У тренутку када се глобални односи убрзано преобличавају, питање сарадње између Латинске Америке и Африке добија на значају. Ипак, у Еквадору форум CELAC-Африка пролази готово непримећено. О разлозима за то, преовлађујућим спољнополитичким приоритетима и стварном домету оваквих дипломатских сусрета за Два Југа говори новинар и писац Орландо Ернесто Перез.
Какву видљивост има форум CELAC–Африка у Еквадору? Да ли се о њему говори у јавним гласилима или међу стручњацима?
Видите, спољна политика Еквадора под владом Данијела Нобое — која је заправо наслеђе влада Лењина Морена и Гиљерма Ласа — није баш оно што је некада била еквадорска дипломатска пракса или традиција вишестраности. Током владе Рафаела Корее, која је била левичарска, то је очигледно било много наглашеније; односи са различитим земљама, без обзира на политичку, идеолошку, географску или општу геополитичку оријентацију, били су веома развијени.
Међутим, у последње три владе — Морено, Ласо и Нобоа — преовлађује дневни ред наметнут од Сједињених Америчких Држава, и све што се у Еквадору узима у обзир у спољној политици врти се око тог америчког дневног реда.
Због тога је питање форума CELAC-Африка практично одсутно из еквадорске дипломатије, а још је мањи интерес владе за успостављање било какве врсте односа. Изузеци постоје само у случајевима када је реч о афричким или арапским земљама са веома јаким трговинским везама, као што је то био случај с Уједињеним Арапским Емиратима, но то је потпуно другачија стварност од оне која се разматра у оквиру овог форума.
Постоји ли мишљење да за Еквадор сарадња с Африком може имати практични смисао (трговина, пољопривреда, безбедност) или се то доживљава као далека тема?
У Еквадору заиста не постоји воља, интересовање, па чак ни иницијатива за успостављање сарадње с Африком. То се једноставно не види — ни у трговини, ни у пољопривреди, ни у безбедности.
Питања безбедности свакако зависе од онога што одређују Сједињене Државе. Еквадор нема самосталну спољну политику, нити независну међународну економску агенду. Земља је пре свега усмерена к америчком и европском тржишту, па чак се и од азијског тржишта удаљава, јер би то могло имати последице у односима са Вашингтоном.
Због тога се сарадња с Африком углавном доживљава као нешто далеко, па чак и туђе. Док се не успостави разноврснија и отворенија трговинска политика, таква перспектива неће постојати.
Поред тога, постоји и конкретан чинилац конкуренције — Еквадор је један од највећих произвођача банана у свету, а и неке афричке земље имају ту линију производње, што додатно отежава развој сарадње, посебно у области пољопривреде.
Верује ли се да овакви форуми могу заиста донети конкретне резултате или је реч више о пригодној дипломатији?
Сматрам да су форуми важни из два разлога. Прво, они омогућавају непосредан сусрет и физичко присуство доносилаца одлука на највишем нивоу — као што је био случај с учешћем потпредседнице Колумбије. То значајно помаже у успостављању непосредног контакта, јер посредовани односи путем медија или друштвених мрежа нису свагда најделотворнији.
С друге стране, рекао бих и да се ова дипломатска формалност полако исцрпљује и бледи. Некада овакви састанци беху и полазне и завршне тачке процеса. Данас, уз општење у реалном времену и интернет, то се губи.
Не верујем да они значајно доприносе, посебно у овом тренутку када је свет заокупљен ситуацијом око Ирана, где су приоритети потпуно другачији. Верујем да свет чека исход и решење тог конфликта.
Начин на који ће се тај сукоб разрешити у великој мери ће одредити будуће позиционирање држава, па и правац дипломатских односа. У том смислу, и значај форума попут овог зависиће од ширег геополитичког контекста који тек треба да се обликује.
