Никарагвански канал се планира као алтернатива Панамском каналу. Очекује се да ће параметри канала бити: дубина од 26 до 30 метара, ширина од 230 до 530 метара, а дужина 278 километара (укључујући 105 km кроз језеро Никарагва). Просечно време пролазa брода кроз канал износиће око 30 сати.
Канал ће моћи да пропушта контејнеровозе капацитета до 25 000 TEU и танкове носивости од 320 до 400 хиљада тона нафте. Годишње би кроз канал могло да прође 5100 бродова. 2013. године, власти Никарагве доделиле су концесију за планирани канал на 50 година компанији из Хонг Конга „HK Nicaragua Canal Development Investment Co Ltd“ (HKND) и њеном власнику Ванг Ђингу (Wang Jing). Оријентациона вредност пројекта износи 40 милијарди долара.
Кoje су перспективе изградње канала у Никарагви? Koje би импликације ово могло имати за земљу и регион? За „Два Југа“ коментаришу стручњаци из Никарагве и Мексика.
Др Роберто Гутијерез, академик и професор на Технолошком универзитету Корехидора, Керетаро.
Мада је иницијатива „Појас и пут“ започела 2013. године као кинески пројекат ради јачања сарадње с азијским и европским земљама, до 2025. године више од 140 држава са свих континената учествује у различитим облицима и интензитетима. Земље Латинске Америке нису изузетак и неке од њих су од тада ојачале своје економске и финансијске везе са Пекингом.
Пре нешто више од једне деценије формално је најављен пројекат Великог међународног канала у Никарагви од стране Си Ђинпинга и Данијела Ортеге, председника Кине и Никарагве. Међутим, пројекат је одложен почетком 2024. године укидањем Закона 840, којим је концесија додељена компанији HKND, услед унутрашњих и међународних притисака због могућих социјалних и еколошких последица.
Исти пројекат је поново покренуо никарагвански председник крајем исте године, с новом трасом, уверавајући да ће канал бити привлачнији инвеститорима из целог света. Ортега овај мегапројекат види као средство за учвршћивање геостратешког значаја своје земље, као и јачање савеза са Пекингом у наредним деценијама концесије. На тај начин централноамеричка земља и њен азијски партнер намеравају да понуде нове алтернативе Панамском каналу, где се тамошња влада повиновала притисцима Доналда Трампа, што је посредно показало значај уразноличавања поморских рута ради одржавања глобалних ланаца снабдевања.
Гиљермо Фернандез Ампије, доктор латиноамеричких студија и професор Националног аутономног универзитета Мексика.
Какви су изгледи за изградњу Никарагванског канала?
Они су и даље присутни, али само као могућност. Присутни су, јер није званично објављено да канал неће бити изграђен. Ипак, постоји велики скептицизам, пошто су радови једва започели, па обустављени: прво, јер је главни инвеститор Ванг Ђинг изгубио велики део капитала после наглог пада кинеских берзи 2015. године; друго, због протеста еколога и сељака из региона који би био погођен пројектом. На то се додала и политичка криза која је потресла Никарагву 2018. године и која остаје нерешена. Од тада се никарагванска влада није оглашавала, али је познато да није одустала од намере да спроведе овај пројекат.
Какве би импликације то могло имати за земљу и регион?
Поједини сектори, посебно радничка класа и присталице ФСЛН-а и сандинистичке владе, сматрају да би пројекат донео напредак, развој и материјалну економску добробит, дајући земљи нови статус и смањујући стопу сиромаштва захваљујући отварању радних места. Ово уверење је у складу са владином пропагандом. Насупрот томе, противници тврде да би канал могао неповратно уништити Велико језеро Никарагве, једно од највећих слатководних језера на свету, а да би за грађане Никарагве било веома мало радних места због високог степена стручности потребног за изградњу. Никарагванска радна снага није квалификована за такав посао.
Трећи аспект који треба узети у обзир је геополитички: влада САД ће се противити пројекту који не само што би конкурисао Панамском каналу, већ представљао и праву алтернативу — посебно што би био под контролом инвеститора повезаних са владом НР Кине.
Последњи чинилац је правно-политички: противници критикују и одбацују концесију на канал тврдећи да, према тренутном нацрту, Никарагва предаје превише суверених права једној страној сили.
Педро Пенсо, директор Центра за антихегемонистичка истраживања на Међународном универзитету комуникација.
Пројекат изградње међуокеанског канала у Никарагви представљао је велики изазов, како у техничком, тако и у политичком смислу. Иако су израђене претходне студије и дизајнирање трасе узнапредовало, морали су се превазићи изазови чак и већи од оних техничких и финансијских.
Присуство ванрегионалне силе у пројекту глобалног значаја САД виде као претњу, посебно зато што су од краја прошлог века, кад су имале хегемонистичку и и једнополарну улогу, сила у опадању.
Са губитком светске економске хегемоније и процесом реконфигурације новог глобалног поретка, Сједињене Државе се враћају ка ономе што су историјски сматрале својим „задњим двориштем“ — не само сфером утицаја већ, што је још важније за њихову спољну политику, сфером безбедности. Вековима су Сједињене Државе с правом сматрале свој географски положај изузетним, јер су им два огромна океана пружала заштиту од спољних претњи. Пројекат никарагванског канала доводи нову суперсилу у „њихово двориште“, што је у супротности с њиховом стратегијом националне безбедности и политиком доминације. Кинеско присуство у Америци сматра се правом претњом за оно што је од Монроове доктрине било њихово подручје контроле и безбедности.
Питање ко ће штитити канал постаје извор стварног спора. Као суверена држава, Никарагва има право да самостално води своју политику и одабрала је да са приватном кинеском фирмом спроведе овај пројекат. Међутим, питање ко ће јемчити услове коришћења и заштиту канала постаје проблем за империјалистичку америчку политику. То смо већ видели у агресивној политици коју Трампова администрација води према Панами, претећи јој и заврћући руку да наметне своју вољу. Иако је панамска влада послушни савезник, америчка демонстрација моћи шаље јасну поруку: САД нису спремне да прихвате кинеско присуство у пројектима глобалног значаја, а Никарагвански канал спада у ту категорију.
Због тога је могуће да Кина чека погоднији политички тренутак за поновно покретање овог пројекта: да услови на геополитичком плану омогуће ширење инфраструктуре која ће олакшати њене ланце снабдевања и комерцијално ширење у свету.
У међувремену, ради на другим комплементарним пројектима, као што је двоокеанска железница између Бразила и Перуа — мегапројекат, који има за циљ повезивање бразилске луке Иљеус (на Атлантику) с перуанском луком Чанкај (на Пацифику), преко јужноамеричке територије и Амазоније. Сврха тог пројекта, покренутог од Кине, је смањење времена и трошкова транспорта бразилских производа попут соје и минерала до азијског тржишта и део је кинеске иницијативе „Појас и пут“. Недавно су Бразил и Кина потписали споразум о започињању техничких и студија изводљивости за његову изградњу. Предложени су и други међуокеански транспортни пројекти које Кина сигурно разматра, као што је пројекат у Хондурасу и Мексику, све копненим путем.
Димензија пројекта Никарагванског канала за међународну трговину има већи утицај од претходних пројеката који су тренутно у току или су предложени, због чега је на мети Сједињених Држава. Кина је тога свесна и чека најподеснији политички тренутак за поновно покретање овог пројекта.
Мигел Ајердис, универзитетски професор, уредник часописа „Хуманизам и друштвене промене“ на одељењу за друштвене и правне науке (УНАН-Манагва).
Када је реч о изгледима изградње канала у Никарагви, влада и даље остаје при томе. Посебно због веома добрих односа с Кином у свим областима, у толикој мери да су за кратак период (2022–25) кинеске инвестиције муњевито порасле, премашивши милијарду долара, што је огромно за малу економију попут никарагванске.
Ипак, пројекат је у фази тражења инвеститора, а влада жели да укључи партнере из више земаља и различите изворе финансирања. Званично се процењује да би трошкови били близу 50 милијарди долара.
У међувремену, последњих година је појачана „грозница“ градње канала преко централноамеричке превлаке или земљоуза Тевантепек у Мексику, било сувог или воденог (Хондурас и Мексико су разматрали изградњу сувог канала), између осталог и зато што Панамски канал више не може да одговори на потражњу — посебно због све већих промера савремених бродова.
Геополитика је још једна променљива: САД нису изгубиле интерес да контролишу ову поморску руту, у складу са својом чувеном империјалистичком доктрином Монроа.
Влада Никарагве се није журила, јер је првенствено тежила решавању хитних инфраструктурних потреба у саобраћају и стварању услова за касније предузимање великих пројеката попут канала. У том смислу, ради се на изградњи и јачању пет стратешких саобраћајница, које ће допринети владином пројекту средњорочног и дугорочног развоја. То укључује модернизацију лука и проширење аеродрома. У току је градња великог аеродрома Пунта Уете у општини Сан Франсиско Либре, што ће повећати трговину и туризам. Биће то велики аеродром. Такође почиње изградња дубоководне луке у никарагванским Карибима, тачније у Блуфилдсу, као и планирање железнице која ће пресецати државу од обале до обале. Сви ови напори доприносе пројекту воденог канала.
Што се тиче импликација за земљу и регион, пројекти оваквог обима би, без сумње, имали велики утицај, не само с економске тачке гледишта и у погледу материјалне добробити за Никарагву, за средњоамерички и карипски регион, већ и због утицаја на кретање трговине, робе и услуга, који би се значајно повећали.
Такође, постоје и политичке импликације, због тренутне међународне геополитичке ситуације, где Сједињене Америчке Државе и Европа — оно што се назива колективни Запад — не одустају од своје колонијалистичке и доминантне визије, бранећи хегемонистичку, евроцентричну и једнополарну концепцију, нападајући или дестабилизујући владе или политичке пројекте које сматрају неусклађеним са својим интересима, то јест, оне што им се не потчињавају или не следе њихов модел. На Кину и Русију гледају као на уљезе у ономе што Сједињене Америчке Државе називају својим „задњим двориштем“ — Латинској Америци. Средња Америка је ближа, па верују да имају право да одлучују с ким ће трговати, а с ким не.
Ипак, живимо у контексту међународних односа различитом од оног из последњег десетлећа XX века, где постоји интерес за јачање мултилатерализма, хоризонталних односа, међусобног поштовања и братске размене, и то је оно што влада Никарагве чини дајући предност односима са Кином и Русијом.
