У Венецуелу је стигло првих 190 миграната депортованих из Сједињених Држава. Шта Венецуеланци мисле о овоме? Да ли они овај споразум са Вашингтоном виде као знак побољшања односа?
На ова питања издању „Два Југа“ одговара наш давнашњи пријатељ, Жан-Пол Мерц, професор међународних односа на Боливарском универзитету у Венецуели.
Постоји неколико питања која треба решити поводом повратка грађана протераних из САД
Прво, већ неколико година влада подстиче повратак грађана Венецуеле у своју земљу летовима које обавља венецуеланска државна авио-компанија Conviasa, у оквиру такозваног плана „Повратак у домовину“. Међутим, покушај политичког опкољавања Венецуеле у региону, који је предузела такозвана „Лима група“, укључивао је низ дејстава, укључујући одбијање снабдевања венецуеланских авиона горивом, забрану преласка ваздушног простора, па чак и заплену венецуеланских летелица и њихову предају влади САД. Све наведено је подразумевало покушај да се положај Венецуеланаца у иностранству одржи несигурним, да се они политички искористе и да се на њима заради од помоћи организација попут UNHCR и USAID.
Последњи случај је посебно озбиљан, јер показује да су различите ситуације разоткривене од великих приватних медија заправо припрема сценарија за постизање различитих циљева: политичких – изоловати и ослабити венецуеланску владу; економских – лишити мигранте посла и обманути их.
Из свих ових разлога, циљ Трампове администрације да врати илегалне имигранте у њихове земље порекла поклапа се са циљем боливарске владе Венецуеле да врати Венецуеланце у њихову земљу.
Међутим, тачка у којој се два виђења разилазе је третман тих људи: САД желе да покажу да их се решавају као непожељних, окивају их у ланце, чак их шаљу у затворе попут Гвантанама, без суђења, док Венецуела, као и друге владе у региону, жели да се према њима при повратку поступа достојанствено. На крају, без обзира на потезе Вашингтона, постигнуто заједничко решење иде у прилог ставу Каракаса, даје предност боливарској влади, придајући јој легитимитет и оспоравајући тобожњу опасност по сопствене грађане, коју су међународни медији желели да прикажу.
Што се тиче грађана Венецуеле, велики део медијске кампање био је усмерен ка буђењу носталгије у раздвојеним породицама и летови „Повратак у домовину“ су помогли у овој ситуацији, док је нови приступ медија криминализовати повратнике с тврдњама да су депортовани криминалци, а стварност је показала да, осим илегалног уласка у САД, ови људи нису имали никакву криминалну прошлост. Ово може бити нациљано на стварање страха код венецуеланског становништва пред врло хипотетичким повећањем несигурности због повратка грађана Венецуеле, али питањем несигурности се влада системски бави, тако да су стварне шансе обнављања великих криминалних група веома мале, а одсуство кривичних досијеа венецуеланских повратника оспорава тај нови наратив.
