Honduras uskoro, 30. novembra, održava izbore, ali razni novinski mediji objavljuju potpuno različite prognoze. Ko mislite da će pobediti? Da li postoji rizik da će gubitnik odbaciti rezultate izbora i pozvati svoje pristalice na proteste?
Onorio Kruz, novinar i politikolog
Situacija u Hondurasu, posmatrana iz glavnog grada, odvija se uz uobičajene čarke u Nacionalnom izbornom savetu, između savetnice Kosete Lopez i savetnika Marlona Očoe.
Bez ikakve sumnje, postoji borba za vlast i sukob interesa. Ako bi danas bili izbori, predsednica u naredne četiri godine bila bi advokat Riksi Ramona Monkada Bodoj. Ona ima političku strukturu, sprovela je veoma snažnu kampanju, sa prisustvom u celoj zemlji; svake subote i nedelje održavaju se javni skupovi masovne posećenosti. Rekao bih da je ona kandidatkinja koja ima najbolje političke predloge za nastavak procesa razvoja Hondurasa u narednim godinama.
Imamo jednog Nasrija Tita Asfuru, kandidata Nacionalne partije, prilično mlakog, sa nekim površnim predlozima i napadima i na Liberalnu stranku i na partiju Libre. Setimo se da je Nasri Tito Asfura bio gradonačelnik prestonice u dva mandata, da je imao sudske pretrese u Javnom tužilaštvu zbog korišćenja opštinskih sredstava za plaćanja svojih kreditnih kartica, kao i druge slučajeve koji su, pretpostavljam iz političkih razloga, završili u fiokama. Vidno je da je Nacionalna partija izašla sa kandidatom koji nema dovoljnu podršku. On je, uzgred, bio predsednički kandidat i na prethodnim izborima i izgubio je od gospođe Siomare Kastro.
Zatim imamo „bumerang“ kandidata, rekao bih, kandidata sa televizije, inženjera koji je, prema svom CV-ju, bio samo menadžer jedne fabrike za flaširanje pića, a potom u nacionalnoj televiziji vodio zabavne i sportske programe, kao i kviz pod nazivom Xcero. Prilično čudnovata ličnost, pomalo suludog vladanja, kod Hondurana popularna i poznata jer je celog života na medijima. On je trenutno u svojoj trećoj političkoj partiji: bio je osnovao PAC (Antikorupcijsku partiju), zatim Partiju Spas Hondurasa, bio je potpredsednik u vladi Siomare Kastro, ali još uvek nije podneo izveštaje o budžetima kojima je raspolagao kao zamenik ministra. Viđamo ga u raskošnim vozilima, u privatnim helikopterima tokom putovanja. Ko plaća te račune? Ko plaća ta putovanja? Naravno, honduraška poslovna elita, koja je svu svoju mašineriju stavila iza ovog kandidata. Nazivam ga „kandidatom-bumerangom“ jer se spotiče sâm o sebe — jedan dan kaže jedno, drugi dan drugo; danas je belo, sutra zeleno, i na kraju se ne opredeljuje. Iznosi optužbe bez dokaza, jedan potpuno lud tip. Može li nas zadesiti jedan ludak na čelu Hondurasa? To, recimo, već vidimo u Argentini, zar ne? Ludak Milej, a vidimo i rezultate.
Koja je, dakle, moja ocena? Sa građanske tačke gledišta, mislim da je kandidatkinja koja je najbliža interesima naroda advokat Riksi Monkada.
Što se tiče rizika nereda u slučaju pobede ovog ili onog kandidata, sposobnost mobilizacije za društvene proteste, sa dugotrajnom borbom i jasnim sloganima — sve to nalazimo samo u okviru vladajuće partije Libre. Trenutno Honduras nema dinamičan društveni pokret — on je krajnje slab. Najveće narodne vođe, masovni lideri, lideri socijalnih, seljačkih, radničkih, sindikalnih organizacija — svi su u vladinom aparatu. Ne videh protest Nacionalne partije koji traje 24 sata, jer su to većinom plaćeni protesti — finansirani, koriste siromašne ljude da naprave masu, kako mi u Hondurasu kažemo. Na tim malim protestima koje smo videli, na primer, kod Nacionalnog izbornog saveta, ili na trgovima, u elitnim zonama Tegusigalpe, petkom — ima pastora, preduzetnika, ali ne i naroda. Ne vidimo narod, narod nije uz Nacionalnu partiju. Oni imaju glasače, ali to su glasači kupljeni novcem i poklonima.
Odnosno Liberalne stranke, sve da se ujedini sa drugima — mada su već ujedinjeni — mislim da takođe nema veliku mobilizacionu snagu. Ljudi sa više osećaja za interese naroda iz Liberalne stranke su uz Libre ili im je bliža Libre. Pravi liberal koji nije uz Libre, nije ni uz Salvadora Nasralju. Vidimo elitu Liberalne stranke prilično obeleženu korupcijom i to je grupa najbliža Salvadoru.
Salvador Nasralja ima i crtu sitničavosti, i boji se naroda. Voli da bude na fudbalskim utakmicama, ali je među narodom —plašljiv. Vidim ga kao prilično uplašenu osobu, koja nema sposobnosti da kontroliše ili predvodi mase ljudi. Mogući su neredi uz podršku spoljnih činilaca — poput ambasade SAD ili Evropske unije (koja katkad zauzima prilično američke stavove). Možda. No, ja zasad ne vidim pretpostavke da bi se to desilo. Vladajuća partija, Libre, ima vojsku, policiju, Vrhovni sud. Ne vidim na koji način bi moglo doći do takvog scenarija. To je više priča, više narativ tradicionalnih medija koji tvrde da će se to desiti. U svakom izbornom procesu normalno je da postoji borba interesa.
Vilfredo Serano, politikolog
Zemlja živi u ratu anketa, što je uobičajeno. Svaki kandidat objavljuje anketu koja mu ide u korist; logično, svako želi nametnuti svoju priču u smislu izbornih raspoloženja. Na kraju, mnoge ankete koje zaista ili bar donekle odražavaju stvarnost, ostaju privatne i poznate samo vrhuškama političkih partija.
Na primer, pre par dana Cisgalo je objavio svoju privatnu anketu (više ih i ne objavljuju). Sisgalo daje prednost od dva poena Riksi Monkadi u odnosu na Nasralju, koji ima 23 poena, ako se ne varam, a kandidat Nacionalne partije ima 21 poen. Razgovarao sam sa jednim od konsultanata Sisgala i on mi je rekao da će se taj razmak još više povećavati, odnosno da bi, prema njihovoj projekciji, razlika mogla dostići između 7 i 10 poena.
Postoji i jedna meksička agencija za istraživanje javnog mnjenja, koja je predvidela i pobedu Siomare Kastro. Ona daje projekciju od oko 44% za Riksi Monkadu, a za Salvadora Nasralju oko 30%. To je, otprilike, vladajući trend.
Kao što rekoh, ima ozbiljnih anketa, ima privatnih, poznatih samo partijskim vrhuškama, ali one koje zaista kruže kuloarima potvrđuju trend — favoritkinja je kandidatkinja vlasti Riksi Monkada. To je na izbornom planu.
A na institucionalnom planu… Juče je Nacionalni izborni savet održao nacionalnu probu prenosa podataka. Prema rečima savetnika Marlona Očoe, koji predstavlja Libre, od 4.000 zapisnika koje su morali poslati putem sistema za prenos rezultata TREF (sa biometrijskom proverom), do 3 sata popodne uspelo je prenošenje nekih 1.550 zapisnika u celoj zemlji.
Suština problema je to što arbitar, odnosno Nacionalni izborni savet, koji je dužan obezbediti prozračnost i pouzdanost procesa, zapravo postaje prostor političke borbe različitih aktera. To dodatno usložnjava situaciju, pa se zemlja kreće u pravcu neizvesnosti — i to je ono što zaista vidimo: izbornu neizvesnost. Ne zna se u kom će pravcu politička situacija krenuti, ali građani traže prozračnost, zahtevaju proces u kojem će se poštovati narodna volja.
Mislim da će, ukoliko rezultati budu prozračni, njih svi prihvatiti — nije u tome problem. Problem je u samom izbornom organu zemlje. Pre par nedelja isplivali audio-snimci u kojima se, navodno, planira mogućna izborna prevara.
Uopšteno gledano, do izbora nema mnogo i svi se nadamo da će se pravila razjasniti, da će izborna institucija moći doneti veću sigurnost u proces. Ali za sada je upravo izborni savet u centru uragana; on je u žiži pogleda javnosti, koja oseća da neće biti u stanju obezbediti prozračan rezultat koji bi bio prihvaćen od celog naroda.
Fredis Leonel Martinez Pastrana, politikolog, sociolog, advokat i pedagog
Honduras danas živi trenutak duboke istorijske važnosti. Naš narod, još uvek obremenjen naivnom, pa čak i mitskom svešću, počinje polako da se budi. Nije krivica naroda što je vekovima spavao: bio je žrtva sistema stvorenog da ga održi uspavanim, zabavljenim i podeljenim. Ali, nešto se menja. U svakom naselju, u svakoj zajednici, u svakoj školi političke svesti, narod počinje da se pita:
Zašto smo toliko dugo branili ugnjetača?
Istorija Hondurasa je više od jednog veka obeležena dvopartijskim sistemom, političkom strukturom nastalom i uzraslom u službi oligarhije. Od takozvane nezavisnosti, koja je više ličila na nadgledanu nego na istinsku nezavisnost, privredne elite su se pobrinule da država služi njihovim interesima. Još krajem XIX veka, tokom vlade Marka Aurelija Sotoa (1873–1876), takozvana Liberalna reforma otvorila je vrata stranim ulaganjima, prepuštajući ključne odluke o ekonomskom pravcu zemlje. Od tada je nacionalni suverenitet založen, a narod sveden na posmatrača sopstvene sudbine.
Danas se zemlja ponovo nalazi na raskrsnici. Predstojeći izbori ne predstavljaju puku smenu ciklusa u okviru liberalne „demokratije“, već istorijski izbor:
Hoćemo li se vratiti starom dvopartizmu ili nastaviti izgradnju istinski narodne vlade, posvećene vraćanju države kroz demokratski socijalizam?
Napetost raste, posebno posle otkrića plana izborne prevare koji, mada delimično sprečen, i dalje deluje iz struktura dvopartizma ukorenjenih u Nacionalnom izbornom savetu. Taj plan su otkrili predstavnici LIBRE-a, koji su hrabro razobličili manevre usmerene na izvrtanje suverene volje naroda.
U međuvremenu, ozbiljne ankete odražavaju ono što srce naroda već zna: Riksi Monkada predstavlja nadu i mogućnost dostojanstvenog, pravednog i suverenog Hondurasa. Nasuprot tome, dvopartijski blok pokušava oživeti svoj stari projekat, koristeći potrošene ličnosti i medijske strategije, računajući čak i na osporavanje rezultata ili proglašavanje izbora nevažećim ukoliko im narodni glas ne bude naklonjen.
Ali danas narod ima veru. Narod koji napreduje u svom buđenju i koji, korak po korak, shvata da dvopartijski sistem ne brani njegove interese, već interese oligarhije. Ovo nije ideološka tvrdnja — ovo je istorijska činjenica, potvrđivana preko stoleća vladama koje su štitile povlastice malobrojnih i održavale bedu ogromne većine.
Stoga ovaj izborni proces nije samo borba za političku vlast, već bitka za nacionalnu svest. Narod Hondurasa mora da se prepozna kao istorijski subjekt, a ne kao pasivni posmatrač. Mora da preuzme svoju ulogu u vraćanju Otadžbine, kako država više ne bi bila oruđe dominacije, već sredstvo oslobođenja.
Honduras se nalazi pred mogućnošću da konačno prekine ciklus podređenosti. Neka niko ne sumnja: kada narod prepozna sebe kao glavnog aktera svoje istorije, ni prevara, ni laž, ni oligarhija neće moći da ga zaustave.
