Bukvalno pred našim očima, situacija oko Venecuele postaje sve zaoštrenija, a pretnje agresijom od strane Sjedinjenih Država sve očiglednije. Politikolog Karolina Eskara za izdanje „Dva Juga“ govori šta je, po njenom mišljenju, razlog tog zaoštravanja.
Tačno razumeti zbog čega se pogoršavaju odnosi između Sjedinjenih Američkih Država i Venecuele je veoma teško. To je kao da pokušavate objasniti, u slučaju Trampa i njegove kamarile, zašto se odnosi sa Rusijom jedne nedelje pogoršavaju, a već sledeće sedmice sedaju za pregovarački sto da razmotre pitanje Ukrajine. Mislim da oni ovde u Venecueli, da tako kažem, sprovode neku vrstu ogleda kako bi videli kakva će biti naša reakcija u slučaju vojnog uplitanja.
Setite se da je savetnik za nacionalnu bezbednost u SAD trenutno upravo Marko Rubio, osoba koju je Venecuela direktno sankcionisala i kojoj je zabranjen ulazak u zemlju još 2015. godine. To je bilo 28. februara 2015, dakle pre Obaminog ukaza. Gospodin Rubio ima dugogodišnje probleme sa Venecuelom, uvek ih je imao i uvek je pokušavao da se meša u njene unutrašnje stvari.
S druge strane, znamo da je tokom prvih 100 dana Trampove vladavine primenjeno 60% programa „2025“ fondacije Heritage. Taj program, kada se pogleda njegov međunarodni deo, predviđa da se SAD usredsrede na pet zemalja: prva je Kina, druga — Rusija, treća — Iran, četvrta — Venecuela i peta — Demokratska Narodna Republika Koreja. Kada oni kažu „usredsrediti se“, misle na to da odnose sa tim zemljama treba zaoštriti.
Mislim da ono što se dešava — ne samo sa strane SAD već i s Trinidadom i Tobagom — ima veze s izborima u Republici Gvajani, koji su prošli 1. septembra. Povezano je sa ratobornom retorikom koju Gvajana koristi, a koju podržavaju ne samo SAD, već i Velika Britanija (koja očigledno stoji iza Trinidada i Tobaga), posebno u cilju izazivanja sukoba sa Venecuelom. Ali mislim i da je reakcija Venecuele bila veoma značajna.
Činjenica da se toliko ljudi prijavilo da brani otadžbinu šalje poruku da se mi ne igramo i da smo mirna, ali naoružana revolucija, kako je govorio komandant Čavez. Perspektive ove krize su slične kao ranije. Ne mislim da je sada gore nego 2019. ili 2020. godine, kada je pokrenuta operacija „Gedeon“, u doba, recimo tako, „privremenog“ predsednika Huana Gvajdoa, koji je u početku bio priznat od strane 61 zemlje, ali je kasnije izgubio podršku. Tada je sve bilo daleko gore — bitka na mostovima, operacija „Gedeon“ — sve to je bilo kudikamo konfliktnije nego sada.
Osim toga, njima je sada nužna venecuelanska nafta, jer se bliži zima, a proizvodnja nafte im je veoma niska — proizvode mnogo manje nego što troše. I spremali su se da preko carinskih mehanizama preprodaju — rusku naftu i gas — Evropi, po mnogo višim cenama. Ali ta trgovinska šema postaje mnogo teža ako Venecuela zahteva da oni plate naftu koju kupuju. Oni, pak, jednostavno hoće da je uzmu, kao što je Tramp o tome otvoreno govorio u svojoj kampanji: „Već smo imali Venecuelu, šta se desilo? Izgubili smo je u Bajdenovoj eri. Venecuela je bila naša, ta nafta je već bila naša“. Otvoreno je to rekao.
Dakle, očigledno je da nisu uspeli ni u Trampovom prvom mandatu, ni sada, uprkos svemu što su radili tokom izbora u julu 2024. — uključujući korišćenje Ilona Maska, satelita i ostalog — ipak nisu uspeli pobediti narod i vladu Venecuele. Zato mislim da će oni nastaviti sa pretnjama, a mi ćemo nastaviti da pokazujemo snagu i spremnost na sve.
Možda nas podvrgnu dubljem testu kao što su to uradili u Iranu, ali kao što je Islamska Republika Iran imala odgovor, tako će imati odgovor i Bolivarska Republika Venecuela.
