Милејева влада се може објаснити на много начина, од најједноставнијег – као што је случај корњаче на врху мотке (ако видите корњачу на врху мотке, не питајте како је доспела тамо, питајте ко ју је тамо насадио). Професионалне гримасе ће вам дати своје тумачење, било да је то привреда, политика или друштво.
Али сва нагађања почивају на уџбеничком примеру одмора, пошто се њиме не може манипулисати. Аргентинске плаже су нагло опустеле, а бразилске су препуне. Наравно, не мислим на песак и слану воду, мислим на туристичку привреду са свим њеним огромним економским феноменом.
Сва баснословна бразилска туристичка машинерија, наиме: хотели, приватни закуподавци, трговина, гастрономија, текстилна индустрија, транспорт, забаве, приредбе, кућни уређаји, па чак и малопродаја горива… губе корак. Нема где да се изнајми преноћиште, огромни редови у ресторанима, претрпане велепослуге и улице са буквално закрченим саобраћајем.
Аргентинци се враћају натоварени кућним апаратима, мобилним телефонима, одећом и модним детаљима купљеним у Бразилу. У Аргентини је цела та машинерија смртно рањена, продавнице су затворене, а радници без посла и гладни у земљи у којој је за најугроженије слојеве становништва храна већ постала раскош.
Полазећи од ове катастрофалне стварности, можемо почети анализирати ситуацију с неких тачака гледишта:
Да ли је Милеј крив? Јесте.
Да ли је кривица само Милејева? Није.
Шта је Милејева кривица? У принципу, мора се јасно рећи да Милејева влада није десничарска, то је влада филистара, разбојника који се баве само оним што могу да украду, а све остало им није важно. „Нека умре онај ко мора да умре“ – рече једаред Макри, а Милеј убија сместа. Човече, ако то није довољно за кривицу…
Но, постоје и други недостаци, недостаци људи које ја називам „чињеничним моралистима“, за које је „прилагођавање“ стварности одвојено од етике, а њихове маркетиншке стратегије и њихове политике цена потпуно равнодушне према свом окружењу и, „не дај Боже“, према добављачима, радницима и, дабоме, потрошачима.
Зашто аргентински бизнисмени имају „леђа“ да издрже кризу? Па зато што су под народним владама нагомилали богатство, а критиковали су, финансирали их и гласали за оне чија им је политика штетила. Невероватно, али истинито. Имам двадесет пет година искуства у Генералној економској конфедерацији Аргентине, познајем њено хировито и самоубилачко расуђивање.
За куповину једног реала (бразилске валуте) потребно вам је више од двеста аргентинских пезоса, тако да би нама, Аргентинцима, све требало бити скупље, а ипак је већина ствари знатно јефтинија, чак се многи аргентински производи у Бразилу могу купити упола цене.
Због лако уочљиве идиосинкразије, бразилски предузимач жели да заради тако што много продаје, с поносном одговорношћу за оно што производи (што значи квалитет), док аргентински бизнисмен жели зарадити много производећи мало, што га чини ексклузивним и нимало љубазним. Критеријум лојалности, толико пожељан у маркетингу, веома је редак у Аргентини, али преовладава у Бразилу и лако се може проверити на понашању према купцима у продавницама (строго контролисан од од стране заштитника права потрошача, што ради).
Привредници знаковитог туристичког града Мар дел Плате у Аргентини почели су сезону тражећи три милиона пезоса (скоро три хиљаде долара!) само за закуп мале честице на плажи, са шатором, сточићем и неколико столица. Данас, када су шатори празни, цене су тек незнатно пале.
Зашто бразилски бизнисмени имају такву политику цена да се Аргентинци враћају натоварени одећом, обућом, патикама, модним детаљима, па чак и апаратима? Зашто бразилски предузетници нас, Аргентинце, гледају као пожељно тржиште које поштују, мада ми чинимо једну петину њих и, што је још горе, шездесет посто Аргентинаца су сиромаси? Зашто аргентински бизнисмени озбиљно не сагледавају Бразил као потенцијално тржиште, пошто их има преко двеста милиона, а само двадесет седам посто њих је сиромашно, насупрот ономе што претпоставља „проницљиви аргентински фолклор“?
Сведоци смо успеха народне политике у служби привреде, где је народ угаљ у котлу. Али и квара менталитета који нас издаје. Хоћемо ли моћи да реагујемо и еволуирамо?
Извините, ја сам Енрике Бокс, Црна овца.
