Kako procenjujete budućnost Venecuele? Šta možete reći o njenom odnosu sa SAD, posebno u smislu pritiska sankcija i njihovog pokušaja kontrole prodaje nafte? Kakva sudbina, po vašem mišljenju, čeka Nikolasa Madura i njegovu suprugu? Na osnovu vaše lične analize, možete li predvideti nekoliko verovatnih scenarija za sukob između SAD i Venecuele u bliskoj budućnosti? Na pitanja Dva Juga odgovara Horhe Elbaum, doktor ekonomskih nauka, sociolog i radio- i tv-novinar.
Što se tiče budućnosti Venecuele, očigledno je da je to sporna teritorija koja je žestoko napadnuta s nezamislivom okrutnošću i rušenjem granica onoga za šta je sposobna jedna imperijalna vlada poput Sjedinjenih Država, kidnapujući predsednika i prvu damu. I kažem da je sporna jer, uprkos toj grotesknoj i okrutnoj stranoj vojnoj intervenciji, nisu uspeli da izvrše promenu režima o kojoj su oduvek sanjali — pokušali su to u Avganistanu, Iraku, Siriji itd. Nisu uspeli; postoji institucionalna prejemstvenost na strani čavizma i verujem da priznanje Vašingtona u vezi s nepredavanjem vlasti Kolini Mačado ima veze upravo s tim što ona nema podršku koju je tvrdila da ima; broj glasova koji je opozicija nakupila bio je lažan.
S druge strane, tu je i priznanje Vašingtona, Stejt departmenta i CIA-e da čavizam zaista upravlja celokupnom teritorijom i ima kontrolu nad svim konkretnim oblastima.
Što se tiče odnosa SAD prema nafti — pa, sve je očiglednije, a društvo i međunarodna zajednica primećuju da više nemaju potrebu da lažu — jedino što ih zanima su ekonomski interesi, u ovom slučaju nafta. Podsetimo da je Venecuela prva u zalihama ugljovodonika na svetu, treća u zalihama gasa, jedna od najvažnijih po zalihama zlata i litijuma; to jest, žele opustošiti prirodna bogatstva. Ali ove godine, u novembru, Tramp ima izbore, a njemu je skoro 80 godina. Tako da, u meri u kojoj čavizam izdrži ovaj nalet i uspe da, kroz neko vreme, iznese na razmatranje pred sud u Menhetnu pitanje nedostatka pravnog osnova za zločin koji su počinili — ubivši više od 100 ljudi i kidnapujući predsednika i prvu damu — na srednji rok, ako čavizam uspe da opstane, mogao bi oporaviti naftnu industriju pomoću infrastrukture u koju mogu investirati velike američke kompanije. Ako to požele, ako mogu… istina je da druge velike kompanije to ne vide tako; postoji jedna kompanija čiji rad se uvek nastavljao, a to je Ševron (Chevron), a postoje i druge, poput EksonMobila (ExxonMobil) — to je kompanija koja, da tako kažemo, predstavlja interese državnog sekretara Marka Rubija — koja bi želela da uđe, ali su joj potrebne određene garancije na 30 godina za investiciju od nekoliko desetina milijardi dolara, koje ni Tramp, a naravno ni čavizam, nisu spremni da daju.
Što se tiče Nikolasa Madura i Silije Flores, njegove supruge, trenutna situacija je strašna, jer su zatvoreni u zatvoru visoke bezbednosti u Bruklinu. Prvo saslušanje pred sudijom imaju 17. marta, i tu se jasno vidi operacija demonizovanja onoga ko je legitimni predsednik jedne zemlje. Videćemo kako će se situacija razvijati, no verujem da će na kratki rok, naravno, pokušati da se odbrane. Naizgled imaju dvojicu dobrih advokata sa mnogo iskustva u sporovima protiv savezne države, ali sam pesimista na kratak rok. Ipak, verujem da se, kao što se uvek dešava u ovakvim situacijama, može desiti da su Sjedinjene Države želele da dobiju „Norijegu“, a da na kraju pravnog procesa dobiju „Mandelu“, jer u konkretnom slučaju legitimnog predsednika Bolivarske Republike ne postoje veze s kriminalom; jednostavno je kidnapovan jer je Trampu bila potrebna pobeda kako bi se prikazao kao veoma jak i kako bi na neki način mogao uslovljavati pregovore sa Venecuelom.
Ali na srednji i dugi rok, ovo će izazvati situaciju velikog nepoverenja u Latinskoj Americi, Karibima i Centralnoj Americi prema Sjedinjenim Državama i verovatno će dovesti do procesa regionalne integracije kontinenta kako bi se suprotstavili imperijalnoj surovosti.
Smatram da postoje tri scenarija: prvi je nastavak ove napete saradnje koja bi Trampu omogućila da obezbedi naftne investicije velikih korporacija unutar Venecuele kako bi počeli da izvlače milione barela nafte. U jednom trenutku Venecuela je izvozila 8 do 10 miliona barela dnevno, a danas je na 1 milion, uglavnom zahvaljujući jednoj američkoj kompaniji, Ševronu. Dakle, na dugi rok, ako Tramp to postigne i ostvari dobit – što podrazumeva i razvoj industrije, mogućnost ponovnog izvoza sa dodatom vrednošću, mogućnost spuštanja međunarodne cene nafte itd. — Tramp će, verovatno biti zadovoljan.
Ako vidi da trenutna v.d. predsednika, osim što sarađuje (što bi bio drugi scenario), nastavlja sa pokušajima da garantuje suverenitet, pre svega nad naftnim poljima, pa je najverovatnije da će Tramp ponovo početi sa blokadama, izazovima i pokušajima gušenja. Ne verujem u mogućnost invazije jer bi mu trebalo mnogo vojnika, a nije spreman da gubi živote. Svi napadi koje je Tramp izvršio za godinu dana — a bilo ih je sedam: na Siriju, Jemen, Iran, Somaliju, Venecuelu, i još dva — svi su bili „hirurški“ napadi, da ih tako nazovemo; čak i u Jemenu, bili su to hirurški napadi, a ne invazije, kako ne bi bilo žrtava na njihovoj strani.
Tako da će to sigurno biti njegov način delovanja, koji nanosi veliku štetu, naravno, i ima veliku sposobnost razaranja zbog avijacije koju poseduje, ali to je taj drugi scenario.
I treći je… izvinite, prvi je mirno zbližavanje, drugi je nastavak blokade i bombardovanja, a treći je pokušaj nasilne promene režima, najsuroviji od svih, kroz pokušaj pobune, nakon blokade i izazivanja gladi, kao što su pokušavali sa Kubom tokom 60 godina. Na Kubi im to nije uspelo…
