U trenutku kada se globalni odnosi ubrzano preobličavaju, pitanje saradnje između Latinske Amerike i Afrike dobija na značaju. Ipak, u Ekvadoru forum CELAC-Afrika prolazi gotovo neprimećeno. O razlozima za to, preovlađujućim spoljnopolitičkim prioritetima i stvarnom dometu ovakvih diplomatskih susreta za Dva Juga govori novinar i pisac Orlando Ernesto Perez.
Kakvu vidljivost ima forum CELAC–Afrika u Ekvadoru? Da li se o njemu govori u javnim glasilima ili među stručnjacima?
Vidite, spoljna politika Ekvadora pod vladom Danijela Noboe — koja je zapravo nasleđe vlada Lenjina Morena i Giljerma Lasa — nije baš ono što je nekada bila ekvadorska diplomatska praksa ili tradicija višestranosti. Tokom vlade Rafaela Koree, koja je bila levičarska, to je očigledno bilo mnogo naglašenije; odnosi sa različitim zemljama, bez obzira na političku, ideološku, geografsku ili opštu geopolitičku orijentaciju, bili su veoma razvijeni.
Međutim, u poslednje tri vlade — Moreno, Laso i Noboa — preovlađuje dnevni red nametnut od Sjedinjenih Američkih Država, i sve što se u Ekvadoru uzima u obzir u spoljnoj politici vrti se oko tog američkog dnevnog reda.
Zbog toga je pitanje foruma CELAC-Afrika praktično odsutno iz ekvadorske diplomatije, a još je manji interes vlade za uspostavljanje bilo kakve vrste odnosa. Izuzeci postoje samo u slučajevima kada je reč o afričkim ili arapskim zemljama sa veoma jakim trgovinskim vezama, kao što je to bio slučaj s Ujedinjenim Arapskim Emiratima, no to je potpuno drugačija stvarnost od one koja se razmatra u okviru ovog foruma.
Postoji li mišljenje da za Ekvador saradnja s Afrikom može imati praktični smisao (trgovina, poljoprivreda, bezbednost) ili se to doživljava kao daleka tema?
U Ekvadoru zaista ne postoji volja, interesovanje, pa čak ni inicijativa za uspostavljanje saradnje s Afrikom. To se jednostavno ne vidi — ni u trgovini, ni u poljoprivredi, ni u bezbednosti.
Pitanja bezbednosti svakako zavise od onoga što određuju Sjedinjene Države. Ekvador nema samostalnu spoljnu politiku, niti nezavisnu međunarodnu ekonomsku agendu. Zemlja je pre svega usmerena k američkom i evropskom tržištu, pa čak se i od azijskog tržišta udaljava, jer bi to moglo imati posledice u odnosima sa Vašingtonom.
Zbog toga se saradnja s Afrikom uglavnom doživljava kao nešto daleko, pa čak i tuđe. Dok se ne uspostavi raznovrsnija i otvorenija trgovinska politika, takva perspektiva neće postojati.
Pored toga, postoji i konkretan činilac konkurencije — Ekvador je jedan od najvećih proizvođača banana u svetu, a i neke afričke zemlje imaju tu liniju proizvodnje, što dodatno otežava razvoj saradnje, posebno u oblasti poljoprivrede.
Veruje li se da ovakvi forumi mogu zaista doneti konkretne rezultate ili je reč više o prigodnoj diplomatiji?
Smatram da su forumi važni iz dva razloga. Prvo, oni omogućavaju neposredan susret i fizičko prisustvo donosilaca odluka na najvišem nivou — kao što je bio slučaj s učešćem potpredsednice Kolumbije. To značajno pomaže u uspostavljanju neposrednog kontakta, jer posredovani odnosi putem medija ili društvenih mreža nisu svagda najdelotvorniji.
S druge strane, rekao bih i da se ova diplomatska formalnost polako iscrpljuje i bledi. Nekada ovakvi sastanci behu i polazne i završne tačke procesa. Danas, uz opštenje u realnom vremenu i internet, to se gubi.
Ne verujem da oni značajno doprinose, posebno u ovom trenutku kada je svet zaokupljen situacijom oko Irana, gde su prioriteti potpuno drugačiji. Verujem da svet čeka ishod i rešenje tog konflikta.
Način na koji će se taj sukob razrešiti u velikoj meri će odrediti buduće pozicioniranje država, pa i pravac diplomatskih odnosa. U tom smislu, i značaj foruma poput ovog zavisiće od šireg geopolitičkog konteksta koji tek treba da se oblikuje.
