Национални институт за статистику Уругваја (INE) објавио је извештај који показује пад стопе наталитета у земљи, социоекономске и културне разлоге који стоје иза тога, и упозорава на дугорочне демографске, економске и социјалне последице. Овај пад је почео у XX веку, али се значајно убрзао након 2015. године.
Укупна стопа рођајности (TGF) — просечан број деце по жени — пала је са око 3,0 у 1970-им на историјски минимум од 1,27 у 2023. години (прелиминарни подаци). Ова бројка је знатно испод нивоа репродукције становништва од 2,1.
Од 2015. године, Уругвај је ушао у категорију „веома ниске рођајности“ (испод 1,5 детета по жени). У 2023. години забележено је само 31.381 порођаја, што је најнижи број у последњих неколико деценија. Недавно убрзање опадања је последица два демографска фактора: прво, жене рађају децу у каснијим годинама; и друго, мање је жена у репродуктивном добу, што је непосредна последица претходног старења становништва.
Овај значајан пад изазван је спојем социоекономских и културних промена, као што су високи трошкови живота, отежавајући издржавање велике породице, са значајним повећањем учешћа жена у радној снази (са 30% у 1981. на скоро 60% у 2016. години), и чињеницом да је виши ниво образовања жена обрнуто сразмеран стопи рођајности.
Промене повезане са „другом демографском транзицијом“ укључују растуће стопе развода, повећање броја ванбрачне деце и повећавање значаја индивидуалних каријера у односу на стварање великих породица.
Крајња урбанизација (95% становништва живи у градовима) додатно појачава ове савремене друштвене тенденције, с изгледима смањења и убрзаног старења становништва Уругваја током XXI века. Предвиђа се да ће се становништво Уругваја, које је достигло врхунац око 2020. године, стално смањивати, с могућним губитком од око 510.000 становника за 50 година, и свођењем на приближно 3 милиона 2070. године.
Штавише, проценат људи старијих од 65 година ће се више него удвостручити, са 15,8% данас на 32,5% 2070. године. До тада ће становништво у одмаклим годинама троструко превисити удео деце млађе од 15 година, а средња старост ће порасти на скоро 50 година.
Стога се предвиђа да ће се расходи на пензије скоро удвостручити у постотку од БДП-а до 2100. године због све неповољнијег саодноса пензионера и радника (смањење „количника подршке“), што ће такође довести до раста расхода на здравство због веће учесталости хроничних болести међу старијим становништвом.
С друге стране, удео радно способног становништва ће се смањивати, ограничавајући потенцијал раста БДП-а уколико се не постигне значајно повећање продуктивности. Уругвај има привремену „демографску дивиденду“ до приближно 2035. године, коју карактерише мања зависност од школских расхода. Објашњено је да би се овај прозор могућности могао искористити за прерасподелу државних ресурса и побољшање квалитета образовања. Међутим, потребне су значајне политичке мере како би се ублажили будући ризици, укључујући пронаталну политику и политику тржишта рада, као што је повећање старосне границе за пензионисање, подстицање имиграције квалификованог особља, улагање у бригу о деци ради повећања жељене плодности и подстицање технолошког новаторства како би се надокнадило смањење радне снаге. Главни ризик је повећање неједнакости међу покољењима, јер су државне дознаке све више усмерене ка старијим особама.
Ситуација у Уругвају није јединствена, али је међу најозбиљнијим у Латинској Америци. Земље попут Чилеа (на првом месту), Уругваја (1,27), Костарике и Кубе имају изузетно ниске стопе рођајности (1,3 до 1,5), све испод регионалног просека (1,8). Ове земље имају сличне покретаче и суочавају се са могућношћу да доживе најраније и најизраженије смањење броја становника у региону.
Извор: MercoPress
