Uvođenje režima opsadnog stanja u Gvatemali izazvalo je brojne rasprave — od pitanja bezbednosti i borbe protiv bandi, do dubljih političkih i ekonomskih posledica koje ova mera može imati po demokratiju, institucije i spoljnopolitičku orijentaciju zemlje. Da li je reč o privremenoj reakciji na krizu ili o delu dugoročnog procesa centralizacije vlasti i jačanja kontrole elita? O tim temama za Dva Juga govori Karlos Barjentos, izvršni sekretar Komiteta seljačkog jedinstva (CUC).
Da li je uvođenje režima „opsadnog stanja“ element dugoročnog kursa ka silovitoj centralizaciji vlasti i produbljivanju koordinacije sa SAD u oblasti bezbednosti, i kakve se praktične posledice datog režima očekuju u narednom mesecu sa stanovišta spoljnopolitičkih i spoljnoekonomskih ograničenja?
Već više od dve decenije, bande — odnosno mare, kako su poznate u Gvatemali — razvijale su veze s političkim strankama, naročito sa krajnjom desnicom, a u pojedinim slučajevima su korišćene i za uticaj na izborne procese, kako bi se ustalio narativ da je zemlji potrebna „čvrsta ruka“.
U tom smislu, problem bandi povezan je sa strukturnim siromaštvom i sa izostankom odgovora gvatemalske države na potrebe većine stanovništva.
Prošle godine došlo je do bekstva 20 vođa ovih bandi, očigledno uz saučesništvo dela zatvorskog sistema, a to bekstvo je ciljalo na izazivanje krize u vladi. Zapravo, usled toga je došlo do ostavke ministra unutrašnjih poslova, a opozicija sadašnjoj vladi iskoristila je tu situaciju da kritikuje njenu nesposobnost, dok su neki čak tvrdili da postoji tajni dogovor vlade sa bandama, odnosno marama.
Kao odgovor, izvršna vlast je prebacila više vođa bandi u različite zatvore, sa ciljem da se prekine njihova veza sa članovima bandi što deluju na teritoriji zemlje. Nekoliko tih vođa prebačeno je u zatvore strogog režima.
Odgovor na to bile su pobune u tri zatvora, a zatim i napadi na pripadnike policije, što jasno pokazuje da postoji koordinacija, planiranje i veza među ovim bandama.
Razlog zašto se to dešava upravo sada jeste to što oni žele da se vrate na blaže uslove u kojima su boravili ranije, ali je sve to povezano i sa izborima drugog nivoa koji će se održati tokom prve polovine ove godine — pre svega izborima u pravosudnom sistemu. Treba podsetiti da je pravosudni sistem već tokom više vlada bio zarobljen i pod kontrolom korumpiranih sektora, političara, posebno sa desnice, kao i potplaćenih činovnika, te da danas pravosuđe deluje kao opozicija sadašnjoj vladi.
U praksi, ono čemu su težili jeste da, na neki način, „vežu ruke“ vladi pretnjom da je mogu optužiti za bilo kakav čin koji bi mogao dovesti do pokretanja postupka za smenu predsednika. To je značajno ograničilo delovanje vlasti.
Pošto se sada očekuju izbori za Vrhovni izborni sud (koji će organizovati izbore 2027), za Ustavni sud i za Javno tužilaštvo, postoji borba oko toga ko će biti izabran i imenovan. U tom kontekstu, pobuna u zatvorima i napadi na policiju imaju za cilj da stvore sliku o nesposobnosti vlade.
Odgovor vlade bio je proglašenje opsadnog stanja koje, za razliku od prethodnih, nije značajno uticalo na svakodnevni život stanovništva. Omogućilo je, međutim, hapšenje više članova bandi. U pogledu bezbednosti, ova i prethodne vlade imaju blisku usaglašenost s ambasadom SAD i američkom vladom u borbi protiv trgovine drogom, ljudima i slično. To pokazuje da je sadašnja vlada podređena politici SAD i da nema samostalnu spoljnu politiku.
Kada je reč o spoljnoj politici i ekonomskim ograničenjima, vrlo je verovatno da neće doći do većih promena tokom perioda trajanja opsadnog stanja. Vlada je uspela preuzeti kontrolu nad zatvorima bez žrtava, za razliku od prethodnih vlada koje su pribegavale vanzakonskim pogubljenjima. Do sada je uhapšeno skoro 300 članova bandi, ali, što se ostalog tiče, nema značajnih promena. To je, u osnovi, uticaj koji opsadno stanje ima u ovom trenutku.
Koje političke i ekonomske grupe su se najviše okoristile gotovo jednoglasnim usvajanjem režima vanrednih mera u Kongresu, i da li se nakon njegovog okončanja mogu očekivati kadrovska ili institucionalna rešenja koja bi mogla izmeniti ravnotežu elita i spoljnopolitičku orijentaciju zemlje?
Što se tiče toga koje su političke i ekonomske grupe imale koristi od gotovo jednoglasnog usvajanja opsadnog stanja, treba imati u vidu da u javnom mnjenju postoji velika osetljivost u vezi s merama koje se preduzimaju protiv mara. Zato je bilo očekivano da Kongres potvrdi opsadno stanje, jer bi suprotno značilo da neka stranka podržava bande. Ekonomske elite su odmah zahtevale veći nadzor od strane vlade, pa je opsadno stanje bilo u skladu sa njihovim zahtevima.
Jer — da, reč je o izvesnom zaoštravanju politike, ali i o tome da ekonomske elite banditske grupacije oduvek doživljavaju kao pretnju. To je razlog zbog kojeg je postojao gotovo jednoglasan odgovor i zbog čega su i političke stranke i poslovne elite dobro prihvatile uvođenje opsadnog stanja.
Kod stanovništva u celini, u početku je postojala izvesna sumnja u pogledu toga kakva će ograničenja opsadno stanje doneti, jer u ranijim slučajevima ona podrazumevahu ograničenja kretanja, policijski čas i slično. Ovoga puta nije bilo takvih mera, pa se život vratio u normalu i čekaju se rezultati primene opsadnog stanja. Vlada ima ovlašćenje da u takvim uslovima vrši nabavke bez uobičajenih procedura, ali ovoga puta nije koristila tu mogućnost, već je mera služila uglavnom za hapšenje članova bandi.
Problem u svemu ovome nije toliko sámo opsadno stanje, već činjenica da je fenomen bandi, odnosno mara, rezultat primene jednog ekonomskog modela — isključivog ekonomskog modela u kojem 70% ekonomski aktivnog stanovništva radi u sivoj zoni, bez stalnog zaposlenja. Čak i oni koji imaju stalan posao rade za veoma niske plate, uz nepoštovanje radničkih prava, što stvara plodno tle za širenje bandi.
Stoga, borba protiv ove pojave nije isključivo pitanje bezbednosne politike i uvođenja ograničavajućih mera, već podrazumeva i promenu ekonomskog modela koji je isključiv. Upravo tu nastaju ograničenja za ovu vladu, jer je njena osnovna karakteristika to što deluje sa velikim oprezom i strahom kada je reč o suočavanju s ekonomskim elitama — istim onim elitama koje imaju najveću korist od postojećeg ekonomskog modela.
