Између 1960. и 2024. године, Парагвај је забележио највећи укупни раст БДП-а у Јужној Америци, према прорачунима које су објавили Forbes Paraguay и лист La República на основу података Светске банке у сталним доларима из 2015. У том периоду привреда је порасла с око 2,8 милијарди америчких долара на приближно 46 милијарди (база 2015), што је повећање за више од 16 пута.
Регионално поређење које прати те прорачуне ставља иза Парагваја и веће привреде: Колумбија, Чиле и Бразил бележе снажан дугорочни раст, али мањи у процентуалном смислу. Контраст је још израженији с Аргентином и Венецуелом, чији недавни токови беху обележени честим кризама и дуготрајним застојем.
Економисти и мултилатералне организације често наглашавају да овакве ранг-листе имају ограничења: већи постотак раста током шест деценија делимично се објашњава ниском полазном базом, а укупни БДП сâм по себи не описује степен благостања или производности. Тако је, на пример, у 2024. години БДП по становнику Парагваја (у текућим америчким доларима) према подацима Светске банке знатно заостајао за Уругвајем и просеком земаља са вишим средњим дохотком у региону.
Ипак, макроекономска стабилност Парагваја од 2000-их издваја се као посебна одлика. Рад ММФ-а о Парагвају приписао је повећање раста споју нормализације након претходних криза, повољног спољног окружења и побољшања макроекономске политике. Председник Сантијаго Пења бранио је тезу да земља може одржати раст изнад 4% чак и са слабијим међународним ценама соје, ослањајући се на инвестиције и логистику за извоз.
Званичне пројекције и прогнозе међународних институција такође указују на умерено успоравање, а не на нагли пад: Централна банка Парагваја пројектовала је раст од 4,2% за 2026. У исто време, агенција S&P је крајем 2025. подигла суверени кредитни рејтинг на инвестициони ниво, позивајући се на стабилност и фискалну дисциплину, известили су The Wall Street Journal и S&P Global.
Изазов, сагласни су аналитичари, јесте претварање раста у већу производну сложеност и више зараде: снижавање зависности од пољопривредних циклуса (соја и месо), више улагања у људски капитал и инфраструктуру — укључујући енергију из хидроелектране Итаипу — и одрживо смањење рада на црно.
Извор: MercoPress
