Перуански посланици су прошле среде изабрали Хозеа Балказара за новог привременог председника земље, уочи општих избора у априлу. Он тако постаде осми председник земље за последњих десет година.
Балказар је наследио Хозеа Енрикеа Херија Ореа, кога је Конгрес сменио са положаја након скандала у вези са његовим тајним састанцима са кинеским бизнисменом. Како се у Перуу доживљава најновија промена руководства? Да ли Перуанци верују Балказару?
На ова питања је за издање „Два Југа“ одговорио Хуан де Диос Гевара Кампој, економиста, филозоф и политиколог.
Именовање за премијера Ернанда де Сота — економисте познатог у сферама међународног бизниса и бившег председничког кандидата деснице — наизглед мења политичку сцену (у међувремену је за председника владе ипак изабран Денис Мираљес — нап. Два Југа). Истицaње „двојца стараца“ (Балказар и Де Сото) је довитљиво и погађа срж онога што изгледа као стратегија политичког преживљавања у последњем тренутку у Перуу.
Суочени смо са сценаријем у коме се теорија „клатна“ показала недовољном; више личи на очајничку игру равнотеже како би се избегао крах земље до 12. априла. Ево детаљне анализе засноване на тренутној ситуацији и питањима која постављате:
1. Доимање грађана: нестабилност или неопходан корак?
Народ овај потез доживљава с мешавином равнодушности и цинизма.
- Сигнал исцрпљености: Чињеница да је Хозе Марија Балказар осми председник за десет година (и четврти у овом бурном периоду) више не изненађује, али продубљује јавни замор. За обичног грађанина и академску заједницу, то није „обнова“, већ признак да је политички систем на интензивној нези.
- „Мање зло“ за прелазни период: Упркос критикама, део становништва и пословних кругова види Балказара као нужно зло да би се избегао потпуни вакуум власти пре избора. Чини се да је главна парола: „Нека остане било ко, само да се не померају датуми у априлу.“
2. Фактор Ернандо де Сото: противтежа или штит?
Запажање о Де Сотоу је кључно. Његово именовање има три нарочита циља:
- Смиривање тржишта и деснице: Пошто је заговорник слободног тржишта и човек са међународним угледом, његово присуство делује као „средство за умирење“ спрам Балказаровог левичарског профила.
- Међународни легитимитет: Балказар је озбиљно уздрман оптужбама (попут наводног плагијата и веза са Кастиљовим окружењем). Де Сото позајмљује своје лице влади пред дипломатијом и организацијама које ће надгледати изборе.
- Управљање „буком“: Постављањем човека деснице на чело кабинета, Балказар неутралише нападе конзервативнијих делова Конгреса, који би сада морали да нападају „свог“ ако покушају дестабилизовати извршну власт.
3. Поверење у Балказара: терет прошлости
Ниво поверења у Балказара је изузетно низак. „Прошлост га осуђује“ — пре преузимања председничке дужности против њега је отворено 13 тужилачких истрага. Његови сусрети у затвору Барбадиљо са Педром Кастиљом непосредно пре избора и сумње у академско поштење (случај докторске тезе његовог сина) чине га крајње рањивим. Његов „јастук“ поверења је позајмљен и зависи искључиво од тога да ли ће Де Сото успети да створи слику техничког реда.
4. Шта изазива највеће незадовољство?
Премда се због корупције диже стална бука, садашње незадовољство има врло јасне стубове:
- Несигурност и економија: Више од елита, људе брину штрајкови превозника, изнуде и трошкови живота. Ако „Кабинет Де Сото“ брзо не покаже сигнале о унутрашњем реду, примирје ће бити врло кратко.
- Разочарање елита: Постоји осећај да Конгрес и Извршна власт „деле колач“ док земља чека изборе. То храни изборну апатију.
- Апатија против протеста: За сада преовлађује будна апатија. Постоје жаришта протеста (попут „Генерације Z“ и аграрних сектора), али близина избора делује као вентил: људи радије чекају да гласају него да марширају против владе која ће трајати само неколико месеци.
Прогноза: шта може да се догоди?
Ако двојац Балказар-Де Сото успе да одржи стабилан курс валуте и обезбеди да логистика изборног тела (ONPE) не буде прекинута, могли би да „возе“ до јула. Међутим, сваки нови скандал са Балказаром могао би навести Де Сотоа да напусти брод како не би упрљао сопствени политички капитал, што би председника оставило на милост и немилост новом опозиву.
Ризик није само у томе да влада падне, већ да изборе дочека толико ослабљена да сâм изборни процес изгуби легитимитет.
