Kako će privatizacija uticati na sektor nafte i gasa u Argentini? Da li je Milej zadovoljan sporazumima o snabdevanju Čilea „plavim“ i „crnim“ gorivom koje su potpisali kiršneristi? I koji bi razlozi mogli naterati argentinskog predsednika na raskid postojećih naftnih ugovora sa zvaničnim Santjagom? Posebno za izdanje „Dva Juga“ odgovore daje ekonomista i generalni sekretar Nacionalnog univerziteta Argentine Demijan Bauer.
– Privatizacija koja je najavljena u predsedničkom ukazu tiče se hidroelektrana, posebno na jugu zemlje. Ove hidroelektrane su 90-ih godina prošlog veka dobile koncesiju na 30 godina u okviru neoliberalne politike koju je vodila Menemova vlada, i ta 30-godišnja koncesija je istekla prošlog avgusta, što znači da je prošle godine postojala mogućnost produženja i davanja novih koncesija ili njihovog obnavljanja. Hidroelektrane o kojima se govori u ukazu će u narednih 180 dana, odnosno 6 meseci, biti predate procesu privatizacije, i čine 66 odsto proizvodnje hidroelektrične energije u zemlji. A hidroenergija, sa svoje strane, predstavlja 30% proizvodnje električne energije na nacionalnom nivou, što znači da su postrojenja koja se spremaju privatizovati u narednih 6 meseci zaista važna za energetsku matricu.
Važno zapažanje je da su ova postrojenja devedesetih godina prošlog veka bila data u koncesiju privatnom sektoru na 30 godina. U ovom slučaju postoji suštinska razlika, zato što je reč o privatizaciji a ne o koncesijama, što podrazumeva gubitak aktive i nacionalnih energetskih resursa da bi se predao u ruke privatnog biznisa, koji je sve skloniji da energetski sektor koncentriše u nekoliko ruku, što takođe podrazumeva kretanje protiv onoga što vlada određuje kao slobodno tržište, što u ovom slučaju predstavlja oligopolsku koncentraciju sektora za koji ove privatizacije očigledno podrazumevaju ozbiljan rizik od gubitka nacionalnih aktiva i veliku teškoću, ako ne i skoro nemogućnost njihovog vraćanja, jer će njihova obnova, ukoliko privatizacija prođe, podrazumevati procese nacionalizacije, sudskih sporova, isplate sredstava od strane države, što u stvarnosti, u kontekstu sličnom ovom koji mi doživljavamo, izgleda sve teže.
S druge strane, Nestor Kiršner je 2003. godine, tokom svog predsedničkog mandata, otkazao isporuku gasa Čileu usled nestašice energije zbog neophodnosti da se zadovolji domaća potražnja. Od tada je domaće tržište imalo prvenstvo u odnosu na izvoz, što se sada i desilo. Na sastanku sa čileanskim biznismenima, Milej im je dao garancije da će u odnosu na domaću potražnju davati prednost izvozu energenata u susedne zemlje. Što se tiče Osnovnog zakona, u tom paketu zakona je razmatran i režim podsticanja velikih investicija, što je u suštini režim oslobađanja od poreza na dobit preduzeća koju ona u Argentini ostvaruju praktično bez oporezivanja. Predsednik Milej je pred čileanskim privrednicima rekao da će poštovati ugovore i ranije postojeće strukture koje daju prvenstvo potražnji za energijom dve zemlje, u smislu da se to daje kao isporuka u okviru otvaranja izvoza gasa i nafte, uglavnom gasa u Čile, i sastoji se u tome da će Argentina nastaviti da izvozi gas u susednu zemlju.
Ovo saopštenje u potpunosti protivreči onime što sam ranije govorio o merama koje je bivši predsednik Nestor Kiršner preduzeo kada je zemlju pogodila nestašica energije. On je dao prvenstvo domaćoj tražnji i time obustavio izvoz energenata. Dakle, sada će prioritet biti davan izvozu u Čile, uglavnom gasa, kao i nafte. Nafta za to se već proizvodi u Vaka Muerti, a u Vaka Muerti će biti velikih privatnih ulaganja, takođe u okviru opisanog režima podsticaja investicija. Već postoje privatne kompanije koje eksploatišu resurse nafte i gasa i izvoze ih u Čile, i za to će imati podsticaj za investicije, i to uglavnom strane i privatne, koje izvlače bogatstva zemlje i legalno ih izvoze, što im praktično omogućava da izbegnu plaćanje poreza ili prodaju deviza koje generišu u zemlji.
