Sa svega par vekova postojanja i zgrčenom etničkom mešavinom starosedelačkih naroda, ljudskih bića istrgnutih sa drugog kontinenta (Afrike, da budemo tačniji i pravičniji) i osvajača koji su iz različitih i slučajnih razloga ostali zaglavljeni u ovim krajevima, Argentina zbunjuje.
Posle strahovito krvavih borbi, početkom XIX veka proglašena je nezavisnost (dva puta, ali neću komplikovati sa tim). Od onoga što se prvobitno zvalo „Ujedinjene provincije Južne Amerike“, „Argentina“ je zvanično ponela to ime tek 1860. godine. „Amerika“ je bilo ime koje su osvajači dali kontinentu, a koje je i danas opšteprihvaćeno.
Jedan podatak: deklaracija o drugoj nezavisnosti (onoj zvanično priznatoj) sastavljena je na nekoliko jezika, od kojih mnogi behu starosedelački — sasvim zasluženo, jer to beše pobeda izvojevana snagom starosedelaca, crnaca, gauča, ostale sirotinje, pa čak i nekih Španaca kojima je dozlogrdila španska tiranija.
Ne smemo zaboraviti engleske kandže u pozadini, koje su kvarile, finansirale i uslovljavale ceo proces, određujući svoje „nemešanje“ tako da interesi poljoprivredno-stočarske oligarhije ne budu ugroženi, ostavivši nam tako zloćudni tumor od kog patimo sve do danas, kada ga zamenjuju neki novi moćnici.
1852. godine ti Englezi behu se umorili od kreolskog nacionalizma i pomoću urugvajskih (Lord Ponsonbi) i brazilskih trupa (kruna „Carstva Brazila“) koje su sami finansirali, poraziše Huana Manuela de Rosasa, uz saučesništvo izdajnika, general-pukovnika H. H. Urkize.
Ova izdaja konačno je uspostavila englesku prevlast nad Argentinom, omogućivši najpre genocid na severu protiv sestrinske Republike Paragvaj, koja je svojom industrijalizacijom pretila njihovim pljačkaškim namerama. Rat su finansirali Englezi, iskoristivši Argentinu zajedno s Urugvajem i Brazilom (poslednje dve zemlje behu iste one koje su izdale Rosasa). A ka jugu su finansirali patagonijski genocid, cinično nazvan „osvajanjem pustinje“, čime su dodatno učvrstili oligarhijsku moć svojih štićenika.
Argentinska oligarhija ostala je veliki dužnik Englezima, zbog čega je sabotirala svaki pokušaj suverene industrijalizacije, onemogućavajući bilo kakvu dobru vlast.
Već početkom XX veka došlo je do slabog i protivrečnog pokušaja sa predsednikom Ipolitom Irigojenom, koji je svrgnut u jednom od brojnih i uzastopnih državnih udara pod koordinacijom vazalske oligarhije. Ti prevrati su na kraju doveli do pojave „peronizma“.
General Huan Domingo Peron rasplamsao je najveći preobražaj u argentinskoj istoriji, razvijajući industriju, istraživanje i tehnologiju; izvršivši revoluciju u javnom zdravstvu, obrazovanju, radničkim (a samim tim i ljudskim) pravima. Sve to dovelo je do društvenog blagostanja i, pre svega, do rasta srednje klase.
Peronistički model predviđao je delatno učešće države u strateškim preduzećima — nacionalizacijom jednih i udruživanjem sa drugima (Fijat je bio jedan od prvih partnera argentinske države) — oblikujući model veoma sličan današnjem kineskom modelu (Mao i Peron uspeli su da izgrade značajan odnos).
Ovo suvereno jačanje izazvalo je bes već prisutnih Britanaca, udruženih sa SAD, koje su postale finansijska ispostava londonskog Sitija uvođenjem Federalnih rezervi 1913. godine (u SAD, zar, nije bilo državnih udara?).
Pod parolom „korupcije“, Anglosaksonci su finansirali državni udar protiv Perona tokom njegovog drugog mandata, pošto ga je narod izabrao na demokratskim izborima, i to neposredno posle pokolja bombardovanjem civilnog stanovništva na Majskom trgu (Plaza de Mayo), političkog progona, streljanja i uništavanja javnih objekata.
No, uprkos toj paroli o korupciji, ne potrudiše se ojačati pravosuđe kako bi se protiv nje borili; uništena je samo razvojna politika i sva njena dostignuća. Međutim, narod je umeo dokazati lažnost navodne korumpirane diktature peronizma, jer je mnogo godina kasnije, po njegovom povratku iz izgnanstva i uprkos čitavom nizu prethodnih oligarhijsko-vojnih diktatura, narod ponovo masovno glasao za generala Huana Dominga Perona.
Godinu dana posle prevrata protiv Perona 1955. godine, cinično nazvanog „oslobodilačka revolucija“ (a u stvari je bio gušiteljska involucija), u Argentinu su se iskrcale „Fordova zadužbina“, CIA, Stejt department, druge fondacije i entiteti poput CARI-ja, usmereni na infiltraciju i poprečnu fragmentaciju svih slojeva argentinskog društva. Najvidljivija u poslednje vreme bila je Fondacija za otvoreno društvo (Open Society Foundations) Džordža Soroša.
Najrečitiji primer (da ne bih ulazio u detalje koji bi izuzetno produžili ovaj članak) je onaj šefa argentinske masonerije, koji je sasvim opušteno izjavio da oni imaju masone na obe strane političkog spektra (to je javno rekao ulazeći u debatu između Mase i Mileja tokom poslednjih izbora). A ja rekoh… „CIA, Soroš i svi ostali takođe imaju mnoge, na obe strane politike“.
Jedan od razloga sa kojih u Argentini ne dolazi do društvene eksplozije jeste to što narod ne zna kome bi njegovo žrtvovanje koristilo. A jedan od razloga sa kojih manji lideri uspevaju da se ujedine jeste taj što više niko ne zna ko je ko zaista.
Decenijama unazad lideri nisu ništa više od eksponata izloženih na policama samoposluge Partijske korporacije, a mnogima od nas je već jasno da, kada lideri ne proističu iz narodne volje, njih postavljaju korporacije koje — sve dok su ispunjeni glavni pravci njihovih interesa — dozvoljavaju da svi, od zabavljačica sumnjivog morala do narkotrgovaca i drugih kriminalaca, kupuju poslanička mesta u Kongresu.
Paradoksalno, Milej više nije najpreči problem, niti glad, niti penzioneri, niti invalidi. Gorući problem je budućnost. Jer, kada nema pouzdane alternative, žrtve će biti oni koji preostanu. A to nam ubija nadu.
Pa opet verujem da je Argentina ovo ranije već dva puta prošla: najpre u pretperonizmu (socijalisti, radikali, liberali i konzervativci su bili razočarani), ali je došao čovek koji je umeo da sakupi komadiće i postigne čudesni kincugi (Kintsugi, japanska veština spajanja komada slomljenog predmeta, obično zlatom).
Zatim 2001. godine, kada je narod skandirao: „Nek odu svi, da ne ostane nijedan!“ — nisu želeli nikoga. No, čudo se ponovilo sa Nestorom Kiršnerom (kog niko nije poznavao) koji je, izvan bilo kakvog stranačja i subjektivnih mudrovanja, osvežio privredu, povratio politički entuzijazam, obnovio ljubav prema našim simbolima i naveo nas da pevamo himnu — koja je prestala da se peva — bilo da smo kiršneristi ili ne.
Hoće li se u Argentini pojaviti novi uruši-majstor? (Majstori urušija su oni koji praktikuju veštinu kincugija). Nisam prorok, ali nešto mi govori da nam to ne gine, jer je u nemilosrdnom geopolitičkom šahu Argentina danas neophodna. A mi smo sposobni.
Enrike Boks, Crna Ovca
