Здравље је једно од најважнијих људских права од самог рођења. Брига о здрављу и његово очување пре свега спадају у права која штити устав.
Смањење финансирања сектора здравства у целој земљи, умањење средстава за провинције, што, да тако кажемо, чак отежава и снабдевање, затварање центара за адаптацију, услед чега је много људи умрло због недостатка лечења онколошких и ретких болести, као и смањење испоруке лекова за пензионере — све су то елементи који указују на учвршћивање два концепта које Милејева влада спроводи по истом налогу, датом од Трампа: иступање из Светске здравствене организације и заштита страних фармацеутских корпорација. Због тога су поставили амбасадора који потиче са те стране и покренули комерцијализацију и приватизацију државних болница, као што се десило у Колумбији пре више од 25 година са Сантосом и Урибеом, када је управљање тим установама предато тадашњим руководиоцима у тој земљи. То је довело до смањења финансирања државних болница, а директори тих установа су двадесет година касније осуђени на тринаест година затвора због проневере државних средстава.
Напад на здравље није само процес подређивања — то је процес који концептуализује комерцијализацију и има за циљ колонизацију, потчињавајући аргентински народ не само лековима већ и читавом систему. Систему је потребно да будемо хронични болесници. Он не жели да будемо ни мртви ни здрави, јер на нама не би могао зарађивати.
Зато је питање које постављамо — које ја постављам — повезано с тим да имамо далеко ширу концепцију од саме здравствене заштите, мада је и она веома важна. Јер управо је истраживачки рад у научним центрима несумњиво довео Аргентину у повлашћен положај с научно-технолошке тачке гледишта.
То је процес колонизације. Тако да ми немамо проблем с Милејем. Ми имамо проблем с колонизацијом. Милеј није проблем. Милеј је болест. А та болест је оно против чега морамо да се боримо.
