Intervju sa Fransiskom Tupahom Garsijom, sociologom i političkim analitičarom o posledicama Vrhovne uredbe 5503
Gospodine Garsija, šta mislite da tekuće ekonomske reforme administracije Rodriga Paza u Boliviji znače za ključne političke snage, državne institucije i društvene grupe?
Mada je većina javnog menja usredsređena na pitanje ukidanja subvencija na gorivo, suština je da uredba 5503 predlaže novi ekonomski model. Ona pomera ulogu države sa uloge glavnog aktera — koji kontroliše tržišta i sâm proizvodi resurse — ka jednoj pasivnijoj ulozi pukog posmatrača, koji ne reguliše tržišna kolebanja i ne učestvuje delatno u nacionalnoj privredi. To podrazumeva potpuno institucionalno restrukturiranje uloge države na raznim razinama. Na primer, postepeno zatvaranje državnih preduzeća, što za sobom vuče reorganizaciju državne uprave, preraspodelu resursa, preispitivanje kredita izdanih državnim strukturama od same države, kao i državnim preduzećima od centralne banke.
Na političkoj razini, to znači smenu ekonomskog i političkog modela zemlje. Teze koje je ranije koristila opozicija (MASI-PSP) — da Bolivija treba da bude republika s modelom slobodnog tržišta — sada prestaje da bude retorika i, kroz uredbu 5503, postaje konkretan predlog. To podrazumeva promenu političkog pravca zemlje, pošto su mere praćene „novim“ političkim dnevnim redom: pod navodnicima „novim“, jer je to u stvari oživljavanje između 1985. i 2005. godine preovlađujuće hegomonističke politike, poznate kao neoliberalizam.
Kakav će ovo imati uticaj na društvene slojeve u zemlji? Ko će najviše osetiti posledice?
Što se tiče društvenih grupa, uredba 5503 je usmerena na razopštavanje narodnih masa i duhom je slična čuvenoj uredbi 21060 iz 1985. godine, kojom je i započeo neoliberalni model. Bolivija trenutno ima oko 60% stanovništva sa srednjim prihodima — tu ne spadaju samo intelektualci, već i zanatlije, prevoznici i mali proizvođači. Takva politika dovodi do naglog skoka troškova života i snažne inflacije, što će bukvalno „istopiti” ovaj široki društveni sloj. Tako da će se prve posledice odraziti na političku sferu, državne institiucije i socijalnu strukturu.
Nazivate ovu meru „dekretčinom” (decretazo). Zašto?
Zato što je opseg reformi ogroman. Pored goriva, uredba sadrži poreske i carinske reforme, promene u raspodeli prihoda regionima i olakšice za izvozni sektor. To je dokument od preko 26 stranica koji dotiče gotovo svaki aspekt ekonomskog života, a većina tih detalja je potpuno nepoznata široj javnosti.
Da li bi ove reforme po vašem mišljenju, mogle izazvati snažno protivljenje socijalnih i profesionalnih grupa, uključujući proteste, blokade i društvenu mobilizaciju?
Odgovor je i „da“ i „ne“. Da, zato što povećanje cena goriva podrazumeva neposredan uticaj na proizvodnu i kupovnu sposobnost većine stanovništva. Dizel je krvotok naše proizvodnje — od oranja zemlje do transporta. Zato vidimo pobunu seljačkih i radničkih sindikata, prevoznika, zanatlija, roditeljskih udruženja i mnoštva drugih socijalnih grupa, koje stradaju bilo zbog rasta cena, bio zbog proizvodnih troškova.
Međutim, ono što je opasno jeste što ljudi ne vide ostatak uredbe. Na primer, deo koji dozvoljava nadnacionalnim kompanijama „dobrovoljne deklaracije” o prihodima, što je otvoreni poziv na sistemsku utaju poreza od strane elite. To se ne politizuje, jer ljudi to ne razumeju ili ne znaju da postoji.
U kojoj meri mislite da će se produbiti raskol između interesnih grupa i pristalica Rodriga Pazai Edmana Lare? Koliko će savez i zbližavanje između Rodriga Paza i desničarskih partija ojačati nakon ovih reformi?
Vidimo javan i otvoren raskol. Larine pristalice su na ulicama i traže poništenje uredbe 5503, dok je Pazove pristalice brane. Oni su na suprotnim stranama društvenog sukoba. Da li je to trajni razdor? Teško je reći. Ako se Lara potpuno obaveže opozicionom bloku, imaćemo međusobno neprijateljski nastrojen par na čelu države do kraja mandata. Sve zavisi od toga da li je Larin potez samo trenutni interes ili principijelna promena.
Što se tiče drugog dela pitanja — iako su CAINCO i ostali poslovni i izvozni sektori pozdravili taj korak Rodriga Paza, oni to nisu učinili u smislu pune podrške. Kritikovali su najavljeno povećanje minimalne plate od 20% (koje je Paz ponudio kao nadoknadu za skok cena hrane), tvrdeći da to odvraća investicije. Elita sa kojom Paz želi da se sprijatelji mu kaže: „Hvala na poklonu, ali nisi nam ravan, moraš još više da stegneš kaiš narodu“. Oni ga neće politički braniti ako na ulicama počne da „gori“.
Za kraj, može li ova uredba ipak doneti neku korist nacionalnoj ekonomiji?
Zavisi od toga šta podrazumevate pod korisnim. Ako podrazumevamo kupovnu moć građana — onda ne, ova uredba ne koristi većini. Izuzimajući 5-7% multimilionera, svi ostali će osiromašiti.
Vladina priča je da će prilagođavanje cena doneti izvesnost privatnom sektoru i stabilnost u odnosu na prethodnu nestabilnost i stagnaciju (iz vremena Luisa Arsea). Država smanjuje manjak u budžetu, ali pošto menja svoju ulogu, taj ušteđeni novac neće ulagati u škole i bolnice ili nacionalnu ekonomiju, nego će ga usmeriti u finansijske mere.
Politički, ovo je samoubistvo za predstojeće lokalne izbore. Čini se da je vlada svesno žrtvovala svoju budućnost na izborima kako bi zacementirala ove duboke ekonomske preobražaje.
