Када се 8. маја 2025. године новоизабрани папа Лав XIV први пут појавио на балкону базилике Светог Петра у Риму, један детаљ његовог обраћања изазвао је посебно одушевљење у Перуу. Роберт Франсис Превост, први римски папа рођен у Сједињеним Америчким Државама, после уводних речи на италијанском прешао је на шпански језик како би поздравио своју „вољену бискупију Чиклајо у Перуу“ (mi querida diócesis de Chiclayo, enel Perú). У тренутку када се први пут обраћао свету као поглавар Католичке цркве, нови папа је осетио потребу да се сети заједнице у којој је годинама служио и која је дубоко обележила његов живот.
Претходни наставци: Уругвај (1)
Аргентина (2)

Перуанци су га одмах прихватили као свог папу (papa peruano), што није било само израз националног поноса. Иако рођен у Чикагу, Превост је велики део живота провео у Перуу, чије је држављанство стекао 24. августа 2015. године. Његова повезаност са овом јужноамеричком земљом има дубоке корене и обухвата два раздобља његовог свештеничког и епископског служења. Први пут је дошао у Перу 1985. године, као млади свештеник Реда Светог Августина (Orden de San Agustín), и започео мисионарски рад у Чулуканасу (Chulucanas), у северној области Пијура (Piura). После краћег боравка у Сједињеним Државама, вратио се 1988. године у град Трухиљо (Trujillo), где је током наредне деценије обављао различите дужности као свештеник и професор. Био је приор августинске заједнице, задужен за васпитавање будућих монаха, професор канонског права, моралног богословља и патристике у Богословији Светог Карла и Светог Марсела (Seminario Mayor San Carlos y San Marcelo), као и парох и црквени судија. Тај период, од 1985. до 1998/99. године, омогућио му је да непосредно упозна перуанско друштво, посебно живот становништва северних области земље. Нови период његовог живота у Перуу започео је 2014. године, када га је папа Фрања именовао за апостолског администратора бискупије Чиклајо (Diócesis de Chiclayo) и титуларног бискупа Суфара. Епископско посвећење примио је 12. децембра исте године, а у септембру 2015. именован је за бискупа Чиклаја. Била је то његова прва бискупија, којом је управљао до 2023. године, када га је папа Франциско позвао у Рим и поверио му руковођење Дикастеријом за бискупе.
Када се 11. новембра 2026. године вратио у Перу као римски папа, та дугогодишња повезаност добила је ново значење. Обраћајући се перуанским државним властима и представницима институција у Лими, подсетио је да су му Перуанци током година отварали врата својих домова, делили са њим трпезу и учинили да се осећа као један од њих. „Данас разумем колико је ове земље остало у мени и колико и моја сопствена историја припада вама“, поручио је, додајући да се у Перу враћа и као у своју отаџбину. Његов повратак зато није представљао само последњу етапу апостолског путовања по Латинској Америци. Био је то сусрет са земљом која је обликовала његово пастирско искуство, али и са друштвом чије је противречности добро познавао.
Лима — историјско и културно средиште Перуа
Перу заузима посебно место у историји Латинске Америке. На његовој територији развијале су се неке од најстаријих цивилизација америчког континента, а Куско (Cuzco) је био престоница моћног Царства Инка (Imperio incaico). Шпанско освајање, започето 1532. године, довело је до слома инканске државе и успостављања колонијалног поретка.
Лима, коју је 1535. године основао Франсиско Писаро (Francisco Pizarro), убрзо је постала једно од најважнијих политичких, привредних и културних средишта шпанске Америке. Као престоница Вицекраљевства Перуа (Virreinato del Perú), вековима је представљала један од главних центара шпанске власти на јужноамеричком континенту. Њен значај није био само административни. У Лими су се развијали школство, књижевност, уметност и богословска мисао, а град је постао једно од средишта интелектуалног живота колонијалне Америке. Посебно место у тој историји припада Националном универзитету Сан Маркос (Universidad Nacional Mayor de San Marcos), основаном 1551. године. Реч је о најстаријем универзитету у Америци који непрекидно делује, установи која је током готово пет векова имала значајну улогу у образовању перуанске интелектуалне и политичке елите.
Католичка црква имала је пресудну улогу у обликовању културног идентитета Лиме. Овај град постао је једно од најзначајнијих средишта католичке светости у Новом свету. Света Роса Лимска (Santa Rosa de Lima, 1586-1617), прва канонизована светитељка рођена на америчком континенту, и Свети Мартин де Порес (San Martín de Porres, 1579-1639), доминиканац познат по милосрђу и бризи за сиромашне и болесне, и данас заузимају истакнуто место у религиозном животу земље. Живот Светог Мартина де Пореса посебно је значајан за разумевање сложених друштвених односа колонијалног Перуа. Као син Шпанца и жене афричког порекла, одрастао је у друштву обележеном расним и сталешким поделама. Његово милосрђе, усмерено према сиромашнима, болеснима и друштвено одбаченима, превазилазило је границе које је колонијални поредак постављао међу људима различитог порекла. Трећа велика личност тог раздобља био је Свети Торибио де Могровехо (Santo Toribio de Mogrovejo, 1538-1606), други надбискуп Лиме. Он је имао пресудну улогу у организовању Католичке цркве у Перуу, настојао да се хришћанска вера приближи староседелачком становништву на његовим језицима и супротстављао се злоупотребама колонијалне власти. Његово наслеђе добило је посебно место у говорима папе Лава XIV.
У обраћању државним властима у Лими папа је подсетио на ту духовну традицију речима да је „први цвет латиноамеричке светости носио име Роса, и да је та Роса била Перуанка“. Истовремено је указао на културну разноликост земље, у чијем су обликовању учествовали кечуански, ајмарски и амазонски народи, али и становништво афричког и азијског порекла. Перуански идентитет, према његовим речима, настајао је кроз сусрет различитих култура и традиција, а национално јединство не подразумева брисање тих разлика.
Мада Перу и данас важи за једно од великих упоришта католицизма у Латинској Америци, верска структура становништва постепено се мења. Према попису из 2017. године, 76 одсто становништва обухваћеног питањем о вероисповести изјаснило се као католичко. Истраживање Института за перуанске студије (Instituto de Estudios Peruanos) из марта 2026. показало је, међутим, да се 59,8 одсто испитаника идентификује са Католичком црквом. Иако је реч о различитим методологијама, подаци указују на слабљење традиционалне верске припадности и промене у религиозном животу земље. Зато се савремена улога Католичке цркве у Перуу не може разумети искључиво на основу њеног историјског значаја. Она и даље има велики друштвени и културни утицај, али делује у све разноврснијем верском окружењу.

Политичка нестабилност и наслеђе Алберта Фухиморија
Папу Лава XIV у Лими је дочекала председница Републике Кеико Фухимори (Keiko Fujimori), која је ступила на дужност у јулу 2026. године, након победе на председничким изборима. Њен долазак на власт има посебну политичку тежину, будући да је реч о ћерки некадашњег председника Алберта Фухиморија (Alberto Fujimori, 1938–2024), једне од најконтроверзнијих личности новије перуанске историје.
Алберто Фухимори владао је Перуом од 1990. до 2000. године. Његов политички успон био је повезан са дубоком економском кризом и оружаним насиљем маоистичке герилске организације „Светли пут“ (Sendero Luminoso), која је током осамдесетих и деведесетих година спроводила терористичке нападе и изазвала велика страдања становништва. Фухиморијева влада успела је да стабилизује привреду и значајно ослаби герилу, због чега он и данас има бројне присталице. Међутим, његову владавину обележили су и ауторитаризам, кршења људских права и корупција. Године 1992, уз подршку војске, распустио је Конгрес и преузео ванредна овлашћења, у догађају који је остао познат као самодржавни удар (autogolpe). После пада са власти и повратка у Перу, осуђен је на више затворских казни, укључујући двадесет пет година затвора због тешких кршења људских права, као и казне у поступцима повезаним са корупцијом и злоупотребом власти. Посебно контроверзно било је његово помиловање (indulto) у децембру 2017. године, које му је одобрио тадашњи председник Педро Пабло Кучински (Pedro Pablo Kuczynski). Одлука је изазвала оштре поделе у перуанском друштву, нарочито међу породицама жртава државног насиља. У то време Роберт Превост био је бискуп Чиклаја. Коментаришући помиловање, изразио је уверење да национално помирење није могуће без признавања истине и одговорности за почињене злочине. Приметио је да је бивши председник затражио опроштај на уопштен начин, без јасног осврта на конкретне неправде због којих је осуђен. Према Превостовим речима, било би делотворније да је Фухимори лично затражио опроштај за велике неправде које су почињене и због којих му је суђено. Истовремено је позвао противнике помиловања да своје незадовољство изражавају мирно, без увреда и насиља. Ова епизода добија посебан значај у светлу његовог повратка у Перу као римског папе. Она показује да Лав XIV није само посматрач перуанских политичких прилика, већ човек који је и раније јавно говорио о једном од најосетљивијих питања новије историје земље.
Обраћајући се 11. новембра председници Кеико Фухимори, државним званичницима и представницима цивилног друштва у Националном позоришту у Лими, папа је нагласио да се тешка искуства из прошлости не могу једноставно заборавити. „Догађаје из прошлости треба разматрати праведно и са осећајношћу“, поручио је, позивајући на превазилажење подела и обнову међусобног поверења. Иако том приликом није изричито поменуо Алберта Фухиморија, његове речи могу се посматрати у континуитету са ставом који је као бискуп Чиклаја изнео 2017. године. Помирење, у таквом разумевању, не подразумева заборављање неправде, већ њено признавање и превазилажење кроз истину, правду и дијалог. Сличну поруку упутила је и председница Кеико Фухимори, која је национално помирење представила као један од најважнијих задатака перуанског друштва. Подсетила је на дугогодишње политичке сукобе и неповерење међу грађанима, наглашавајући да помирење не може бити само политички договор, већ мора подразумевати разумевање туђе патње и потреба.
Перу је, међутим, и даље земља дубоких политичких и социјалних подела. Честе промене председника (у периоду од 2016. до 2026, на челу државе сменило се чак девет председника), сукоби између извршне и законодавне власти, корупционашки скандали и неповерење према институцијама обележили су последњу деценију. Уз то, раст криминала и несигурности представља једну од највећих брига становништва. Зато је папа нагласио да мир за обичне људе има врло конкретно значење: могућност да без страха оду на посао, брину о својој деци и безбедно се врате кући. Његова порука није била усмерена само на политичке елите, већ и на свакодневне потребе грађана, за које се квалитет државних институција мери пре свега способношћу да обезбеде сигурност, правду и достојанствен живот.
Друштвене неједнакости, породице и будућност младих
Иза политичке нестабилности стоје и дубоки друштвени проблеми. Иако је перуанска привреда током последњих деценија пролазила кроз периоде значајног раста, његове користи нису равномерно распоређене. Према званичним подацима, 2025. године више од четвртине становништва живело је у сиромаштву, док је у руралним областима тај удео био знатно већи. Посебан проблем представља велика неформална економија, због које милиони људи раде без стабилних уговора, социјалне заштите и сигурних прихода. Разлике између развијеније пацифичке обале, пре свега Лиме, и сиромашнијих унутрашњих области додатно продубљују осећај неједнакости. У говору државним властима папа је нагласио да одлуке донете у политичким средиштима утичу и на људе који живе далеко од њих. „Да бисмо упознали потребе оних који су далеко, неопходно је најпре да их саслушамо“, поручио је. Подсетио је да се иза административних предмета, статистичких података и бирократских процедура налазе стварни људи, чији животи зависе од одлука државних институција.
Наредног дана, 12. новембра, на сусрету посвећеном изазовима и надама перуанског народа, папа је говорио о породицама, раду, културној разноликости и положају жена. Посебно се осврнуо на тешкоће које погађају породични живот: економску несигурност, емиграцију, зависност од коцкања, алкохолизам, наркоманију и породично насиље. Једна од најнепосреднијих порука односила се на положај жена у перуанском друштву. Папа Лав XIV је упозорио да и даље опстаје култура мачизма (machismo), која се испољава кроз одсуство очева из породичног живота, злоупотребе и насиље над женама. Нагласио је да мушкарци и жене имају једнако достојанство и одговорност, а посебно је указао на тежак положај жена које живе у сиромаштву или припадају староседелачким и афроперуанским заједницама.
Папа је истовремено говорио о одговорности привреде и државних институција. Према његовим речима, праведне друштвене структуре јесу неопходне, али нису довољне ако их не прати лична честитост и спремност да се делује у корист заједнице. Корупција, насиље и индивидуализам не могу се превазићи искључиво законским мерама, већ и изградњом културе одговорности.
Посебно место у његовим обраћањима имали су млади. На молитвеном бденију са младима и студентима у Лими, као и током сусрета са академском заједницом у Чиклају, папа је настојао да их охрабри да не прихватају равнодушност и да своје образовање и способности ставе у службу друштва. У земљи у којој многи млади тешко долазе до стабилног запослења, а могућности за напредовање често зависе од породичног порекла и места становања, та порука имала је и јасну социјалну димензију.

Чиклајо — повратак међу своје
Док је боравак у Лими био обележен сусретима са државним званичницима и политичким темама, посета Чиклају имала је посебан лични значај за папу. Град на северној обали Перуа, у области Ламбајеке (Lambayeque), заузима посебно место у животу Лава XIV. Ту је годинама служио као бискуп, упознавао свештенство и вернике, посећивао парохије и сусретао се са проблемима обичних људи.
Током 13. и 14. новембра папа је посетио више места повезаних са својим ранијим служењем. Служио је мису у Пиментелу (Pimentel), сусрео се са свештенством и верницима, посетио Санта Крус де Сукабамбу (Santa Cruz de Succhabamba) и учествовао у завршним свечаностима јубиларне године посвећене Светом Торибију де Могровеху. Посебно значајан био је његов говор 13. новембра на Католичком универзитету Светог Торибија де Могровеха (Universidad Católica Santo Toribio de Mogrovejo), установи са којом је био непосредно повезан као бискуп и велики канцелар. Подсећајући на године проведене у Чиклају, папа је истакао да је ту научио да ауторитет подразумева служење, да управљање захтева слушање, а да је образовање „племенити чин наде“. Свети Торибио де Могровехо, заштитник универзитета, послужио му је као пример друштвене одговорности. Папа је подсетио да је овај надбискуп у XVI веку бранио достојанство староседелачких народа, учио њихове језике и настојао да хришћанску веру приближи њиховој култури. Његово деловање било је посебно значајно у колонијалном друштву у којем су староседеоци били изложени експлоатацији и дискриминацији. Папа Лав XIV је тај историјски пример повезао са савременом улогом универзитета. Образовање, према његовим речима, не сме бити сведено на припрему радне снаге за тржиште, већ мора развијати критичко мишљење, осећај одговорности и способност да се знање употреби у корист целокупног друштва.
Посебно је упозорио на опасност да технолошки напредак продуби постојеће неједнакости. „Напредак који је равнодушан према правди и достојанству радника постаје механизам угњетавања и искључивања“, нагласио је. Говорећи о савременим идејама трансхуманизма (transhumanismo) и постхуманизма (posthumanismo), поставио је питање смисла научног развоја који обећава превазилажење људских ограничења, док велики делови човечанства и даље живе у сиромаштву. Његова порука није била против научног напретка, већ против његовог свођења на привилегију богатих. Универзитети, сматра папа, морају доприносити смањивању друштвених разлика и развоју технологија које служе људском достојанству. Тако је Свети Торибио, који је пре више од четири века настојао да превазиђе културне и језичке границе свога времена, постао полазиште за размишљање о образовању, технологији и социјалној правди у XXI веку.
Куско — народна побожност и културно наслеђе Анда
Последњи део папине посете отворио је питање културне разноликости Перуа и начина на који су се током векова преплитале староседелачке традиције и католичко хришћанство. У недељу, 15. новембра, папа Лав XIV посетио је Куско (Cuzco), некадашњу престоницу Царства Инка. Сусрет са верницима и представницима народне побожности одржан је у археолошком комплексу Саксајваман (Saqsaywaman), једном од најпознатијих споменика инканске цивилизације. Избор тог места имао је снажну симболику. Куско је вековима био политичко и духовно средиште андског света, а после шпанског освајања постао је простор интензивног сусрета двеју културних и религиозних традиција. Католичке цркве подизане су на местима некадашњих инканских светилишта, док су локални обичаји, музика, уметност и празничне традиције постепено постајали део особеног облика андске католичке побожности.
Папа је свој говор започео освртом на само место окупљања, упоређујући Саксајваман са каменим олтаром који се уздиже према андском небу. Потом је говорио о народној побожности (piedad popular) као једном од најважнијих начина на које се хришћанска вера укорењује у животу различитих народа. Према његовим речима, у народној побожности сећање на претке, вера породица, поштовање Богородице и светитеља добијају израз кроз музику, плес, иконе и друге религиозне представе, процесије и празнике. Такве свечаности нису само фолклорне манифестације или туристичке атракције, већ носиоци колективног памћења и верског идентитета. Папа Лав XIV је посебно нагласио њихову способност да повезују људе. „Вера не раздваја, него нас сједињује са Богом и једне са другима“, поручио је, објашњавајући да процесије, поклоничка путовања и празници могу да окупе људе различитих уверења и друштвених положаја. У земљи обележеној политичким поделама и регионалним разликама, народна побожност тако може постати и простор друштвеног сусрета и помирења.

Посебно занимљив део папиног говора био је осврт на химну Ханакпачап (Hanacpachap), једно од најранијих познатих дела хришћанске музике на кечуа језику, које је почетком XVII века објавио мисионар Хуан Перес Боканегра (Juan Pérez Bocanegra). Та химна, посвећена Богородици, представља изузетан пример сусрета европске хришћанске традиције и андског поетског и музичког израза. Папа је поменуо и цркву Светог апостола Петра у Андауајлиљасу (Andahuaylillas), познату по богатом колонијалном сликарству и декоративној уметности. Ови примери сведоче о стварању особеног религиозног и уметничког наслеђа које данас представља једно од најпрепознатљивијих обележја перуанске културе.
Историјски посматрано, сусрет хришћанства и андских традиција није био једноставан нити увек складан. Одвијао се у околностима колонијалне власти, потчињавања староседелачког становништва и постепених културних промена. Ипак, током векова настали су облици народне религиозности који су постали важан део перуанског идентитета. Папа Лав XIV је зато позвао да се ове традиције не чувају само као непроменљиво наслеђе прошлости, већ да се преносе новим генерацијама као живи израз вере и културе. Посебно је нагласио улогу младих, који треба да буду активни учесници у њиховом очувању и обнављању.
Амазонија — староседелачки народи између природних богатстава и друштвене неправде
Истог дана папа је из Куска отпутовао у Пукаљпу (Pucallpa), град у перуанској Амазонији, где се сусрео са мисионарима и представницима староседелачких народа. Био је то један од најсадржајнијих сусрета читавог путовања, јер је пажњу усмерио на део земље који је географски удаљен од политичког средишта и чији проблеми често остају на маргинама националних расправа. Амазонија заузима огроман део територије Перуа, али је њено становништво неравномерно распоређено, а многе заједнице живе у тешко доступним областима. Овај простор одликује се изузетним природним богатствима, али и сложеним друштвеним проблемима: сиромаштвом, ограниченим приступом јавним службама, незаконитим искоришћавањем природних ресурса и сукобима око земљишта. Посебно тежак положај имају староседелачки народи (pueblos indígenas), чије су културе, језици и традиционални начини живота вековима били изложени различитим облицима притиска. Историјско наслеђе колонијализма, расне предрасуде и неравномерна расподела економске и политичке моћи и данас утичу на њихов положај.
У Перуу се дискриминација староседелачког становништва не испољава само кроз отворене расистичке ставове, већ и кроз структурне неједнакости: ограничен приступ квалитетном образовању и здравственој заштити, недовољну заступљеност у институцијама и потешкоће у остваривању права на сопственом језику. Посебно су угрожене заједнице чије територије постају предмет интересовања рударских, дрвопрерађивачких и других привредних активности. Папа Лав XIV је у Пукаљпи говорио непосредно о тим проблемима. Подсетио је на убиства староседелачких вођа који су бранили територије својих заједница, упозорио на уништавање шума, загађивање река услед незаконитог рударења и изливања нафте, као и на ширење нарко-трговине која искоришћава сиромаштво младих. „Брига о амазонској шуми не може се одвојити од бриге за народе који у њој живе“, поручио је папа, повезујући заштиту животне средине са питањима социјалне правде и људских права. Посебно је указао на неприхватљивост ситуације у којој су многе заједнице, због географске изолованости или институционалног занемаривања, лишене одговарајуће здравствене заштите и образовања. Говорио је и о насиљу над женама, девојчицама и младима, као и о корупцији и некажњивости које додатно подривају поверење становништва у институције.
У његовом обраћању било је јасно присутно наслеђе папе Франциска, нарочито енциклике Laudato si’ (Хваљен буди) и апостолске побуднице Querida Amazonia (Вољена Амазонија), посвећених заштити природе и достојанству амазонских народа. Папа Лав XIV је наставио ту линију размишљања, наглашавајући да економски развој не сме бити заснован на неограниченом искоришћавању природних богатстава и занемаривању становништва које на тим просторима живи. Посебну пажњу посветио је образовању које би уважавало староседелачке језике и традиционална знања, истовремено припремајући младе за изазове савременог света. На тај начин његова порука из Пукаљпе надовезала се на говор у Чиклају о Светом Торибију и друштвеној одговорности образовних установа. Амазонија је тако у папином обраћању представљена не само као природно богатство које треба сачувати, већ и као животни простор народа чија права, културни идентитет и будућност морају бити заштићени.
Повратак у земљу која га је обликовала
Последњег дана боравка у Перуу, 16. новембра, папа је посетио дом за напуштене старе особе, а затим служио завршну мису у Лими. Тиме је окончана посета која је, поред великих јавних окупљања и званичних сусрета, обухватила и непосредан контакт са људима на друштвеној маргини.
Путовање папе Лава XIV по Перуу показало је различита лица ове јужноамеричке земље. У Лими је говорио о политичкој одговорности, правди и националном помирењу; у Чиклају о образовању и друштвеној солидарности; у Куску о народној побожности и културном наслеђу; а у Амазонији о правима староседелачких народа, заштити природе и последицама економског искоришћавања. Иза тих различитих тема налазила се заједничка порука: будућност Перуа не може се градити без превазилажења дубоких друштвених подела и без поштовања достојанства свих његових становника. Папина посета није могла понудити непосредна решења за политичку нестабилност, корупцију, сиромаштво и неједнакости. Њен значај пре свега се огледао у настојању да се у средиште јавне пажње врате питања одговорности, солидарности, образовања и заједничке будућности.
За папу Лава XIV, међутим, ова посета имала је и дубоко лично значење. У Перу се није вратио само као поглавар Католичке цркве, већ и као човек који је у тој земљи провео велики део свог свештеничког и епископског живота. У говорима и сусретима непрестано је подсећао на људе, места и искуства која су га обликовала. Зато је последња етапа његовог путовања по Латинској Америци била и најличнија. У Уругвају и Аргентини папа је говорио о изазовима са којима се суочавају њихова друштва и Цркве. У Перуу је говорио о истим питањима, али из искуства човека који је годинама делио живот земље у коју се вратио. Његов повратак у Перу зато није био само завршетак једног папског путовања, већ и сусрет са делом сопствене прошлости, у земљи која је у великој мери обликовала његов поглед на свет и разумевање пастирске службе.
Посматрано у целини, путовање папе Лава XIV кроз Уругвај, Аргентину и Перу показало је колико значајно место Латинска Америка и даље заузима у животу Католичке цркве, али и колико су сложени изазови са којима се она суочава на овом континенту. Политичке и друштвене поделе, сиромаштво, миграције, промене у верском животу и положај староседелачких народа представљали су важне теме његових обраћања. Истовремено, ово апостолско путовање омогућило је да се јасније сагледају поједине особености понтификата Лава XIV, чије је пастирско искуство у великој мери обликовано у Латинској Америци. Његов боравак у Јужној Америци зато није био само повратак на континент који је обележио његов живот, већ и прилика да се препознају пастирски и друштвени приоритети који ће, по свему судећи, имати важно место у његовом даљем деловању.



