Kako je Kolumbija reagovala na američku operaciju protiv Venecuele? Da li se ona smatra potencijalnom pretnjom zvaničnoj Bogoti, s obzirom na Trampove izjave?
Na pitanja Dva Juga odgovara Katalina Gutijerez, pravnica sa Nacionalnog univerziteta Kolumbije s masterom iz ustavnog prava na Univerzitetu u Sevilji (Španija), zaljubljenica u istoriju.
Razlozi za interesovanje američke vlade za Kolumbiju nisu novi: od osnivanja novih republika početkom 19. veka, SAD su s interesovanjem posmatrale Bolivarov projekat. Naravno, sa širenjem 13 kolonija ka zapadnoj obali, interes za Karibe se pojačao, a svaki projekat povezivanja Atlantskog i Tihog okeana na jugu bio je od najveće važnosti za ukrepljenje angloameričke republike. Zbog toga je početkom XX veka neuspeh u pregovorima s Kolumbijom oko Panamskog kanala (Ugovor Eran-Haj, koji Kolumbija nije ratifikovala zbog podrazumevanog gubitka suvereniteta u korist SAD i bedne nadoknade) pobudio Sjedinjene Države da podstaknu zaveru o otcepljenju, što je rezultiralo nezavisnošću Panamske prevlake od Republike Kolumbije.
Posle Drugog svetskog rata, s učvršćenom američkom hegemonijom ne samo na američkoj polulopti već i u velikom delu sveta (premda osporavanom u dvopolarnoj eri sa SSSR-om), strateški interes za Kolumbiju i Venecuelu (kao i za druge latinoameričke zemlje, poput Brazila) ostao je zabeležen u nekoliko američkih dokumenata o nacionalnoj bezbednosti. Možda je najpoznatiji takozvani izveštaj NSSM 200 tadašnjeg državnog sekretara Henrija Kisindžera (1975). U mnogim od tih dokumenata često se pominju južnoamerički resursi (nafta, minerali poput plutonijuma, između mnogih drugih), kao i stanovništvo.
Budući da smo toliko navikli na gospodstvo idealističke paradigme u međunarodnim odnosima (naročito posle 1990. godine, odnosno s krajem bipolarne faze i početkom jednopolarne), iznenađuje nas kada naiđemo na tako izravne izjave jednog američkog predsednika — koje skoro podsećaju na Teodora Ruzvelta — o njegovim strateškim interesima u Latinskoj Americi. Ipak, istina je da Donaldu Trampu treba zahvaliti na iskrenosti u pogledu očekivanja SAD u našem regionu, pošto se priča o trgovini drogom i demokratiji u Venecueli ubrzo srušila pod sopstvenom težinom pred razotkrivajućim rečima Trampa i njegovog državnog sekretara Marka Rubija, koji su otvoreno ukazali da će njihovo uplitanje koristiti „jenkijevskom“ društvu zbog kontrole nafte i Kariba.
U tom smislu, sever južnoameričkog kontinenta i Kuba bili su i ostaće ključni za kontrolu Karipskog mora, teritorije nad kojom će Severna Amerika nastojati (kao što je poslednjih vek i pô nastojala) da deluje kao tutor. Valja istaći da je Donald Tramp prekratio unutrašnju politiku odnosno korišćenja obnovljivih izvora energije jer je, kao što se moglo pretpostaviti, nafta i dalje gorivo industrije na čije oživljavanje je on u svojoj kampanji pozivao. Tako je logično da kolumbijsko-venecuelanska nafta, sa najvećim rezervama na planeti, privuče pažnju hemisferskog giganta, utoliko pre ako se uzme u obzir da su strateški, ekonomski, politički i ljudski troškovi na Bliskom istoku postali previsoki za američko društvo.
Bez obzira na sve ovo, želela bih istaći sledeće: iako postoji interes za resurse naših južnoameričkih zemalja, o kome je Trampova vlada otvoreno izjavila, vredi naglasiti i druge interese koji su takođe iskazani, ali malo dotiču javno mnjenje u poslednje vreme. U svetu s izraženom težnjom ka višepolarnosti (uostalom, politika nacionalne bezbednosti SAD objavljena u decembru 2025. priznaje još jedan pol: Kinu), hegemon jednopolarnosti mora učiniti sve što može da spreči rast drugih polova moći. Obnova Monroove doktrine u Americi deo je te strategije i usmerena je na obuzdavanje ekonomskog napretka, kao i političkog i kulturnog uticaja Istoka (Rusije i Kine). Ne samo ekonomski pritisak pod pretnjom topova (tipičan, inače, za anglosaksonsku politiku), već i repozicioniranje sile kao „morskog policajca“ radi nadzora kretanja saveznika i neprijatelja, dokaz je delimičnih osvajanja višepolarnosti.
Što se tiče toga da li će pretnja koju je Trampova vlada uputila Kolumbiji kratkoročno postati realističan scenario ili ne — vreme će pokazati. No, činjenica je da je Kolumbija već više od jednog veka zemlja u američkoj sferi uticaja, koja predstavlja pretnju našem suverenitetu. Sada se govori o navodnom (i prilično pritvornom) „otporu“ Gustava Petra, ali je on od Bajdenove vlade tražio da upravo Jenkiji budu ti koji će nadzirati Amazoniju. Najočigledniji zaključak je da je naša potčinjenost skoro samovolji i ukusu severnog hegemona u velikoj meri uslovljena istorijskom saradnjom vladajuće klase ove zemlje, kako levice tako i desnice.
