„Ovo se dogodilo“ (Esto ha sucedido) najnovija je knjiga Huana Gabrijela Vaskesa, koji u ovom razgovoru govori o svom bliskom odnosu prema romanu i novinarstvu, kao i o političkoj klimi u Latinskoj Americi.
Može li razgovor sa Huanom Gabrijelom Vaskesom (1973) da zaobiđe nilske konje? Pre petnaest godina, roman Zvuk stvari koje padaju, dobitnik Nagrade „Alfaguara“ za roman 2011. godine, polazio je od priče o četiri nilska konja koje je narko-bos Pablo Eskobar osamdesetih godina doveo u Kolumbiju. „Od te knjige nastavila se moja potraga za romanima koji su u stanju da obuhvate iskustvo moje zemlje“, kaže pisac za Laberinto i dodaje da je jedna od njegovih nedavnih kolumni u španskom listu El Pais (El País) bila posvećena tim nilskim konjima, koji se sada, nakon što su postali prava napast, suočavaju sa mogućnošću da ih kolumbijska vlada usmrti.
„Poput dinosaurusa iz priče Augusta Monterosa, nilski konji su i dalje tu“, kaže Vaskes, a da to nije ni nameravao, tokom razgovora se ocrtava pukotina koja povezuje tu gotovo mitsku životinju iz mikropriče gvatemalskog pisca sa istorijom levičarskih i desničarskih diktatura u Latinskoj Americi. „Latinska Amerika proživljava krajnje neobičan povratak pedeset godina unazad, i kod desnice i kod levice“, tvrdi kolumbijski pisac uoči predavanja „Španski jezik u doba gneva: književnost kao otpor“, na kojem je, na Međunarodnom kongresu pisaca u Centru lepih umetnosti u Kagvasu, u Portoriku, stao u odbranu Bed Banija pred autoritarizmom Donalda Trampa.
Narko-nilski konji, doduše patuljasti, pojavili su se te 2011. godine i u debitantskom romanu Huana Pabla Viljalobosa Fiesta en la madriguera (Žurka u jazbini), koji je 2024. godine ekranizovan i stigao na striming platforme. Najnovija knjiga Vaskesa, autora gotovo deset romana, nije fikcija. Esto ha sucedido („Ovo se dogodilo“, Alfaguara, 2026) donosi njegove kolumne objavljivane tokom poslednjih pet godina u listu El Pais.
Zvuk stvari koje padaju, roman koji je, zahvaljujući Nagradi „Alfaguara“, Vašu karijeru vinuo u visine, navršava petnaest godina. Nedavno ste objavili Esto ha sucedido. Igrajući se tim naslovom, pitam Vas: šta se dogodilo?
Mnogo toga. Nastavila se potraga za romanima koji su u stanju da obuhvate iskustvo moje zemlje. Posle Zvuka stvari koje padaju usledio je Las reputaciones („Reputacije“, 2013). Od tada sam shvatio da se oko iste opsesije postepeno oblikovala jedna grupa romana: pokušaj da se jezikom fikcije ispričaju stvarni životi. To se dogodilo u jednom veoma velikom delu romana La forma de las ruinas („Oblik ruševina“, 2015), a zatim i u čitavim knjigama kao što su Kad pogledaš iza sebe (Volver la vista atrás, 2020) i Los nombres de Feliza („Felisina imena“, 2024), moj najnoviji roman. Obe govore o stvarnim životima, stvarnim ličnostima: prva o filmskom reditelju Serhiju Kabreri, mom prijatelju, a druga o kolumbijskoj vajarki Felisi Burstin, koja je umrla veoma mlada, u 48. godini, u jednom pariskom restoranu dok je večerala sa Gabrijelom Garsijom Markesom. To je život koji sam pokušao da ispričam. To je put kojim su išli moji romani, svojevrsno postepeno otkrivanje načina na koji se jezik fikcije i arhitektura romana, alati književne imaginacije, mogu upotrebiti da bi se ispričali stvarni životi, životi kojih više nema.
Šta se, zapravo, dogodilo sa nilskim konjima? Za njih sam saznao iz Zvuka stvari koje padaju, a godinama kasnije oni su i dalje tema, i to ne samo u Kolumbiji, već čak i u Indiji.
Sada su u središtu rasprave. Zvuk stvari koje padaju počeo je da dobija oblik kada sam slučajno naišao na fotografiju prvog nilskog konja kojeg su ubili unajmljeni lovci i kolumbijske vlasti, jer je 2009. godine postao opasna životinja, šesnaest godina posle Eskobarove smrti. Od 2009. godine nilski konji su i dalje tu, poput Monterosovog dinosaurusa. To je nešto neverovatno. Niko ne zna šta da radi s njima. I ponovo su u središtu rasprave u Kolumbiji, jer to više nisu ona četiri primerka koja je Eskobar doveo sredinom osamdesetih godina, već 169 jedinki koje predstavljaju pretnju i ekološki problem. I eto ih, već petnaest godina na prvoj stranici mog romana, kako razgovaraju s nama.
Na koji način su stvarne ličnosti potisnule fikciju i u kakvoj je to vezi sa Vašom ulogom kolumniste i esejiste, koja je više usidrena u stvarnosti, kao u Vašoj najnovijoj knjizi?
Ne vidim to kao deo iste pojave. Moja najnovija knjiga, Esto ha sucedido, zbirka je kolumni koje sam tokom poslednjih pet godina pisao za El Pais, od pandemije i njenih neposrednih posledica pa sve do današnjeg trenutka. Za mene sve to čini jedan novi skup problema koji nas primorava da iznova promislimo svoje mesto u svetu, svoj odnos prema svetu kao građana i svoj odnos prema tehnologiji. Primoralo nas je i da iznova preispitamo svoj odnos prema istini, prema stvarnosti.
Naslov je u tom pogledu veoma rečit.
Knjiga se zove Esto ha sucedido („Ovo se dogodilo“) po jednoj rečenici iz romana Albera Kamija koji veoma volim, Kuga, u kojem pripovedač tvrdi da je zadatak hroničara da kaže „ovo se dogodilo“ kada zna da se to zaista dogodilo — nešto sasvim jednostavno. Mislim da to više nije moguće. Naš odnos prema stvarnosti narušen je do te mere da više nije moguće videti stvarnost i opisati je, jer će uvek postojati neka veoma snažna sila na društvenim mrežama, uz pomoć veštačke inteligencije ili političkog diskursa poput onog Donalda Trampa, koja će nam reći: niste videli to što ste videli, niste čuli to što ste čuli. To se dogodilo u Mineapolisu sa ubistvima koja su počinili pripadnici američke Službe za imigraciju i carine (ICE). To je promenilo naš odnos, kao građana, prema istini i prema pojmu zajedničke stvarnosti. To je jedna od opsesivnih tema koja se provlači kroz knjigu.
A u romanima?
Kada je reč o romanima, s druge strane, nisam imao nikakav unapred utvrđen program. Tokom života susretao sam se sa tuđim životima — životom jedne vajarke, jednog filmskog reditelja, Kolumbijaca — koji su, iz različitih razloga, za mene postali svojevrsno oličenje svega onoga što me zanima kao pisca fikcije: da istražujem ljudske živote kao prostore u kojima se sudaraju javno i privatno, ljudske živote u kojima način na koji smo roditelji i deca, ljubavnici i prijatelji biva izmenjen kretanjima istorije i politike.
Još od Los informantes („Doušnici“), iz 2004. godine, moji romani nastoje da donekle rasvetle taj prostor u kojem se ukrštaju privatno i javno. Poslednjih godina shvatio sam da stvarni životi mogu biti upravo taj prostor. Naravno, mora biti reč o određenoj vrsti života. Ali shvatio sam da me je ono što sam nastojao da uradim u svojim romanima — da istražujem ukrštanje privatnog i javnog — dovelo do susreta sa životima koji kao da predstavljaju primer, oličenje svega toga. I tada dolazi odluka da ih ispričam.
A šta je sa strukturom? Na poslednjem Sajmu knjiga u Gvadalahari, naročito tokom odavanja počasti Mariju Vargasu Ljosi, Havijer Serkas i Leonardo Padura istakli su značaj koji je nobelovac pridavao strukturi svojih romana.
Postoje dva načina pisanja romana. Jedan je onaj u kojem oblik dela dobija veliki značaj i u izvesnoj meri određuje kakav će roman biti. Drugi je ono što bismo mogli nazvati „romanom glasa“, u kojem postoji glas koji govori i govori i govori, a roman se gradi pomoću drugih mehanizama, ne arhitektonskih, već digresije i asocijacije ideja. Tu je, na primer, Havijer Marijas, kojem se neizmerno divim. Na suprotnom polu je Vargas Ljosa, kod kojeg je sve bilo arhitektura. Forma Zelene kuće, Razgovora u Katedrali ili Rata za smak sveta nalik je izgradnji veoma pažljivo osmišljene građevine koja određuje šta roman može da ispriča. Za mene je to oduvek bilo veoma važno. Moji romani su konstrukcije kod kojih forma dolazi prva. Odlučim da će ovaj roman imati pet delova i da će svaki deo imati sedam pododeljaka.
To su mehanizmi kojima romanopisac raspolaže kako bi se suočio sa velikim problemom koji predstavlja odsustvo pravila — činjenica da može da uradi sve. Arhitektura nam postavlja određene granice, a granice nam omogućavaju da unutar njih stvaramo, kao kada odlučimo da će neka pesma imati četrnaest stihova od po jedanaest slogova. A pošto sam oduvek verovao da je jedna od stvari koje književnost čini — i zbog kojih vredi čitati roman ili ga pisati — uvođenje reda u haos iskustva, ta arhitektura uvodi red u ljudsko iskustvo koje je haotično i nesređeno, pa samim tim i neshvatljivo. Izgradnja romana omogućava da haotičan i neshvatljiv život jednog čoveka postane uređen i shvatljiv i da dobije neko značenje.
A šta je sa jezikom? Došli ste u Portoriko na kongres na kojem se govori o odbrani španskog jezika. Da li španski jezik treba braniti? Ko treba da ga brani?
Za pisca je svaki jezik estetski fenomen. Stoga se on napaja izvorima koji pripadaju književnoj tradiciji. Ali jezik je istovremeno i politički fenomen i kao takav dolazi u sukob ili protivrečnost sa drugim političkim pojavama. Napadi kojima je španski jezik izložen od strane Trampove administracije očigledni su; to je administracija koja ukida verziju na španskom jeziku internet stranica Bele kuće, koja španski jezik čini sumnjivim kada ga pevač poput Bed Banija upotrebljava na jednom sportskom događaju koji je pretežno anglosaksonski.
Španski jezik postao je sredstvo političkog sukoba sa američkom vladom koja je ksenofobična, antiimigrantska i duboko rasistička i koja je Latinoamerikance učinila jednom od glavnih meta tog progona. Španski je, hteo to ili ne, postao jezik otpora. Na nama koji živimo od španskog jezika jeste da pružimo taj otpor najgorim ksenofobičnim i antilatinoameričkim tendencijama vlade Sjedinjenih Američkih Država.
Politika je prisutna u Vašim romanima i novinskim kolumnama. Na koji način ono što se dešava u Latinskoj Americi — sa levičarskim vladama, poput vlade Gustava Petra u Kolumbiji, ili, s druge strane, krajnje desničarskim vladama Najiba Bukelea u Salvadoru ili Hosea Antonija Kasta, koji je preuzeo dužnost predsednika Čilea — utiče na izbor tema u Vašoj prozi ili esejima?
Ne mislim da će to mnogo uticati na moje romane. Romani idu nekim drugim kolosekom. Roman živi izvan vremena; ne mogu se pisati romani, ili se bar ne mogu tako lako pisati, o sadašnjosti jednog društva, makar samo zbog jednostavne činjenice da između početka i završetka pisanja romana prođu tri godine, a društvo se u međuvremenu promeni. Ali to veoma jasno i snažno obeležava moj život novinara, moj rad kao kolumniste. Gledam jedno krajnje neobično vraćanje Latinske Amerike u ideološke okvire od pre pedeset godina, i kod desnice i kod levice.
Danas je Latinska Amerika prostor koji međusobno dele oni koji sa nostalgijom gledaju na vojne diktature iz sedamdesetih godina, oni koji predstavljaju svojevrsne reinkarnacije vojnih diktatura iz šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, poput Žaira Bolsonara, iako on više nije na vlasti; ili oni koji ulepšavaju sliku vojnih diktatura, poput Havijera Mileja; ili oni koji narušavaju konsenzus koji je postojao u pogledu vojnih diktatura, poput Kasta. S druge strane, tu su oni koji oživljavaju stare levičarske ideologije iz doba Hladnog rata, koje mogu poprimiti oblik autoritarizma poput onog Uga Čavesa i Nikolasa Madura, ili oblik demokratije sa populističkim obeležjima koja ne poštuje sva pravila demokratske igre, ne poštuje podelu vlasti i podriva demokratiju iznutra, kao u slučaju Petra. Ili otvorenih diktatura, poput one Danijela Ortege ili Migela Dijas-Kanela. Latinska Amerika danas ponovo postaje prostor u kojem je sve prekriveno, kako je govorio Vargas Ljosa, ili sabljama ili utopijama. Čini se da su se ideološki okviri levice i desnice vratili na ono što se dešavalo pre četrdeset ili pedeset godina, a to je izuzetno ozbiljno.
Šta Vas dalje očekuje u književnom smislu? Prošle su već tri decenije od objavljivanja Vaše prve knjige. I dozvolite mi da se malo ne složim sa Vama: ja ipak mislim da su Vaši romani politički.
Svi moji romani su politički. Stvar je u tome što ih ne određuje aktuelna politika. Romani jesu politički, ali knjigu kao što je Zvuk stvari koje padaju, koja govori o sedamdesetim, osamdesetim i devedesetim godinama, napisao sam 2011. godine. La forma de las ruinas, koja govori o jednom ubistvu počinjenom 1914. godine, ubistvu Rafaela Uribea, i drugom počinjenom 1948. godine, ubistvu Horhea Elijesera Gaitana, napisao sam 2014. godine. Svi moji romani su politički, slažem se, ali ih ne pišem o aktuelnom političkom trenutku. Da, to jeste opsesija, književni demon kojeg se neću osloboditi. I sledeći roman biće o tom prostoru u kojem političke i istorijske sile oblikuju privatni život ljudi. O tome ću nastaviti da pišem, o tome će biti i sledeći roman. A sada, posle Esto ha sucedido i tekstova koje pišem za El Pais, po tri mesečno, već želim da se vratim fikciji kao načinu postojanja.
Da li Vam ličnost poput Ilona Maska, koji se pojavljuje u Vašim kolumnama, deluje dovoljno književno zanimljivo da biste o njemu napisali fikciju?
Pa, ne, jer ne pišem horor romane.
Izvor: Milenio
