У Венецуели власти ослобађају притворенике, приведене током протеста после избора Николаса Мадура за председника. Први на слободу излазе малолетници.
О ситуацији у постпротестној Венецуели за издање Два Југа говори Мартин Пулгар, политиколог, стручњак за маркетинг, магистар филозофије рата, универзитетски професор из области међународне политике, геополитике, безбедности и одбране, водитељ радио програма „Geoestrategia del Sur“ на Радију дел Сур у Каракасу и експерт организације „Јужни мост“.
Важно је појаснити да су хапшења која су се догодила била резултат не мирних демонстрација, већ аката насиља, којим се тежило да се у Венецуели понове оне обојене и арапске револуције, остварене претходних година, како у Источној Европи, тако и у арапским земљама, за шта су се у Венецуели борили кроз та дела насиља, у којима су малолетници учествовали као оруђе политичких агената.
Акти усмерени против људских права постали су наратив за промену режима и оправдање неке интервенције у Венецуели. Управо то се догодило наредних дана, тачно два дана после избора 28.јула, и у неком смислу значајан део приведених чинили су малолетници који су искоришћени као средство за оправдање неке врсте међународне интервенције против владе Николаса Мадура.
Други моменат, који је такође важно појаснити у контексту тих радњи, повезан је с покушајем светских медија да Венецуелу представе као земљу која се налази у ишчекивању, земљу која доживљава политичка превирања, док је Венецуела у том тренутку апсолутно мирна, са законитом владом која поштује утврђене правне норме и контролише променљиве управљивости или управљања у земљи. Царује апсолутни мир и савршена контрола над знатним делом друштвеног унутрашњег поретка Венецуеле.
Мислим да је велики део тих ослобађања повезан управо с таквим божићним миром који апсолутно сигурно постоји у Венецуели. Сматрам да значајан део политичке процене венецуеланске државе и боливарске владе повезан с тим што се тренутно постигнуто попуштање напетости и социјални мир морају продужити.
И баш у тим оквирима делују ови елементи политичког попуштања напетости и ослобађања значајног дела малолетника који су, као што сам већ рекао, били увучени у насилна дела после избора 28. јула. Тај наратив о прогону малолетника и тај део НВО значајним делом је плаћен од међународних агената, то смо видели и у другим међународним сценаријима, посебно недавно у Грузији, где је циљ да се отвори простор за насиље како би се изнудила изборна победа или дисквалификовале владе које се не слажу са Сједињеним Државама и западном хегемонијом.
Читав овај покушај да се створи наратив да је Венецуела држава одметник или земља која крши људска права није ништа друго до покушај, неуспех варијанте подстицања насиља коју је предузела опозиција после председничких избора 28. јула.
Прво због неуспеха покушаја преваре и једнако гнусног покушаја изазивања насиља и хаоса у Венецуели након овог датума, а затим и због неуспеха варијанте промене режима путем извођења „обојене револуције“, сада је био примењен елемент кршења људских права и хапшења тих малолетника који су играли активну улогу у овим актима насиља и које је искористила опозиција, која је већ имала сценарио шта ће радити после избора, јер је знала да не може победити Николаса Мадура, па је изградила ту причу о превари прављењем кривотворених аката, страница направљених годинама унапред, пробијањем свих владиних страница и интернета Венецуеле у то време, а затим, суочена с неуспехом, покушала рећи да је Венецуела земља која крши људска права затварањем малолетника који су мирно демонстрирали, док су значајан део или, што је врло важно, већи део насиља при покушајима промене режима предузетим после избора извршили малолетници и групе повезане са криминалним групацијама које су покушавале изазвати својеврсно свеопште насиље, којим би се оправдало мешање.
С обзиром на фактички неуспех покушаја смене режима, они сада спроводе политику игроказа на међународном плану о затварању малолетника због њиховог учешћа у мирним политичким актима, док су у самој ствари то били акти великог насиља, где су лидери чависта нападани и убијани, владини лидери, па чак и људи повезани са фракцијом, повезани са владом и социјалистичком мишљу чависта, па чак и с активистичким лидерима чависта су подвргавани претњама, прогонима и мучењима од тих опозиционих група.
Када су актима насиља и атентатима на многе од њих изазвали својеврсну парализу како венецуеланске државе, тако и чавистичке друштвене структуре, која би могла спречити да ово насиље постане свеопште, пошто нису успели уопштити ту врсту насиља, а венецуелански народ га је одбацио, тада опозиција, коју увелико плаћају међународне организације и невладине организације спонзорисане од САД, конструише ту врсту поруке на међународном плану, углавном преко медија. По мом мишљењу, ослобађање је део божићних празника, који се дешавају у многим деловима света када наступа време Божића, када се тежи друштвеном складу.
Али то је део тог наратива и тог покушаја да се створи атмосфера нестабилности 10. јануара, када поново изабрани председник Николас Мадуро полаже заклетву, или бар на нивоу међународних медија, или да се овај догађај озакони, користећи значајан део људских права као средство за делегитимацију ове нове инаугурације и оправдавање нових санкција и нових покушаја мешања и дестабилизације важног напретка постигнутог у Венецуели у последње време, углавном економског раста, и чињенице да је велики део привреде земље био уништен.
То су последице жестоких санкција које је венецуелански народ претрпео и које је боливарска влада успела да постепено превазиђе помоћу памети, политичких радњи и економских мера, као и међународних савеза, од којих многи нису били по вољи тој западној хегемонији и уништени су западном хегемонијом.
У Венецуели нема политичких затвореника, постоје људи који су деловали против венецуеланске државе у потрази за променом режима с насилним, хушкачким карактеристикама које ниједна земља на свету не може дозволити себи да прихвати. И ти људи су ухапшени, неки од њих су цивили, неки војна лица, те осуђени кроз јавне акције.
Они нису политички затвореници савести, нису у затвору зато што мисле другачије, већ зато што су њихови поступци апсолутно хушкачки и усмерени на државни преврат и политичке промене путем државног преврата, кроз елементе насиља, чак и коришћење демократије као оруђа за то.
Њих не занима демократија и демократске промене кроз изборе, њих занима да демократија или изборни догађај у својој основи послуже за произвођење, изазивање насиља које производи не само промену режима, него и својеврсно ресетовање система и прогон чавизма као друштвене структуре; стога ниједна држава на свету не може дозволити политичким делатницима који се служе елементима насиља ове врсте да делују и буду на слободи без икаквих оптужби. Оптужнице су утврђене у тужилаштву, постоје докази, и јавно је показано да су учествовали у значајном делу ових бунтовних и преврату сличних збивања. Сада покушавају да паралишу венецуеланску државу како би извршили насилну промену режима кроз неку врсту државног удара, неки догађај који ће поткопати владавину права и допустити могућност спољног уплитања у Венецуели.
А венецуеланска држава то неће дозволити, јер је венецуеланска држава јака, стамена држава и има друштвену структуру која подржава политичке промене остварене у последње време у Венецуели, па приче о томе да се у затвору налази много политичких затвореника, да су то кобајаги затвореници савести, невини који су учествовали у мирним протестима, не одговарају стварности.
Очигледно је да многи од њих врше подстрекачка дела, али ни у Сједињеним Државама, ни у Европи, ни у Латинској Америци не би дозволили да се то прихвати. Узмимо случај Шпаније и хапшења због предлагања независности Каталоније – то је било неприхватљиво и њих су похапсили, али они то могу зато што је то Европа, а не Америка.
Тако да број политичких затвореника у Венецуели није ништа друго до део излога који се прави да би се делегитимисала владавина закона и легитимна влада у Венецуели.
