Интервју са Њ.Е. Лејдом Ернестом Родригезом Ернандезом, амбасадором Кубе у Републици Србији, поводом Месеца културе Кубе и 67. Међународног сајма књига у Београду
Разговор водила: Соња Калајић
– Прошло је више од годину дана од Вашег именовања за амбасадора Републике Кубе у Србији. Рекло би се да је то сасвим довољно времена за начелно упознавање културних карактеристика једног народа. Какви су Ваши први утисци о Србији и српском народу?
Србија је земља која има веома дугу историју, историју која је везана за трајни напор српског народа да формира своју нацију и свој национални идентитет, али и своју културу. Очигледно, религија овде има важно, централно место и велико културно наслеђе које из ње произилази, те је Србија земља са вековном, миленарном културом која се очувала до данас. Линија континуитета историјске борбе за опстанак српског народа, његовог идентитета, његове традиције, његове културе на крају постаје политички израз данашњице када говоримо о одбрани њене независности, суверенитета, територијалног интегритета.
Шта то значи, могло би се разумети само када би се знало колико дугу историју има, као и да се стално суочавала са спољним претњама које су допринеле њеном јачању у одређеним периодима – од освајачких покушаја империја још од античких, римских времена, турског и аустроугарског царства до стравичних страдања током Првог светског рата, а потом и Другог. У то време југословенски идентитет је био важан део српског народа да се ослободи и протера агресорску силу и регионални, локални, па и интернационални фашизам. Дакле, кроз историју Срби су доживели многе изазове који су управо српску културу и друштво учинили јаким и отпорним.
Али људи Србије томе уграђују и свој посебан весели карактер, отворен према свету, према многим народима и државама. То је гостољубив народ, народ који дочекује људе из других земаља и који је такође подршка. У овом случају очигледно са Кубом, јер је то земља коју представљам. Постоје афинитети, веома важне историјске споне које су основа свих добрих и плодних односа које данас развијамо са народом, државом и са владом Србије и моји утисци су пријатни.
Овде веома интензивно радимо, јер нам је мала амбасада. Ту су само амбасадор и конзул, са веома малом групом српских сарадника, али мислимо да смо дали допринос, искорак у различитим секторима. Утицали смо на повећање сарадње и традиционалних, историјских пријатељстава која броје више од 120 година.
– Поред чињенице да су политика и дипломатија централни део ваше професије и интересовања, не кријете своје велико интересовање за област културе. Нажалост, ово је све више реткост у савременим дипломатским круговима, а говори по себи много; не само о нивоу културе и образовања појединца већ управо о политици и суверенитету државе коју тај појединац представља. Шта је Вас лично довело до таквог интересовања? Како Ви гледате на појам културе и какву по Вама она има улогу и значај у домену политичких активности?
Увек сам сматрао да култура треба да има привилеговано, централно место, не само у политичкој, већ и у дипломатској делатности. Дипломатска активност није само политичка, знате? Дипломатска делатност има веома широку, мултисекторску област која има везе са много аспеката, али за нас је однос према народу фундаменталан. Односно, кубанска револуција је од свог почетка имала визију да њена дипломатија и спољна политика треба да јасно представљају кубански народ али и да се истовремено боре за зближавање и успостављање добрих веза и односа са другим народима света.
Због тога су и створене институције на Куби које доприносе дипломатској активности као што су Кубански институт пријатељства са народима (Instituto Cubano de Amistad con los Pueblos (ICAP)).
Разлог тога је што у градовима где је култура, где је традиција, људи су ти који имају културу, људи су ти који развијају традиције, идиосинкразије, облике организовања, одређену социјалну психологију.
Верујем да је дипломатија уметност и наука о односима са другима, али она не треба да остане само између држава и влада, репрезентативних група тих земаља, већ да буде део односа обичних људи. То је када дипломата препознаје, спознаје, учи и открива културу других народа и других нација и може чак да упореди заједништва, сличности или разлике које може имати са земљом коју представља.
За нас, на пример, независност и суверенитет нису могући на Куби без кубанске културе. Дакле, појам културе је веома широк, може бити много концепата културе, али постоји један који је типичан за нашу политичку културу, а који се односи на слободу.
– Можете ли нам рећи више о тој вези појма слободе и културе као и о Вашем раду на том пољу код нас у Србији?
Од мисли Хозеа Мартија до мисли Фидела Кастра, у центру нашег политичког и дипломатског деловања је начело да без културе нема слободе. Када смо били у најтежим периодима у историји, пратећи ту мисао Мартија и Фидела, говорили смо да је прва ствар коју треба спасити култура, јер без културе нема слободе. Не би било могуће да Куба буде независна, суверена, па чак ни социјалистичка земља. Дакле, то је у центру наших пројекција, нашег дипломатског деловања.
Желео сам изнад свега у свом раду овде у Србији да то имам: да будем у контакту са сликарима, уметницима, галеријама, да што више сарађујемо на културном нивоу и између осталог, зато је министар културе Кубе имао веома важну посету на Куби прошле године, у октобру 2023. године, када је потписан споразум између две националне библиотеке обе земље. Управо тада је пројектована могућност да Куба буде почасни гост на Међународном сајму књига у Београду од 19. до 27. октобра ове године и планирана посета велике делегације са Кубе на челу са нашим министром културе.
Током ових годину и шест месеци видели сте колико сам учествовао на изложбама, у културним активностима, не само у Београду већ и у различитим општинама и градовима Србије. Понекад сам се укључивао у културне активности Србије, које организују Срби, а некад пријатељи Кубе или сами Кубанци и кубански музичари који живе у Србији.
Такође смо уложили велики напор да проширимо тему туризма, па чак и да успоставимо комерцијално-економске односе у којима би значајно место имао директан лет Београд-Хавана. То би омогућило реализацију туристичких инвестиција Србије у Хавани, јер се Куба отворила за привредна учешћа других држава. Много тога може да се уради, али се више напредовало у области културних односа него у области туристичких односа две земље. Ниво туриста који су путовали на Кубу из Србије пре пандемије још се није опоравио. Пре пандемије, на Кубу је путовало око 6.000 туриста годишње. Данас их је практично, у прошлој и овој години, око 2.000. Другим речима, још увек је далеко од 50% туриста који су путовали на Кубу пре пандемије КОВИД-19.
Уложили смо огроман напор да покушамо да то повећамо, али и даље је потребно да обе стране уложе више и да заједно раде на томе да се туристичке агенције боље повежу са потражњом и озбиљном јавношћу која сматра да су карте и туристички пакети веома скупи. Истина је да су наше две земље удаљене, али српска јавност још није наишла на неку повољну понуду за путовање на Кубу.
– Што се тиче познавања Кубе, већина људи зна само за Че Гевару, Фидела Кастра, цигаре, салсу и кубански сон. Међутим, многа значајна кубанска имена из области високе културе остају већини људи потпуно непозната. Шта мислите да су основни узроци тога и како би могла ситуација да се промени у корист кубанске културе?
То је знак да треба више радити на нивоу културне промоције између обе стране, јер бих исто то могао да кажем и о Србији на Куби. Требало би да знамо више о српској музици и српским уметницима из Србије.
На кубанској телевизији се не презентују српска филмска остварења. Нема документарних филмова, нема значајних српских концерата, писаца и другог. Мислим да између радија и телевизија Србије и Кубе треба да се успостави добра размена. Баш као и размена романа. Постоје занимљиви кубански романи који приказују кубанску стварност, сукобе, контрадикције, живот људи, који говоре о положају жена, мушкараца и разних других друштвених сектора. Сви ти елементи нашег друштва се могу адекватно разумети кроз лектиру кубанских романа као и праћењем кубанске кинематографије.
Дакле, мислим да бисмо морали много више да радимо на конкретнијој промоцији тих дела. Истина је да о кубанском балету, о класичном балету, савременој кубанској игри, о томе ко су најбољи кубански пијанисти, о нашој класичној музици и фолклорним групама, има још много да се сазнаје. Има много непознатих песника, писаца са Кубе, али исто тако и из Србије.
Оно што је пак најпознатије, јесте традиционална историја лидера који су промовисали односе две земље и, пре свега, одређене аспекте југословенског доба.
– Како Вам се чини наша садашња динамика на том пољу, током трајања Вашег мандата?
Последњих година нису сви битни српски културни производи стигли на Кубу, нити су писци и представници нове млађе генерације разних сектора кубанске културе заиста доспели у Србију. Ипак, верујем да ће се то догодити, и да ћемо се и у том смислу развијати на основу целокупног рада и сарадње између министара културе обе земље; на основу остварених ствари од прошле године и друге посете министра културе Кубе Србији.
– Која имена из наслеђа кубанске културе мислите да посебно заслужују већу пажњу јавности и зашто?
Да, кубанско културно наслеђе заиста има музику као свој центар. Музика је центар, рецимо, првих уметничких манифестација кубанске културе, јер је она била одличан фактор повезивања различитих култура које су дошле из Африке, из Шпаније итд. То је створило музички синкретизам кога броје различити жанрови као што су: румба, гуагуанцо, данзон, сон, салса и други. Верујем да ту лежи средиште наслеђа кубанске културе – у музици, која се касније развијала заједно са плесом. Она представља срећно окружење духа Кубанаца, њихов идентитет али, истовремено и наших песника. Куба је земља песника. Почевши од Хосе-Марија деХередија, Хосеа Мартија, Елисеа Алберта де Диега, Емилиа Балагаса… има заиста много кубанских песника.
Неки од њих долазе на Међународни београдски сајам књига. Књиге ће тамо бити представљене својим личним гласом и преведене на српски језик. Један од проблема је што бројна кубанска књижевност није преведена на српски језик. Сада су у току нова превођења. Многе књиге су преведене на енглески и француски језик, али знатно мање на српски. Постојао је период у доба Југославије да су неке књиге превођене, али не све, већ са одређеним наративом.
У погледу кубанске културе важно је и наслеђе које се односи на прве градове које су основали Шпанци. Зграде и њихове архитектонске карактеристике, различитих стилова и унутарња музикалност која постоји унутар тих конструкција у првих седам градова које су основали Шпанци, као и њихова каснија експанзија на друге модерније градове широм Кубе.
У Србији је такође мало познат, Алехо Карпентиер. Писац који је добио Сервантесову награду, номинован за Нобелову награду за књижевност, и био највећи кубански романописац. Он је много тога објаснио у својим делима – музикалност на Куби, не само народну културу него и књижевност и архитектуру те је његов рад веома важан да се узме у обзир када говоримо о кубанском културном наслеђу. Да бисте га до краја открили, морате отићи на Кубу, видети је и такође посетити та места. Нека од њих су и музеји. Куба има веома опсежну мрежу музеја, у свим покрајинама.
Постоји веза између културног наслеђа, политичке мисли, политичке авангарде главних експонената и писаца кубанске културе.
Има много локалитета које је УНЕСКО уврстио у материјално или нематеријално наслеђе човечанства, по њиховом богатству или по вредности. Куба дакле, придаје велики значај не само очувању сопствене културе, већ и свему што може да уради у оквиру УНЕСКА, на међународном нивоу, а што је у директној вези са туризмом јер култура Кубе је уз помоћ туризма изложена свету – тако је можете посматрати и у њој уживати.
– Вишедеценијске санкције које су уведене Куби свакако у великој мери ометају њен развој у свим сферама. Познато је да су за ваљано одржавање и унапређивање културе потребна немала, и превасходно, државна средства. У којој мери и на који начин су санкције Сједињених Држава утицале на стање у култури Кубе?
У стварности, економска, комерцијална и финансијска блокада Сједињених Држава против Кубе никако није могла да користи у примени свих наших потенцијала и могућности. Све што је урађено у култури, урађено је захваљујући изузетно великом труду. Могло је далеко више да се уради и постигне више резултата.
И данас, у условима пооштрене блокаде, све што смо постигли по питању културе је угрожено и незаштићено, јер су санкције повећане на чак 243 нове мере пошто су Кубу уврстили на листу земаља спонзора тероризма.
Земља је ускраћена за велике приходе и спољно финансирање, а сектору културе су потребна велика средства, нарочито јер Куба има веома широку мрежу културних кућа – биоскопа, позоришта, музеја, издавачких, дискографских кућа – којима данас недостаје финансирање за одржавање и рад.
Најновији национални извештај Кубе о блокади представљен ове године, који Куба представља и на Генералној скупштини Уједињених нација, посветио је велику посебну страницу штети коју је блокада нанела у културној сфери.
– Да ли нам можете укратко пренети садржај тог извештаја?
Наравно, ту је обележено све што је блокада у последњих годину дана изазвала Куби. За компанију дискографску компанију ЕГРЕМ (Empresa de Grabaciones y Ediciones Musicales)било је немогуће примити директну уплату од неких клијената, посебно из Колумбије, Мексика, Уједињеног Краљевства и Канаде. Због екстериторијалне природе блокаде, која прогони банковне трансфере на Кубу, ЕГРЕМ је престао да прима сав приход фактурисан за извоз услуга (ауторске накнаде за продају).
Такође не постоји директан приступ дистрибуцији кубанске музике на међународним платформама, па ЕГРЕМ мора да ангажује скупље терцијарне услуге за њену реализацију, што је утицало на смањење прихода до 30 одсто.
За кубанске музичаре немогуће је приступити МySpace, Vevo и Spotify платформама.
У случају Националног циркуса Кубе, за сваку фактуру за плаћање која одговара уговорима за представе у иностранству, 8% се губи због потешкоћа са приступом за плаћање.
Што се тиче литературе, због дефицита сировина је било много неостварених наслова од приближно 1.266, што представља 4.092.977 примерака.
Куби је одбијен приступ веб-страници Глобалне мреже придружених школа УНЕСКО-а, из експлицитних разлога америчке блокаде, а забрањен је и приступ платформи којом је УНЕСКО указао на процес припреме четворогодишњег периодичног извештаја. Конвенција о заштити и унапређењу разноликости културних израза.
У овој фази, сектор културе је такође био мета субверзивне политике Сједињених Држава против Кубе, која има за циљ подстицање незадовољства, подстицање емиграције, развијање жестоке медијске кампање против кубанских стваралаца који и даље раде у земљи и уметника који желе да посете острво.
Пример за то је оно што се десило крајем 2023. године са познатом америчком певачицом Нором Џонс, која није могла да отпутује на Кубу и учествује у музичком искуству, због медијског бојкота који је уследио због најављене посете острву.
– Од 19. до 27. октобра у Београду ће се одржати 67. Међународни сајам књига на коме је Куба почасни гост. Исто тако, овог месеца у Србији се обележава Месец кубанске културе. Да ли бисте могли да нам укратко представите најзначајније садржаје у којима ћемо моћи да уживамо?
Кубанском делегацијом ће председавати министар културе Кубе и председник Кубанског института за књигу. Реч је о делегацији од 19 чланова, а присутни су и значајни писци и песници са Кубе који ће учествовати на нашем штанду на сајму, представљајући књиге које су припремљене на српском језику. Искористићемо и ову прилику да позовемо целокупну српску јавност да испрати представљање књига наших врсних песника и писаца.
Уводни говор отварања сајма одржаће значајни кубански писац и песник Мигел Барнет Ланца, који је национални победник књижевности, а штанд Кубе отвориће министар културе Кубе и делегација на високом нивоу. На Сајму књига ће бити представњена књига Ненси Морехон, добитнице Национална награде за књижевност. Књигу о кубанским приповедачима 20. века представиће госпођа Лаиди Фернандез де Хуан, која је важна кубанска приповедачица. Такође биће ту и књига „Исповест једног роба“, Мигела Барнета и књига „Антологијске песме кубанске поезије“ чији је састављач Виргилио. У делегацији је и Лопез Лемо, књига „Корени моје земље“ кубанског писца Рикарда Риверона и Роналда Гонзалеса Санчеза, младог кубанског песника.
Желимо да српским солидарним пријатељима представимо књигу о блокади, раскринкавању злочина и мемоаре Међународног суда против Кубе, о блокади Кубе, као и књигу визит карту Едуарда Леива, познатог песника на Куби и у целој Латинској Америци.
Постоји и могућност представљања часописа „Кубанска Уметност“, веома познатог часописа на Куби, од стране уреднка, као и књиге „Путовање на Црвено Дрво“, песника и министра културе Кубе Алпидија Алонса Брауа.
Неке књиге ће представљати и пријатељи из Србије. На пример, професорка Ана Кратубак, професорка шпанског и српског која је превела књиге афоризама и стихова Хосеа Мартија. Све ће то бити представњено на нашем штанду.
– А од осталих догађаја, неовисних од Сајма књига? Шта ту можемо да очекујемо?
Учествоваће трубадур популарне и традиционалне кубанске музике и чекамо долазак нашег пијанисте класичне музике. Наша делегација на челу са министром имаће посете музејима у Београду и другим значајним местима културно-уметничке и историјске природе у Београду, као и у другим градовима. Песници и уметници визуелне уметности који чине део делегације представиће изложбу кубанске културе – сито штампе и фотографија о епохи кубанске револуције. Реч је о изложби која показује саме почетке као и цео развој револуције кроз фотографије различитих тренутака и преломних историјских периода нације и народа.
– Атракције наше лепе земље су бројне, али који су по Вама главни мотиви туристичке посете Кубанаца?
Разлози су управо и изнад свега у интересовању које буди српска култура. Али ту су и пословна и породична интересовања, јер долази до пораста родбинских веза између две земље које прати број конституисаних породица.
Последњих година је све већи долазак Кубанаца у Србију па се формирају мешовите породице. Долазећи да виде своје рођаке, Кубанци се повезују са српском културом и животом. Тако развијају и све већу емпатију, личне и друштвене односе.
У питању је једно ново међусобно откривање; откривање између Срба и Кубанаца. Раније је наша географска удаљеност била баријера, али данас видимо да се она кида и да везе постају све ближе.
И многи Срби такође долазе на Кубу из истих разлога; насељавају се или желе да живе на Куби. Тиме се генерише ток, размена којој бисмо могли дати много имена: туристичка, породична, културна, друштвена, пословна…
– Коначно, какве би биле ваше жеље за будућност Кубе, Србије и света? Како бисмо рецимо могли живети и делати у свету у којем нема садашње доминације међународног капитала?
Пре свега, волео бих да смо у свету са поштеним међународним поретком, истински егалитарним и којим не доминира међународни капитал и глобална војна диктатура коју представљају милитаризам, војни комплекси, ратови, сам НАТО и остали системи војне доминације.
НАТО је извесно глобална војна диктатура, јер ми треба да се боримо за мир, а не за војно присуство. Свет данас има око 700 страних војних база, а те базе су махом северноамеричке. Мислим да би без тога сваки народ могао бити слободнији у свом самоопредељењу и изражавању; имао би већи капацитет да изрази оно што осећа, сопствену солидарност, пријатељство, без страха да ће трпети притисак и условљавање. Људи, владе и државе би били слободнији да се изражавају и комуницирају, и развијају без икаквих прикривања, скривања својих потенцијала и могућности.
Знамо да мале земље трпе санкције, трпе блокаде, прогоне, условљавања… трпе много, јер су међународни поредак и структура неправедног међународног система хегемонистички – контролишу га велике силе. Од тога не пати само Куба. Много је земаља које пате јер не могу да делују потпуно суверено и независно.
Када би се тај поредак променио, очигледно би постојали и огромни капацитети за већину земаља у свету да повећају своје односе и сарадњу са Кубом, јер један од аспеката који утиче на то су неправедне санкције против Кубе. Дакле, то има екстериторијални ефекат на друге земље што је неизбежно и зато се боримо за структурну трансформацију међународног система, за свет који није ни хегемонистички ни привилегованих овлашћења, већ демократскији свет уз поштовање Повеље Уједињених нација, међународног права итд.
Данас се практично ништа од тога не поштује. Видимо геноцид над Палестином, бомбардовање Либана, масовно уништавање људи, јер је то једна држава одлучила самовољно, једнострано, селективно. Видимо и двоструке стандарде у многим међународним позицијама и актима против Русије, уз игнорисање свега што западни свет ради против те земље. Видимо неосноване нападе на Венецуелу, бројне дезинформације, медијски рат… Све су то фактори који штете правилном функционисању међународних односа чиме се губи мир. Међународна сарадња у свету је данас веома турбулентна, на ивици светског рата, а природа и животна средина су све више погођени. Капитализам данас, као никада раније, показује своје деструктивне амбиције према човеку и природи.
Мислим да је то оно што треба избегавати по сваку цену, поред хегемонизма и поред ратно мотивисаних војно-индустријских комплекса, који се намећу на међународном нивоу.
