са САД могло променити равнотежу снага у региону или утицати на унутрашњу политику Еквадора?
Да, забринутост због промене односа снага у Латинској Америци је веома изражена. Притисци се виде свуда: од отмице председника Николаса Мадура и његове жене и покушаја контроле над лукама у Панамском каналу (како би се одузеле хонгконшкој компанији и предале директно BlackRock-у), преко настојања да се поништи огромна инфраструктура луке Чанкај у Перуу, до провокација на границама између Колумбије, Еквадора и Перуа.
Јасно је да је циљ нове агенде, потврђене кроз „Штит Америкā” (Shield of the Americas), претварање Латинске Америке у зону конфликата како би се зајемчила продаја војно-индустријском комплексу. Такође, циљ је стварање климе прикривеног гушења народних маса и сваког неистомишљеништва, укључујући и привреднике који желе уразноличавање трговине са земљама попут Кине, која је тренутно главни трговински партнер региона, а не САД.
Унутрашње прилике у свакој земљи се воде различито, успостављајући „лабораторијске услове” у земљама чији су председници веома покорни, као што су Еквадор и Аргентина. Ипак, очигледно је да овај пројекат има континентални домет и тежи потпуном преобликовању регионалне политике.
