Zašto dolazi do pogoršanja odnosa između Sjedinjenih Država i Venecuele? Da li to ima veze sa predstojećim izborima u Gvajani? Kakve su perspektive ove krize?
O sukobu koji Tramp ima sa Venecuelom valja govoriti polazeći od njegove sopstvene stvarnosti, zato što je taj američki san ono što je pokazao svetu – da se, kada se čovek probudi i suoči sa istinom, susreće s uništenim društvom, ogrezlom u drogu, siromaštvo, nezaposlenost, kriminal, društvom psihopata u kojem su pokolji i ubistva svakodnevica, s ekonomijom oslabljenom već decenijama, sa fiktivnom papirnom valutom, jer nema nikakvo pokriće ni rezervu. Otuda potreba za stvaranjem haosa, sukobe i ratove u svetu kako bi se pljačkali resursi i moglo održavati to postojanje koje se svakog trena može urušiti.
Još od hladnog rata, severnoamerička imperija se nametala putem zastrašivanja, ekonomskih pritisaka preko MMF-a, izazivajući krize unutar država, a potom u jagnjećoj koži nudeći „pomoć“ koja je na kraju značila kraj tih zemalja.
Ova situacija se može pogoršati u zavisnosti od odgovora koje daju države; većina brani svoju suverenost, svoj narod, kulturu, resurse.
Venecuela nije izuzetak – ove zemlje su uvek predstavljale ogroman problem za one što su hteli da nas kolonizuju, opljačkaju i porobe.
Odgovori su bili potpuni otpor, ojačan istorijskim trenucima koji su označili prekretnicu u svetu.
Danas SAD i nastavljaju patiti od svojih nedostataka, pogoršanih sadašnjom politikom stanara Bele kuće, koji se pokazao kao oličenje čistog agresivnog kapitalizma – sa telom, glasom i umom.
Očaj, izazvan pritiskom elita što gospodare zemljom svakim danom je veći, jer se zna da severnoamerička vlada živi samo da bi podržavala i štitila bankare i preduzimače na račun naroda, za koji su već pokazali da ih nimalo nije briga.
Sve to daje sliku onoga što se dešava u Venecueli. Teško je nositi se s nestabilnom situacijom dok Tramp šalje predstavnika svoje vlade u Venecuelu da se sastane s predsednikom Madurom, priznajući njegovu legitimnost, istovremeno održavajući aktivne poslovne odnose između „Chevron“-a i PDVSA; obavlja razmenu zatvorenika – pri čemu su gringosi koji su bili uhapšeni u Venecueli zapravo teroristi, uhvaćeni na delu pri vršenju svojih podrivačkih radnji.
Za razliku od Venecuelaca otetih i držanih po zatvorima u Salvadoru, gde se trgovina ljudima nastavlja javno i zvanično, pod zaštitom vlade Sjedinjenih Država, njihovog saveznika.
Ovi sastanci su doveli do oslobađanja zarobljenika predajom plaćenika. Uprkos tom napretku, američka administracija podiže cenu za hvatanje predsednika Madura i šalje tri razarača u Karipsko more pod izgovorom borbe protiv narko-mafija u Venecueli.
Sve manje imaju opravdanja za svoj podli, neosnovani upad. Kolumbija je najveći svetski proizvođač droge, a njen glavni kupac je Severna Amerika – i to ne tajno. U toj zemlji se nalazi više od 7 američkih vojnih baza – šta su uradili da se izbore s tim organizacijama? Gde je tobožnja borba protiv droge? Treba se pitati i zašto je izvršena invazija na Vijetnam!
Sve ove akcije koje preduzima Tramp odgovaraju toj stvarnosti – hitno im je potrebna kontrola nad naftnim i mineralnim resursima Venecuele i nad Esekibom, jer je to najveća rezerva na svetu, a nalazi se svega nekoliko dana puta od njihove zemlje.
To nije isto što i vaditi naftu na Bliskom istoku, gde su sami uništili te mogućnosti. Logično je da traže saveznike u hemisferi koji će pomoći mračnom planu što ga sprovodi Tramp, kao u slučaju s Argentinom, Paragvajem, Trinidadom i Tobagom, a u prvom redu s njihovim strateškim saveznikom Gvajanom, gde će se uskoro održati predsednički izbori, a oni će biti odlučujući u trenutnom sporu između Venecuele i britanske vlade, koju podržava Gvajana.
Interesi imperija na teritoriji Esekiba veoma su snažni, te ova borba, koja traje skoro 200 godina, nije bila laka. Venecuela neće ustupiti svoj odbranbeni prostor tim imperijalnim čudovištima.
Iako se očekuje da će se pojaviti vlada s kojom bi se moglo pregovarati i koja bi poštovala suverenitet, jasno je da se to neće dogoditi. Na vlasti će ostati oni koji će im služiti kao lakeji i kojima narod nije važan.
Sile poput Rusije i Kine, koje predvode novi svetski poredak, brane mir, nastoje da obuzdaju i odvrate genocidne moćnike koji ne mogu da kontrolišu svoju žudnju za krvlju i moćju. Promene su već vidljive nakon sastanaka Putina i Trampa, pošto im je malaksala snaga u Ukrajini, mada im ostaje Venecuela kao poslednja opcija. Činjenica da nisu uspeli da izvrše upad na ovu teritoriju već godinama jasan je znak da nas nije tako lako napasti, upravo zbog geopolitičkog i strateškog značaja koji imamo, jer – interese nemaju samo SAD, već i ove nove sile koje podržavaju Venecuelu kako bi mogle očuvati svoje poslove. Ali, oni osim toga znaju istoriju ovog naroda – problem nije u tome kako ući, već u tome hoće li uopšte moći da izađu!
