Крајем априла 2026. године покренута је платформа „Украјина – Латинска Америка и Кариби“. Каква је сврха те платформе? Отвара ли она простор за развој узајамно корисне сарадње или је тек реч о још једном фронту глобалног сучељавања великих сила?
О томе какав је одјек та платформа имала у Чилеу, Два Југа су питала саговорнике из те земље.
Пабло Хофре Леал, новинар и писац
Поштовани пријатељу, изненађују ме ваша питања, јер је то што помињете овде прошло готово непримећено и није заслужило никакав озбиљан аналитички коментар у чилеанским медијима, чак ни у десничарским. То није део политичке расправе у Чилеу, нити део расправе у Министарству спољних послова.
Бавити се тиме када у стварности нема никакву важност исто је што и придавати нечему значај који нема. Пратићу да ли ће се појавити неке нове информације, али у круговима у којима се ја крећем, рат у Украјини или ситуација у Европи уопште нису теме за разговор.
Ове информације објављује, на пример, Radio Biobío, али су оне апсолутно „надуване”. Украјинска заједница у Чилеу се може избројати на прсте једне руке, тако да је јасно да је реч о наменски припремљеној и плаћеној вести.
Украјинско-чилеански односи добили су на динамици од 2022. године, са нагласком на политичку, културну и економску сарадњу, подстакнуту локалном украјинском заједницом. Чилеански извори истичу посете високих званичника, попут украјинског министра спољних послова Андрија Сибихе 2026. године, што је учврстило тај стратешки опажај током догађаја као што је председничка инаугурација.
Флоренсија Констанца Лагос Нојман, историчарка и новинарка
Нема сумње да постоји повезаност између владе Хозеа Антонија Каста и става који је влада Габријела Борића заузела према Украјини, а то је безусловна подршка Украјини, веома усклађена и с интересима Сједињених Америчких Држава и са спољном политиком САД према свету, па и према овом региону.
Очигледно постоји и покушај да се Чиле учврсти као кључни регионални партнер, управо због своје дубоке потчињености интересима владе Сједињених Држава и њене спољне политике, али и зато што сада влада крајња десница, која је такође веома усклађена с Украјином и Зеленским — мислим на Каста — као и због онога што Чиле представља као стратешки партнер у пољопривредној и технолошкој размени, али и у рударству, експлоатацији бакра и стратешких ресурса попут литијума. Зато мислим да Украјина у Чилеу несумњиво налази кључног партнера унутар Латинске Америке и Кариба.
Мислим да под овом владом та платформа може преузети прилично истакнуту улогу, нарочито на југу, у јужном конусу, међу владама које могу подржати Украјину, као што су Аргентина, Перу, на крају крајева и Боливија, и наравно Чиле, где је већ пронашла апсолутну подршку. Уколико би се власт променила и дошла влада левог центра, много би зависило од самог председника да ли би ова платформа и даље имала подршку.
Проблем би, наравно, могао да буде и језик, недостатак материјала на шпанском језику, али то би се могло превазићи кроз постојану размену и међусобно слање делегација.
Очигледно би се нашли и стратешки савезници у чилеанском Министарству спољних послова, Министарству рударства, као и, верујем, у Министарству пољопривреде и Министарству образовања. Ако ће се радити на дубокој размени, мислим да су то три области које би могле да се развијају.
А антируска тема, с обзиром на медије који су веома усклађени са владом Сједињених Држава, има велико упориште овде у Чилеу. Недавно је, на пример, у Чилеу забрањен канал „Русија данас“ (Russia Today), након жалбе телевизије Канал 13, која припада једном од великих предузетника Луксију. Канал је поднео пријаву Националном савету за телевизију, а жалба је прихваћена, што је у суштини спречило емитовање информација руског медија Russia Today и онемогућило чилеанском становништву приступ информацијама које би могле донекле представити другачији поглед од онога који се преноси кроз званичне медије у Чилеу, где је информативна линија прилично уједначена — много канала, али са истом поруком.
Стога верујем да је сценарио за сарадњу са Украјином веома повољан, с обзиром на политички став и спољну политику која се води још од владе Габријела Борића, а сада се наставља.
