Може имати пријатан звук попут зрикаваца у некој романтичној летњој ноћи или духовите жабље најаве доласка небеских вода. Може нас асоцирати на рендање приликом припреме каквог укусног јела или, пак, на оштрење неког убојитог сечива. Гуиро – тај необични перкусивни инструмент латиноамеричког порекла, у свом звуку и видовима музичке примене привлачи све наведене асоцијације које га можда, управо зато чине незамењивим зачином бројних музичких жанрова.
Од музике Астека и Маја (mayapax и jarana), па све до фолклорне музике Кариба (cumbia, vallenato), Панаме (mejoranera), Порторика (plena, seis, danza), Доминикане (merengue), Јамајке (reggae) и Кубе (danzón, salsa, trova, son, cha-cha-cha) гуиро је нашао своје незамењиво и жанровски фундаментално важно место. Лако допадљив и релативно лак за употребу – иако постоје и тешко достижни, готово запањујући нивои извођачког мајсторства на овом инструменту – гуиро је остваривао бројне екскурзије у различитим и удаљеним музичким жанровима као што су џез, танго, поп, рок, филмска и класична музика. Био је и део светских поп и рок хитова као што су: The Man Who Sold The World Дејвида Боуија, Gimme Shelter Ролингстонса или Oyo como va групе Сантана, али је упркос томе за већину људи остао невидљив, јер док се слушаоци махом забављају порукама песама, мелодијом и гласовним умећем њихових музичких идола, све остале композиторске, аранжерске вештине, трикови, па и оне тајне малициозне поруке, углавном остају у запећку, далеко од рационалног и аналитичког ума, остављени подсвести да их растумачи и употреби, разуме се, са непредвидивим исходом. Да је то тачно, сведочи и рецимо чињеница да је бар 90 посто људи по градовима чуло песму Oyo como va, али да од њих једва један посто зна да каже који жанровски музички ритам је у позадини песме, а још мање шта је то уопште гуиро. Зато, извадимо овог малог али моћног „зрикавца“ из мрачне шуме Незнаних генијалности и сагледајмо га под светлом и у топлини дома Традиције. Сазнајмо одакле потиче и зашто га толико воле наше уши.
Преци и породица
Први рођак данашњег гуира је астечки omitzicahuastli који се правио од мале кости са назубљеним, издубљеним зарезима. Потом је Таино народ са Кариба унапредио тадашњи инструмент у гуахеј (güajey) справљањем зареза на дугачким тиквама или животињским костима.Због свог праисторијског порекла и ширине распрострањености аутохтоних култура, гуиро је природно морао добити и бројне рођаке у суседним латиноамеричким државама. Један од њих је савременији хаићански graj који се прави од метала и који највише подсећа на кухињско ренде. Затим, следи колумбијска гуаћарака (guacharaca) која се прави од палминог дрвета и свира уз помоћ мале метлице. Њени изумитељи, Таирона Индијанци, дали су му исто име као што га носи птица guacharaca (Ortalis ruficauda – Венецуеланска чачалака) која производи веома сличан звук. Гуировој породици припада и бразилски реко-реко, који се традиционално прави од бамбусовог дрвета цилиндричног облика, а у новије време од металних опруга налик федерима преко којих се звук производи палицом. Овај инструмент више звучи као шушкање и нежније гребање него као оштро рендање које је типично за гуиро, па се због тога може чак сматрати звучно ближим рецимо маракасу, а користи се претежно у самби и другим бразилским фолклорним жанровима. Инструмент ферињо (ferrinho) из Кабо Вердеа звучно представља комбинацију гуира и триангла. Сем што може да произведе металнију боју звука од оне коју производи реко-реко, ударцима производи звоњаву налик трианглу.
У ову групу инструмената свакако улази и веома распрострањена куихада (quijada) или ћараска (charrasca), коју користе у Мексику, Еквадору, Салвадору, Перуу и на Куби; направљена од кости вилице магарца, коња, мазге или краве. Ударање штапом о зубе чељусти ствара гласан звецкав и неодређен звук, специфичан за овај инструмент, а повлачење штапа дуж зуба ствара резак и рендав звук налик гуиру.
На крају, у групу инструмената сродних гуиру спада и врло атрактивни frottoir или на енглеском washboard који се зове по ономе од чега је и настао – од даске за прање веша. Корен овог инструмента ипак није везан за Латинску Америку већ превасходно за новију историју и тежак живот северноамеричких робова из Африке, али звуком, својом конструкцијом као и техником свирања се не може одвојити од поменуте групе. Робови већином нису имали приступ правим инструментима, па су користили предмете који су им били доступни. Даска за прање веша је била један у низу предмета којим су могли да подрже свој доминантни афинитет према ритму. Као музички инструмент, дизајнирао га је 1946. Клифтон Ченијер, а пласирао Вили Ландри, његов пријатељ и радник у Texaco рафинерији у Порт Артуру (Тексас).
У свету симбола и синестезије
Гледате чувени вестерн „Силверадо“ из 1985. и сцену где се један јунак филма опкољава и хвата са два ласа уз нумеру „You’re empty, Mister“ композитора Бруса Харолда Бротона. Звук гуира изузетно подиже тензију и чини да у некој равни скривене свести ласа од конопца заличе на живе звечарке које се умотавају око жртве. Слушате „Посвећење пролећа“, музику за балет у два чина руског генија Игора Стравинског, и звуци гуира као да вас подсећају на неке давно заборављене гласове духова природе или на звук старог магијског и ритуалног чишћења простора метлом у одбрани од злих сила. Гледате чувени индијски филм „Падосан“ и нумеру „Mere Samne Wali Khidki Mein“ композитора Рахула Дева Бурмана и забављате се уз духовите звуке гуира који је проговорио уместо чешља, чинећи део музичког ансамбла који је „озвучио“ предмете из собног амбијента. Сем што вас заводи у ритму индијског фолклора гуиро појачава везу са атмосфером филма и делује као „варјача“ која меша слике, звуке и речи у чорби ваших асоцијација и осећања.
Напослетку, слушате одељак „Појављује се лепа и црвена Индијанка“ унутар симфонијске поеме „Уирапуру“ Хектора Виле Лобоша, највећег бразилског композитора. Са том лепом Индијанком иступа и звук гуира који у интеракцији са дрвеним дувачима и глисандима гудача добија заиста магичан и заводнички карактер. Да ли гуиро осликава „заоштрени“ заводнички поглед прелепе Индијанке или покрете који су заводничко опасни попут добро „наоштреног сечива“; да ли је то заправо руморење тла под корацима њених савршених стопала или звук имагинарне потребе да се чежњиви поглед „огребе“ о такву лепоту; да ли је напослетку у питању тонско сликање индијанске лепотице или је посреди музичка слика амбијенталне тишине, немости околине пред њеном лепотом – остаје да сами проникнете или створите неке другачије симболичке и синестезијске везе.
Списак нумера у којима се гуиро користи у сврху дочаравања атмосфере, амбијента и такозваног „тонског сликања“ је велик, али оно што још више очарава је његова фантастична могућност како адаптације различитим композиционим прохтевима, тако и бројност асоцијативних путева које он може да стимулише.
Тајанствени крекет
Сећам се једног документарног филма о жабама (ако се не варам, у продукцији Би-Би-Сија) у ком се аутор примењене музике послужио генијалним решењем користећи инструмент гуиро као један од водећих инструмената унутар мањег инструменталног састава. На моменте, звук гуира се у тој мери подударао са готово истоветним одазивањем жаба да се чинило да су саме жабе са екрана почеле да се оглашавају у ритму музике. Духовито примењена музика у којој је ритмичност била осовина и мелодијском току бриљантно је пратила духовити текст водитеља овог документарца.
Ипак, ова веза између гуира и жабе није пука случајност и сеже значајно даље у прошлост. Људи на Тајланду данас могу купити мала дрвена гуира у облику жабе са дрвеном палицом у устима. Наводно, овај веома стар инструмент настао је синтезом фенг шуи амајлије жабе и перкусионог инструмента senh tien пореклом из Вијетнама, а који је ништа друго до источњачка верзија гуира. Примена ових дрвених звучних амајлија је превасходно ритуално магијска, а не толико музичка и везана је за симболизам среће, плодности и прочишћења које жаба ужива како на Тајланду, тако и у Кини, Јапану и већини осталих далекоисточних земаља. С обзиром на то да је жаба гласник киша, овакав симболизам не зачуђава, а можда и у нашем слушању звука гуира има нешто од те исконске радости ишчекивања небеских вода. Поред свог технолошког напретка коме смо сведочили током векова, киша је и данас есенцијално важна за наш опстанак. Иако данас не живимо сви у крајевима где жабе гласно објављују: „Нема бриге ни за вас ни за усеве!“, та објава фауне о сигурности опстанка нас и наших ближњих, милијардама пута је допрла до ушију наших предака; оних чија искуства и даље стоје уписана у нашем бићу, у дубини нашег несвесног и у нашем ДНК. Дакле, радовање звуку гуира може бити и последица једног исконског, дубоко подсвесног, онтолошког и егзистенцијалног радовања и осећања сигурности. Иначе, управо су амерички Индијанци имали обичај гласовног имитирања звука жабе како би призвали кишу. Код Келта се жаба повезује са здрављем и исцелитељским енергијама, у старом Риму је била и симбол љубави, а на неким хришћанским уметничким делима се повезује са васкрсењем. У сваком случају, у глобалу, неупитна је њена подршка животности тела и духа, а музика обогаћена звуцима налик жабљем крекету, следствено, ствара одраз и континуитет једне такве симболике и таквих скривених енергија. Жабље гуиро амајлије нашле су у новије време и своје место у такозваној терапији звуком (sound healing) и звучним купкама (sound bath) што само потрђује одвећ доказан бенефит од нашег стварања конекције са звуковима блиским природи.
Романтични зрикавац
Гуиро је најчешће присутан у музици која је намењена интензивном гибању нашег тела. Бројна плесна латиноамеричка музика, превасходно Средње Америке и Великих Антила коју смо раније поменули, има богат и разноврстан третман овог инструмента.
Наравно, животност коју овај инструмент даје својом употребом можемо свести и на крајње банално физиолошко објашњење – на дејство такозваног „тремола“ (tremolo, музички израз) односно изузетно брзе смене чујних и бешчујних временских доби које гуиро ствара, а што утиче на већу раздраженост нашег слуха, и последично, нашег нервног система. Ипак, да је посреди само некакав музикантски трик зарад узбуђења код слушалаца, гуиро би био далеко распрострањенији, али сведоци смо чињенице да сваки народ и култура наше планете има своје аутентичне „трикове“ за подизање нивоа пажње и живахности, као и да не постоји ниједна савремена музика или музички инструмент чији корени не досежу до старих култура, неодвојивих од духовности, митова и света симбола. Сем тога, можда је још битније одгонетнути чему уопште буђење таквих одговора на звуке; са којим поводом и наменом, а то се свакако не постиже путевима стерилне сајентификације и генерализације. Зато је по нашем дубоком уверењу, посматрање гуира искључиво као средства за звучни ефекат „дрхтања“ или „потреса“ не само бескорисно, већ и погрешно.
Гуиро, нарочито онај справљан од метала (тзв. la guira), слично маракасу у брзом осминском или шеснаестинском ритму, неодољиво подсећа на звук летњих цврчака, на амбијент топлог лета у ком је живот у пуном јеку како за природу тако и за човека. Такав гуиро нас „тера“ на покрет и подржава веселу кумбиу, музику Кариба, кубанску салсу или меренге Доминиканске Републике. То је музика која позива на радост, забаву и дружење. Када је споријег ритма и у склопу проређене перкусионе групе као у случају болера или ча-ча-ча, гуиро даје веома снажан утицај на карактер музике у смислу њеног романтичног, заводљивог, па и „безобразног“ карактера. Помало гангстерски и еротски карактер многих новијих ча-ча-ча хитова, поред уплива џезерских оркестрација, дају и сами текстови песама као и врло заводљиви плесни покрети којима гуиро даје елегантну, софистицирану и за саме плесаче – веома удобну подршку. У далеко романтичнијем кубанском болеру, или северноамеричкој, румби насталој под утицајем кубанског болера, гуиро постаје нежни зрикавац романтичне летње ноћи, а на неке може да делује и као отварање „рајсфершлуса“ под којим се крије наго тело распламсале душе.
Птица брбљивица
Птица гуаћарака, (Guacharaca – Ortalis ruficauda – Венецуеланска чачалака) коју смо већ поменули на почетку, а по којој су колумбијски Индијанци назвали истоимени инструмент из породице гуира, добила је име од ономатопеје њеног одазивања „гуаћ-гуаћ” које се може чути и са велике удаљености. Још једна научна ознака за ову врсту Оrtalis garrula такође се односи на њену бучну природу, јер garrula на латинском значи брбљив или буран. Глас ове птице је могуће чути у шумовитим срединама широм Кариба, Колумбије и Венецуеле. Оригинално, гуаћарака инструмент је код аутохтоних народа коришћен да би се њиме ритуално подржавао лов. Симбол је слободе, добрих вести, везе са добрим духовима као и прецима. Нажалост, бројни подаци о овим ритуалима и њиховим дубљим значењима су изгубљени и заувек отишли у заборав. Иако се данашња употреба гуира или гуаћараке код становника Средње Америке доста удаљила од њихове првобитне спиритуалне и ритуалне сврхе, ми не можемо у потпуности да негирамо присуство изворних спиритуалних и симболичких елемената у подсвести (или у такозваном Јунговом „колективном несвесном“) носиоца таквог наслеђа. Можда је првобитна употреба гуаћараке за потребе лова, оставила данас неки бледи траг у виду потребе да се нешто „улови“ на подијуму за плес или њена веза са духовима чини да неки људи лакше пристају да их „обузму духови“ уз њене звуке. Свакако, прелепа птица брбљивица и даље постоји, (додуше, све више је угрожена повећаним загађењем шума које су њено природно станиште), а нама ниједан предак до сада није наложио да не смемо стварати нова тумачења природе; да не треба да изнова слушамо звукове природе и да у њима и кроз њих поново проналазимо тајна изворишта сопства, као и бескрајне духовне, симболичке, музичке и вибрационе везе са остатком појавности.
Завршна нота
Напослетку, као што можете и сами да закључите, циљ овог текста није био само да се сагледају карактеристике и историографија једног занимљивог инструмента Латинске Америке, већ и да се прикаже и стимулише један ређи, али по нама суштински важан угао посматрања елемената музике и културе уопште. Угао који је управо био иманентнији првим творцима гуира, односно људима и друштвима Традиције. Свест о повезаности свега кључан је фактор у буђењу наше најисконскије и највеће моћи. Оне моћи која нас чини имуним на страх од губитка онога што је само по себи безвредно, а који је (такав страх) омиљено средство манипулације великог броја владара модерног света.
Иако је ера вештачке интелигенције и озбиљнијег развоја роботике донела са собом кризу бројних људских вештина па самим тим – обичаја и традиција, у ишчекивању неког бољег света за све нас, ваљало би се овим „невременом“ користити као подстицајем развоја оних врлина и вредности које су типично људске; пробудити и унапредити нашу исконску везу са природом као највећом и бесплатном ризницом истинске среће, лепоте и знања.
