Њена биографија била је инспирација за многе књиге и филмове од којих је најпознатији мјузикл Евита, који је изашао 1996. а заснован је на истоименом бродвејском мјузиклу из 1979. Филм прати причу Евитиног живота, а Мадона, краљица попа, глуми њен лик
Дама која је пленила харизмом и хуманошћу, изузетно битна личност у аргентинској историји, Марија Ева Дуарте де Перон (María Eva Duarte de Perón), рођена је 1919. године у Лос Толдосу, Аргентина, а умрла је 1952. у Буенос Ајресу. Била је друга супруга аргентинског председника Хуана Перона (Juan Perón) и током првог његовог мандата (1946-1952) постала је моћна жена са великим утицајем, поштована од стране народа, поготово оних из нижих економских слојева за чија се права борила.
Одрасла је у ванбрачној заједници, а финансијско стање њене породице се погоршало након очеве смрти. Због тога, Евита путује у Буенос Ајрес са 15 година да би се бавила глумачком каријером. Најпре је имала успешну каријеру на пољу манекенства, да би 1943. године постала једна од најплаћенијих радио-глумица у Аргентини. Донекле је кроз младост трпела понижења од друштва због тога што је била дете самохране мајке у класно и патријархално уређеном друштвеном систему. Знала је колико су радио-драма, позориште и филм били значајни за популарну културу тог времена и осећала је да би јој баш тај уметнички пут омогућио да буде виђена и призната као особа. Евита касније објашњава да су јој ти видови уметности, који можда понекад делују као безначајна забава, послужили да сагледа и објасни друштвену неправду и да се против ње бори племенитим средствима. Способност да изрази све оно што мисли, осећа и живи, стекла је захваљујући глумачкој каријери. Евитина успешна комуникација била је кључна за успостављање директне везе са аргентинским народом.
Једно време (након венчања са Пероном) је било забрањено приказивање филмова и серија у којима глуми Евита, јер тадашњем режиму није одговарало да се утицајна жена појављује и подстиче народ на другачији начин размишљања и одлучивања. Евита је стога самостално покренула дневни радио-програм ,,За бољу будућност”, у коме је често емитовала говоре свог супруга. Имала је значајну улогу и у подршци образовања радничке класе – у оквиру Министарства просвете и културе, 1951. године, подржала је циклус документарних уметничких филмова који су били намењени радницима. Ови филмови су промовисали културни развој и интелектуално уздизање радничке класе. У програмима циклуса документарних уметничких филмова, често се истицала кључна мисао њене идеологије: ,,Тежимо да култура допре до свих радника наше земље који траже духовно уточиште или желе да подигну свој интелектуални ниво, и ставићемо им на располагање све оне ресурсе које су им претходне владе систематски ускраћивале, затварајући своја врата радничким масама, које једнако жуде за културом као и за правдом.”
Такође, у периоду 1948-1952. њена фондација је финансирала изградњу школа и обезбеђивала стипендије за студенте који нису сами могли да приуште образовање. Школа Escuela Técnica General Manuel Savio, основана 1948. године, пружала је техничко образовање младима из радничких породица. Свог мужа упознала је 1944. на комеморацији погинулима у земљотресу на северу Аргентине. Перон је у неком тренутку своје каријере морао да поднесе оставку под притиском тадашњег режима, због ког је завршио и у затвору. Неустрашива Евита је организовала протест 17. октобра 1945. са хиљадама радника захтевајући Пероново ослобођење. Овај дан се у Аргентини обележава као Дан Оданости (Día de la Lealtad). Био је то успешан покрет, јер је Перон ослобођен, а потом је однео и победу на изборима. Ева је очигледно била његова снага, спона са народом и огромна подршка. Оно што је револуционарно у тадашње време јесте да једна дама прича о политичким темама, учествује у битним договорима и поставља се равном мушкарцима у политичком свету. Њено ангажовање резултирало је тиме да 1947. године жене у Аргентини добију право гласа на изборима. Перону је то помогло да још убедљивије добије следеће изборе јер су за њега гласале и жене.
Фондација за помоћ сиромашнима ,,Ева Перон”, коју смо споменули раније у тексту, је основана 1948. године и веома је битна са социолошког, здравственог, образовног и културолошког аспекта. Захваљујући овој фондацији, болница Policlínico Presidente Perón отворена је 1950. године у Авељанеди, а исте године отвара се и болница Policlínico Evita у Ланусу. Болнице су биле модерно опремљене и пружале су бесплатну медицинску негу радницима и њиховим породицама. У периоду 1948-1952 Фондација је финансирала изградњу стамбених насеља за сиромашне раднике. Тако је 1948. изграђен смештај за раднике и њихове porodice Barrio Evita у Буенос Ајресу. Градили су се и домови за децу и мајке (нпр. тако је основан дом Hogar de Tránsito). Ови домови су пружали привремени смештај и помоћ док угрожени не би пронашли трајна решења.
Године 1951. званично добија титулу ,,Духовног вође нације”, међутим, њену тако полетну каријеру и живот прекида обољење од карцинома материце и Ева умире 26. јула 1952. Када је на радију објављена вест, народ је масовно изашао на улице како би јој одао почаст. Чак 3 милиона људи је две недеље излазило на улице. Када је Перон свргнут с власти, њено тело је послато бродом у Италију где је 16 година било сахрањено у гробници под лажним именом. Евитино тело Перон је вратио у Аргентину 1973. године, када је трећи пут постао председник.
Њена биографија била је инспирација за многе књиге и филмове од којих је најпознатији мјузикл Евита, који је изашао 1996. а заснован је на истоименом бродвејском мјузиклу из 1979. Филм прати причу Евитиног живота, а Мадона, краљица попа, глуми њен лик. Прати се прича од детињства до успона као прве даме Аргентине, где постаје моћна и контроверзна фигура. Кроз серију музичких бројева, филм истражује њен утицај на аргентинску политику и друштво, као и њен однос са народом.
Филм је сниман на разним локацијама у Аргентини, укључујући и Буенос Ајрес, што је доприносило разноликости и визуелној привлачности филма. Продукција се суочила с многим изазовима, укључујући протесте због приказивања Еве Перон, која је и даље изазивала негодовање власти у Аргентини.
Док су многи хвалили музику и продукцијске вредности, неки критичари су истицали како филм не успева да веродостојно прикаже сложеност политичке и социјалне стварности Аргентине тог времена. Међутим, филм је постао комерцијално успешан и освојио је неколико награда.
Евитин лик и данас се налази на новчаници од сто пезета, на јавним институцијама и парковима у Аргентини, па чак и на флаши пива.
Закључујемо да је Евита, иако кратког животног века, постигла многе значајне промене, како конкретним акцијама, тако и изношењем мисли које су нашле пут до срца и ума народа. Нема сумње да ће сећање на њу код Аргентинаца увек будити револуционарни дух, осећај националног поноса и борбу за бољи живот на сваком нивоу. Посебна је баш зато што је потекла од „обичног народа”, па је могла да разуме недаће и потребе тог дела становништва. Такође, утицај кроз поп-културу је потпомогао да шире народне масе лако прихвате њен лик и дело. Аргентини је свакако била потребна једна таква личност, још посебнија због чињенице да је такве промене унела једна женска фигура.
