Питају ме шта „Трампове царине“ имају са животом обичног Аргентинца — оног који гледа цену уља, мучи се са рачуном за струју и прави акробације да издржи до 30. у месецу. Одговор је једноставан: сваки пут кад у Вашингтону одлуче да се играју трговинског рата, ми овде не видимо ракете, али осетимо ударни талас на полицама продавница, курсу долара и на платној листи.
Царине нам представљају као патриотску епопеју за „одбрану америчког радника“, тог идеализованог трудбеника који скоро да више и не постоји. У пракси, то је само још једна полуга за покушај заустављања њиховог неизбежног пада: кажњавају супарника (Кину), дисциплинују сопствене „трупе“ (Европу, Мексико итд.) и успут прекрајају светску економију тако да рачун плате најслабији. Постоји једна индијска пословица која каже: кад се два слона туку, страда трава — а та трава смо ми.
Када Трамп подиже царине Кини или било ком другом, он не расправља о некој апстрактној стопи; он кида глобалне производне ланце. Ти глобални ланци припадају његовим унутрашњим и спољним непријатељима, и сваки удар погоди на неки начин и оне који су у те ланце увезани. Некад нам је отимао сопствену производњу са додатом вредношћу, данас се то преводи у већу неизвесност, већу финансијску нестабилност и више хистерије на тржиштима. Са нервозним тржиштима расту притисци, сви беже у „сигуран“ долар. Инвестиције стају, послови се замрзавају, куповина се успорава, капитал бежи.
САД, у свом опадању, играју рулет са царинама, санкцијама и претњама; финансијски свет реагује; долар јача; слабе валуте се урушавају. На тој линији структурне слабости налазимо се и ми. Сваки заокрет полуге у Вашингтону гура нашу девалвацију још мало напред; свака девалвација сажима плату у пезосима, распламсава инфлацију, а влада по правилу трчи ММФ-у да моли за дозволу да настави дисати.
На другој страни табле је Кина, прави циљ. Рат царинама није идеолошки, већ геополитички: ради се о заустављању силе која већ конкурише раме уз раме у технологији, логистици, инфраструктури и у све већој мери — валути. То је већ виђена механика: земља штити своју растућу индустрију и, када достигне највећу конкурентност, захтева слободну трговину. САД више не могу да конкуришу равноправно, и да би решиле тај проблем морају прибећи царинама, избацујући Кину са свог тржишта — или барем покушавајући да то учине.
За свет и за Аргентину, Кина је кључни трговински партнер. Када почиње царински рат, глобална тражња за храном и сировинама постаје непредвидљивија, цене теже паду, а наш трговински биланс, ионако исцрпљен под теретом дуга, остаје без кисеоника. То значи мање стварних долара и већу зависност од дугова, свопова, условљених споразума и целе те финансијске и рачуноводствене акробатике којом се наше бриљантне технократе служе да продуже агонију — и узгред напуне сопствене џепове провизијама.
Пред економским ратом, земље као што је Аргентина морале би размотрити друге стратегије за попуњавање празнина тржишта у паду. Али за то би било потребно нешто што звучи као научна фантастика са владом каква је Милејева: политичка елита која има сопствени национални програм, регионално укорењен, а не очи приковане за телепромптер Вашингтона и Брисела.
Тако да оно што имамо јесте ментално колонизована политичка класа која гледа свет кроз наочаре Стејт департмента. Када Трамп подиже царине и прети половини планете, овде се реакција не састоји у томе да се размисли о начину промене свог положаја, већ да се улизички објашњава како наши односи са Кином „не значе окретање леђа Западу“. Логика претученог пса који се с подвијеним репом враћа господару који га шутира. Они једноставно не виде у свету другу могућност осим узалудног пузања у нади на милост.
У међувремену, живот обичног Аргентинца постаје тежи. Царине поскупљују производе, блокирају логистичке ланце и хране глобалну инфлацију која се прелива на нас. Не мора се царина обрушити право на Аргентину да би нас погодила: довољно је да промени референтне цене, поскупи осигурање, транспорт и финансирање. У економији која увози компоненте за готово све — од аутомобила до лекова — сваки потрес у светској трговини завршава на етикети у продавници или у вредности „сињег“ долара. Само је дубока рецесија, изазвана Милејевом политиком зауставила овај процес; нема новца ни за најнеопходније, а камоли за поскупљења, па продавци морају смањивати марже.
Додајмо томе још један аспект: међународне каматне стопе. Царински ратови су део веће борбе око тога ко ће прогутати кризу система. Сједињене Државе, уместо да признају да су изградиле модел заснован на бесконачном дугу и паразитској финансијализацији, радије раде оно што су одувек радиле: пребацују трошкове на друге. Када подижу стопе да „исправе дебалансе“, привлаче капитале са периферије која се још више празни. Када снижавају стопе и преплављују тржиште ликвидношћу, надувавају балоне који такође на крају ланчано пуцају. У оба случаја, Аргентина добија ударац: више задуживања када је долар јефтин, више стезања каиша када долар поскупи. Игра у којој увек губимо.
А онај чувени амерички радник, који би тобоже требало да буде заштићен царинама? У најбољем случају добија пар година предаха у одређеним секторима; у најгорем, плаћа инфлацијом и већом несигурношћу за бајку која највише користи великим корпорацијама и војно-индустријском комплексу. Нас ни то не дотиче: не видимо фазу „олакшања“ ни „протекционизма“ уколико уопште дође до САД. Ми добијамо само рачун од система који се више не може одржати, па тражи кога ће окривити — још горе, колико год чудно било, његов газда и неки од његових лакеја упорно подржавају Милеја.
Занимљиво је да, док империја игра тврдо, свет извлачи закључке. Русија, Кина, Иран и други актери разумеју да су долар и америчко тржиште — исто тако оружја као и валуте или пословне зоне. Почиње фрагментација система: плаћања у локалним валутама, алтернативне развојне банке, трговачке руте које заобилазе оне традиционалне. То је неуређен процес, пун противречности, али показује тенденцију: једнополарна хегемонија пуца. Проблем је у томе што се Аргентина, уместо да се паметно постави у том прелазном периоду, и даље сама везује за јарбол Титаника.
„Трампове царине“ су само видљив симптом нечег много дубљег: краја модела који су нам десетлећима продавали као неизбежност. Слободна трговина је била „слободна“ док су Американци увек били на добитку; када су почели да губе, правила се мењају, почињу судске расправе, појављују се тенкови и царине — игра се завршава. Реторика „поштене конкуренције“ траје тачно до појаве правих конкурената. Потом долазе санкције, технолошке забране, ембарга, притисци на треће земље да се ускладе. И, наравно, финансијске колоније попут наше, позване да „подрже“ тај пројекат, макар по цену масовног сиромаштва.
За обичног Аргентинца, преведено на једноставан језик, ствар изгледа овако: сваки пут када Вашингтон подигне царине, разматра санкције или с неким започне економски рат, маневарски простор наше земље се сужава. Теже је емитовати обвезнице, подизати стопе, рефинансирати обавезе. Долар постаје унеравнотежен, увозници се осигуравају, цене се подижу „за сваки случај“, а радник поново слуша исту проповед: „Мора се стегнути каиш, нема алтернативе“. Оно што заиста недостаје јесу машта и искреност — зато се не мења курс.
Алтернатива постоји. Али, она није у томе да се Трамп — или ма ко у Белој кући — мољака да буде благонаклон према нама. Решење је у прихватању да је систем „центар-периферија“ у кризи, те да природно место земље попут Аргентине није просјачење мрвица, већ интелигентно укључивање у архитектуру коју на табли граде нови играчи. Остајати везан за хегемона који на губитак моћи реагује царинама, санкцијама и ратовима значи добровољно прихватити улогу узгредне штете.
Трампове царине, у суштини, нису никаква техничка реткост за стручњаке у спољној трговини. Оне су само још једно поглавље у рату империје која се не мири са сопственим падом.
Када следећи пут аналитичар на телевизији каже да је „ово питање односа између сила“, треба се сетити нечег основног: сваки пут када оне играју своје игре, ми видимо последице у облику цена у супермаркетима, тражимо попусте и питамо се колико још може да се развлачи нешто што је у ствари одавно пропало. Онда се сетимо да штедња има само једну границу — стрпљење оних који штеде.
Извор: Argentina News
