Хондурас ускоро, 30. новембра, одржава изборе, али разни новински медији објављују потпуно различите прогнозе. Ко мислите да ће победити? Да ли постоји ризик да ће губитник одбацити резултате избора и позвати своје присталице на протесте?
Онорио Круз, новинар и политиколог
Ситуација у Хондурасу, посматрана из главног града, одвија се уз уобичајене чарке у Националном изборном савету, између саветнице Косете Лопез и саветника Марлона Очое.
Без икакве сумње, постоји борба за власт и сукоб интереса. Ако би данас били избори, председница у наредне четири године била би адвокат Рикси Рамона Монкада Бодој. Она има политичку структуру, спровела је веома снажну кампању, са присуством у целој земљи; сваке суботе и недеље одржавају се јавни скупови масовне посећености. Рекао бих да је она кандидаткиња која има најбоље политичке предлоге за наставак процеса развоја Хондураса у наредним годинама.
Имамо једног Насрија Тита Асфуру, кандидата Националне партије, прилично млаког, са неким површним предлозима и нападима и на Либералну странку и на партију Либре. Сетимо се да је Насри Тито Асфура био градоначелник престонице у два мандата, да је имао судске претресе у Јавном тужилаштву због коришћења општинских средстава за плаћања својих кредитних картица, као и друге случајеве који су, претпостављам из политичких разлога, завршили у фиокама. Видно је да је Национална партија изашла са кандидатом који нема довољну подршку. Он је, узгред, био председнички кандидат и на претходним изборима и изгубио је од госпође Сиомаре Кастро.
Затим имамо „бумеранг“ кандидата, рекао бих, кандидата са телевизије, инжењера који је, према свом CV-ју, био само менаџер једне фабрике за флаширање пића, а потом у националној телевизији водио забавне и спортске програме, као и квиз под називом Xcero. Прилично чудновата личност, помало сулудог владања, код Хондурана популарна и позната јер је целог живота на медијима. Он је тренутно у својој трећој политичкој партији: био је основао PAC (Антикорупцијску партију), затим Партију Спас Хондураса, био је потпредседник у влади Сиомаре Кастро, али још увек није поднео извештаје о буџетима којима је располагао као заменик министра. Виђамо га у раскошним возилима, у приватним хеликоптерима током путовања. Ко плаћа те рачуне? Ко плаћа та путовања? Наравно, хондурашка пословна елита, која је сву своју машинерију ставила иза овог кандидата. Називам га „кандидатом-бумерангом“ јер се спотиче сâм о себе — један дан каже једно, други дан друго; данас је бело, сутра зелено, и на крају се не опредељује. Износи оптужбе без доказа, један потпуно луд тип. Може ли нас задесити један лудак на челу Хондураса? То, рецимо, већ видимо у Аргентини, зар не? Лудак Милеј, а видимо и резултате.
Која је, дакле, моја оцена? Са грађанске тачке гледишта, мислим да је кандидаткиња која је најближа интересима народа адвокат Рикси Монкада.
Што се тиче ризика нереда у случају победе овог или оног кандидата, способност мобилизације за друштвене протесте, са дуготрајном борбом и јасним слоганима — све то налазимо само у оквиру владајуће партије Либре. Тренутно Хондурас нема динамичан друштвени покрет — он је крајње слаб. Највеће народне вође, масовни лидери, лидери социјалних, сељачких, радничких, синдикалних организација — сви су у владином апарату. Не видех протест Националне партије који траје 24 сата, јер су то већином плаћени протести — финансирани, користе сиромашне људе да направе масу, како ми у Хондурасу кажемо. На тим малим протестима које смо видели, на пример, код Националног изборног савета, или на трговима, у елитним зонама Тегусигалпе, петком — има пастора, предузетника, али не и народа. Не видимо народ, народ није уз Националну партију. Они имају гласаче, али то су гласачи купљени новцем и поклонима.
Односно Либералне странке, све да се уједини са другима — мада су већ уједињени — мислим да такође нема велику мобилизациону снагу. Људи са више осећаја за интересе народа из Либералне странке су уз Либре или им је ближа Либре. Прави либерал који није уз Либре, није ни уз Салвадора Насраљу. Видимо елиту Либералне странке прилично обележену корупцијом и то је група најближа Салвадору.
Салвадор Насраља има и црту ситничавости, и боји се народа. Воли да буде на фудбалским утакмицама, али је међу народом —плашљив. Видим га као прилично уплашену особу, која нема способности да контролише или предводи масе људи. Могући су нереди уз подршку спољних чинилаца — попут амбасаде САД или Европске уније (која каткад заузима прилично америчке ставове). Можда. Но, ја засад не видим претпоставке да би се то десило. Владајућа партија, Либре, има војску, полицију, Врховни суд. Не видим на који начин би могло доћи до таквог сценарија. То је више прича, више наратив традиционалних медија који тврде да ће се то десити. У сваком изборном процесу нормално је да постоји борба интереса.
Вилфредо Серано, политиколог
Земља живи у рату анкета, што је уобичајено. Сваки кандидат објављује анкету која му иде у корист; логично, свако жели наметнути своју причу у смислу изборних расположења. На крају, многе анкете које заиста или бар донекле одражавају стварност, остају приватне и познате само врхушкама политичких партија.
На пример, пре пар дана Cisgalo је објавио своју приватну анкету (више их и не објављују). Сисгало даје предност од два поена Рикси Монкади у односу на Насраљу, који има 23 поена, ако се не варам, а кандидат Националне партије има 21 поен. Разговарао сам са једним од консултаната Сисгала и он ми је рекао да ће се тај размак још више повећавати, односно да би, према њиховој пројекцији, разлика могла достићи између 7 и 10 поена.
Постоји и једна мексичка агенција за истраживање јавног мњења, која је предвидела и победу Сиомаре Кастро. Она даје пројекцију од око 44% за Рикси Монкаду, а за Салвадора Насраљу око 30%. То је, отприлике, владајући тренд.
Као што рекох, има озбиљних анкета, има приватних, познатих само партијским врхушкама, али оне које заиста круже кулоарима потврђују тренд — фавориткиња је кандидаткиња власти Рикси Монкада. То је на изборном плану.
А на институционалном плану… Јуче је Национални изборни савет одржао националну пробу преноса података. Према речима саветника Марлона Очое, који представља Либре, од 4.000 записника које су морали послати путем система за пренос резултата ТРЕФ (са биометријском провером), до 3 сата поподне успело је преношење неких 1.550 записника у целој земљи.
Суштина проблема је то што арбитар, односно Национални изборни савет, који је дужан обезбедити прозрачност и поузданост процеса, заправо постаје простор политичке борбе различитих актера. То додатно усложњава ситуацију, па се земља креће у правцу неизвесности — и то је оно што заиста видимо: изборну неизвесност. Не зна се у ком ће правцу политичка ситуација кренути, али грађани траже прозрачност, захтевају процес у којем ће се поштовати народна воља.
Мислим да ће, уколико резултати буду прозрачни, њих сви прихватити — није у томе проблем. Проблем је у самом изборном органу земље. Пре пар недеља испливали аудио-снимци у којима се, наводно, планира могућна изборна превара.
Уопштено гледано, до избора нема много и сви се надамо да ће се правила разјаснити, да ће изборна институција моћи донети већу сигурност у процес. Али за сада је управо изборни савет у центру урагана; он је у жижи погледа јавности, која осећа да неће бити у стању обезбедити прозрачан резултат који би био прихваћен од целог народа.
Фредис Леонел Мартинез Пастрана, политиколог, социолог, адвокат и педагог
Хондурас данас живи тренутак дубоке историјске важности. Наш народ, још увек обремењен наивном, па чак и митском свешћу, почиње полако да се буди. Није кривица народа што је вековима спавао: био је жртва система створеног да га одржи успаваним, забављеним и подељеним. Али, нешто се мења. У сваком насељу, у свакој заједници, у свакој школи политичке свести, народ почиње да се пита:
Зашто смо толико дуго бранили угњетача?
Историја Хондураса је више од једног века обележена двопартијским системом, политичком структуром насталом и узраслом у служби олигархије. Од такозване независности, која је више личила на надгледану него на истинску независност, привредне елите су се побринуле да држава служи њиховим интересима. Још крајем XIX века, током владе Марка Аурелија Сотоа (1873–1876), такозвана Либерална реформа отворила је врата страним улагањима, препуштајући кључне одлуке о економском правцу земље. Од тада је национални суверенитет заложен, а народ сведен на посматрача сопствене судбине.
Данас се земља поново налази на раскрсници. Предстојећи избори не представљају пуку смену циклуса у оквиру либералне „демократије“, већ историјски избор:
Хоћемо ли се вратити старом двопартизму или наставити изградњу истински народне владе, посвећене враћању државе кроз демократски социјализам?
Напетост расте, посебно после открића плана изборне преваре који, мада делимично спречен, и даље делује из структура двопартизма укорењених у Националном изборном савету. Тај план су открили представници ЛИБРЕ-а, који су храбро разобличили маневре усмерене на извртање суверене воље народа.
У међувремену, озбиљне анкете одражавају оно што срце народа већ зна: Рикси Монкада представља наду и могућност достојанственог, праведног и сувереног Хондураса. Насупрот томе, двопартијски блок покушава оживети свој стари пројекат, користећи потрошене личности и медијске стратегије, рачунајући чак и на оспоравање резултата или проглашавање избора неважећим уколико им народни глас не буде наклоњен.
Али данас народ има веру. Народ који напредује у свом буђењу и који, корак по корак, схвата да двопартијски систем не брани његове интересе, већ интересе олигархије. Ово није идеолошка тврдња — ово је историјска чињеница, потврђивана преко столећа владама које су штитиле повластице малобројних и одржавале беду огромне већине.
Стога овај изборни процес није само борба за политичку власт, већ битка за националну свест. Народ Хондураса мора да се препозна као историјски субјект, а не као пасивни посматрач. Мора да преузме своју улогу у враћању Отаџбине, како држава више не би била оруђе доминације, већ средство ослобођења.
Хондурас се налази пред могућношћу да коначно прекине циклус подређености. Нека нико не сумња: када народ препозна себе као главног актера своје историје, ни превара, ни лаж, ни олигархија неће моћи да га зауставе.
