Како ће приватизација утицати на сектор нафте и гаса у Аргентини? Да ли је Милеј задовољан споразумима о снабдевању Чилеа „плавим“ и „црним“ горивом које су потписали киршнеристи? И који би разлози могли натерати аргентинског председника на раскид постојећих нафтних уговора са званичним Сантјагом? Посебно за издање „Два Југа“ одговоре даје економиста и генерални секретар Националног универзитета Аргентине Демијан Бауер.
– Приватизација која је најављена у председничком указу тиче се хидроелектрана, посебно на југу земље. Ове хидроелектране су 90-их година прошлог века добиле концесију на 30 година у оквиру неолибералне политике коју је водила Менемова влада, и та 30-годишња концесија је истекла прошлог августа, што значи да је прошле године постојала могућност продужења и давања нових концесија или њиховог обнављања. Хидроелектране о којима се говори у указу ће у наредних 180 дана, односно 6 месеци, бити предате процесу приватизације, и чине 66 одсто производње хидроелектричне енергије у земљи. А хидроенергија, са своје стране, представља 30% производње електричне енергије на националном нивоу, што значи да су постројења која се спремају приватизовати у наредних 6 месеци заиста важна за енергетску матрицу.
Важно запажање је да су ова постројења деведесетих година прошлог века била дата у концесију приватном сектору на 30 година. У овом случају постоји суштинска разлика, зато што је реч о приватизацији а не о концесијама, што подразумева губитак активе и националних енергетских ресурса да би се предао у руке приватног бизниса, који је све склонији да енергетски сектор концентрише у неколико руку, што такође подразумева кретање против онога што влада одређује као слободно тржиште, што у овом случају представља олигополску концентрацију сектора за који ове приватизације очигледно подразумевају озбиљан ризик од губитка националних актива и велику тешкоћу, ако не и скоро немогућност њиховог враћања, јер ће њихова обнова, уколико приватизација прође, подразумевати процесе национализације, судских спорова, исплате средстава од стране државе, што у стварности, у контексту сличном овом који ми доживљавамо, изгледа све теже.
С друге стране, Нестор Киршнер је 2003. године, током свог председничког мандата, отказао испоруку гаса Чилеу услед несташице енергије због неопходности да се задовољи домаћа потражња. Од тада је домаће тржиште имало првенство у односу на извоз, што се сада и десило. На састанку са чилеанским бизнисменима, Милеј им је дао гаранције да ће у односу на домаћу потражњу давати предност извозу енергената у суседне земље. Што се тиче Основног закона, у том пакету закона је разматран и режим подстицања великих инвестиција, што је у суштини режим ослобађања од пореза на добит предузећа коју она у Аргентини остварују практично без опорезивања. Председник Милеј је пред чилеанским привредницима рекао да ће поштовати уговоре и раније постојеће структуре које дају првенство потражњи за енергијом две земље, у смислу да се то даје као испорука у оквиру отварања извоза гаса и нафте, углавном гаса у Чиле, и састоји се у томе да ће Аргентина наставити да извози гас у суседну земљу.
Ово саопштење у потпуности противречи ониме што сам раније говорио о мерама које је бивши председник Нестор Киршнер предузео када је земљу погодила несташица енергије. Он је дао првенство домаћој тражњи и тиме обуставио извоз енергената. Дакле, сада ће приоритет бити даван извозу у Чиле, углавном гаса, као и нафте. Нафта за то се већ производи у Вака Муерти, а у Вака Муерти ће бити великих приватних улагања, такође у оквиру описаног режима подстицаја инвестиција. Већ постоје приватне компаније које експлоатишу ресурсе нафте и гаса и извозе их у Чиле, и за то ће имати подстицај за инвестиције, и то углавном стране и приватне, које извлаче богатства земље и легално их извозе, што им практично омогућава да избегну плаћање пореза или продају девиза које генеришу у земљи.
