Spor oko podmorskog optičkog kabla između Čilea i Kine u javnosti se predstavlja kao pitanje nacionalne bezbednosti. Međutim, čileanski novinar i pisac Pablo Hofre Leal tvrdi da je reč o mnogo širem geopolitičkom sukobu — nastavku borbe za uticaj između Sjedinjenih Država i Kine u kojoj zemlje Latinske Amerike plaćaju cenu.
U razgovoru za Dva Juga on ocenjuje da je priča o bezbednosti samo politički izgovor za pritisak Vašingtona, da nova vlast u Čileu otvoreno bira stranu u globalnom sukobu te da čak ni unutrašnja politička trvenja oko primopredaje vlasti nemaju suštinski značaj, već predstavljaju „politički spektakl“ koji prikriva dublje procese potčinjavanja tuđim imperijalnim interesima.
Kako se u Čileu doživljava spor oko kineskog podmorskog kabla: kao stvarni problem nacionalne bezbednosti ili kao politički izgovor za sukob između Borićevog i Kastovog tima?
Ako pod doživljavanjem podrazumevamo one mentalne procese u kojima se čulno primljene informacije tumače i organizuju kako bismo razumeli šta se dešava oko nas — pri čemu im pridajemo sopstvena značenja i potrebe — onda su doživljaji apsolutno subjektivni. Tu ideologija, naš pogled na svet, dobija presudan značaj.
Nasuprot tome, stvarnost je ono što je delotvorno, ono što postoji — objektivno postojanje onoga što nas zaokuplja i obuhvata ne samo konkretno, već i ono što se dešava. To je veoma različito od zamišljenog.
U tom smislu, pitanje podmorskog kabla veoma je udaljeno od samog doživljaja ili od toga da predstavlja problem nacionalne bezbednosti. Mnogo je bliže pukom izgovoru koji koristi čileanska desnica, kao i izabrani predsednik, da bi stavili na metu kritike odlazeću vladu i u potpunosti minimizovali sve što je ona uradila. Povod je sporazum između Čilea i Kine koji, prema desnici i Sjedinjenim Državama, može ugroziti naš suverenitet i bezbednost osetljivih informacija — što je, prema novoj vladi, neprihvatljivo — uprkos tome što je priču oko tog sporazuma sa Kinom započeo pokojni bivši desničarski predsednik Sebastijan Pinjera, koji je takođe trpeo pritiske prve administracije Donalda Trampa zbog odnosa sa Kinom, u okviru studije predizvodljivosti sa kompanijom Huawei. Međutim, Vašington se umešao, Pinjera je odbacio neposredne međudržavne sporazume, što je dovelo do izbora kabla „Humbolt“ s Australijom.
Ta navodna odbrana suvereniteta podrazumeva i prihvatanje imperijalnog uplitanja američkog ambasadora, koji je zapretio vladi Gabrijela Borića oštrim sankcijama — počev od sistema bezviznog režima — ako se nastavi tim putem. Čile nije suverena zemlja u punoj meri: ne može samostalno određivati svoje međunarodne odnose bez stalnog pritiska SAD, a u manjoj meri i Evrope, o tome šta sme, a šta ne sme da radi.
Međutim, suštinu pitanja je jednostavnije priznati, ali složenije prihvatiti. Odlazeća vlada predsednika Borića, pod pritiskom SAD i kritičke kampanje desnice, popustila je Vašingtonu, koji nastoji sprečiti latinoameričke zemlje da razvijaju odnose sa Narodnom Republikom Kinom pod izgovorom da Peking želi „preuzeti“ prirodna bogatstva kontinenta.
Zato Bela kuća tvrdi da bi kabl između Čilea i Kine ugrozio nacionalnu bezbednost Čilea (izgovor za domaću javnost) i SAD — argument koji se koristi u raznim okolnostima širom sveta — a sada dodaje i da bi ugrozio hemisfersku bezbednost, kao da je naš kontinent u životnoj opasnosti zbog trgovine sa Kinom ili, u datom slučaju, sklapanja tehnoloških sporazuma.
Reč je o sukobu Vašingtona i Pekinga, u kojem zemlje periferije plaćaju cenu neprijateljske američke politike prema Kini.
Da je zaista reč o bezbednosti informacija, Čile ne bi mogao sprovesti sporazum o kablu „Humbolt“ s Australijom, čiji je vlasnik Google — a dobro znamo kakva je veza između te kompanije i krugova političke, poslovne i vojne moći u SAD, uključujući NSA, CIA i FBI. Reč je o strateškom projektu optičkog kabla dugog 14.810 km, koji podstiču čileanska država i Google, a koji će povezati Valparaiso i Sidnej preko Francuske Polinezije. Početak rada planiran je za 2027. godinu, sa „reklamnim“ ciljem da se Čile postavi kao centar digitalnih operacija u južnom Pacifiku, koji će se uzgred koristiti u interesu transnacionalne korporacije Gugl za upravljanje podacima.
Stoga, navodni „doživljaj“ pitanja podvodnog kabla zapravo odražava potčinjenost vladajućih elita američkom neokolonijalizmu i ideji da je Latinska Amerika njihovo „zadnje dvorište“. Ta ideja se postepeno ostvaruje zahvaljujući popustljivosti i dodvorljivosti vlada i moćnih grupa u regionu (što ja nazivam novim malincizmom[1]).
Da li među stručnjacima, kompanijama ili medijima postoji osećaj da će se američki pritisak na tehnološke projekte (veze, infrastruktura, IT) pojačati posle dolaska Kasta na vlast?
Nije reč o osećajima već o analizi stvarnosti — o tome ko čini vladu Hosea Kasta, ko su njegovi saveznici i ko stoji iza ovog sektora čileanske krajnje desnice.
Kastova vlada je i pre preuzimanja vlasti pokazala na kojoj strani globalnog sukoba stoji: otvoreno i bez ustručavanja se priklonila američkoj hegemoniji i njenom cionističkom savezniku. To je administracija pod snažnim američkim i cionističkim uticajem.
Nije slučajno što su u diplomatskim odnosima sa SAD i Izraelom postavljene ličnosti jevrejske veroispovesti i cionističke ideologije na ključne pozicije — poput ambasadora u okupiranim palestinskim teritorijama Gabrijela Zalisnika, bivšeg predsednika jevrejske zajednice u Čileu, ili ambasadora u SAD Andresa Ergana Hejmana, preduzimača tesno povezanog s nekretninama te američkim i izraelskim finansijskim interesima.
Ambasador pri UN, pisac i bivši levičar Roberto Ampuero, mada nije Jevrejin, otvoreno podržava Izrael. Njegov savetnik za međunarodne odnose Eitan Bloh, argentinski cionista, bivši je savetnik izraelskog ambasadora u Čileu Gila Arcjelija, same ambasade i glavnog lobiste bezbednosnih i obaveštajnih kompanija u Čileu, bivšeg poslanika Gabrijela Silbera. Bloh je, osim toga, sin fundamentalističkog rabina i bliska veza s jevrejskim verskim zajednicama u Čileu, Argentini i Urugvaju.
Po mom mišljenju, Čile će pojačati saradnju sa SAD i Izraelom u oblasti tehnologije, bezbednosti, obaveštajnih službi, vode, naoružanja i politike — ne zbog sopstvenih strateških interesa, već zbog hegemonijskih ciljeva saveza Tramp-Netanijahu.
Novi smer koji je zauzeo Kast doneće ogromne probleme preduzetnicima povezanim s poljoprivredom, rudarstvom i šumarstvom, pošto na Kinu pada 40% čileanskog izvoza sa suficitom od 20 milijardi dolara. Ako se pritisak nastavi, Peking može preusmeriti kupovinu na druge zemlje regiona, sa kojima ima podjednako bliske trgovinske odnose kao što ih je do sada imao sa Čileom. To je pitanje ponude i potražnje, a Kina je pragmatična i neće se prilagođavati političkim odlukama koje Vašington nameće Čileu.
Da li čileanska politička zajednica kršenje procedura prenosa vlasti smatra ozbiljnom krizom ili privremenim, brzo rešivim sukobom?
Po mom mišljenju, reč je o predstavi bez stvarnog značaja — cirkusu koji održava mit o „republikanskim tradicijama“ Čilea. To su potezi za publiku, za pristalice obe strane.
Politička klasa uživa u takvim spektaklima jer joj donose medijsku pažnju i priliku za patetične govore o tradiciji i ugledu države. To je prazno brbljanje, koje skreće pažnju sa suštinskog pitanja — dolaska krajnje desnice na vlast, sa činjeničnim kršenjem svega što je moralo biti formalnom prelaznom etapom i potčinjavanjem odlukama imperije.
Navodno kršenje prenosnih procedura je tek dimna zavesa, vatromet za publiku, pokazivanje prividne čvrstine koja nema stvarnu težinu. Ništa od toga ne menja usmerenost zemlje ka vladi krajnje desnice, koja je već izabrala stranu u svetu. Primopredaja vlasti će se desiti s ovakvim ili onakvim izrazima lica, no bez ozbiljne političke pozadine.
Pravi povod za raspravu trebalo je da bude nedostojno prisustvo izabranog predsednika Hosea Kasta na samitu krajnje desnice, koji je Tramp sazvao u Majamiju. Tišina i odsustvo kritike očigledno su svedočanstvo da sva ta politička opsena simbola, pokazivanja autoriteta i čvrstine prosto isparavaju kada vidimo kukavno ponašanje Hosea Kasta dok pokušava da dobije smešak ili vizuelni podsticaj od Trampa.
To je duh vremena: predsednici koji se upinju da dobiju ponižavajuće tapšanje po ramenu od američke vlade, dok u sopstvenoj zemlji pokušavaju da pokažu dostojanstvo koje ne poseduju. Nema opasnosti od političke krize. Odlazeća vlada je prošlost, nova već preuzima institucije, a politička kasta će nastaviti po starom — s idealističkim govorima i praksom koja pokazuje da društveni interesi dubokog restrukturiranja onoga što je potrebno za učvršćivanje pravednije zemlje nisu prioritet vlada.
[1] Malincizam (šp. malinchismo) je termin koji potiče iz Meksika i označava sklonost ka pretpostavljanju tuđeg (stranog) kulturnog i ekonomskog modela sopstvenom. U širem smislu, to je složen društveni fenomen koji karakteriše osećaj inferiornosti prema strancima i izdaja sopstvenih korena.
Termin je nastao po imenu Malince, Indijanke koja je bila prevodilac i ljubavnica španskog konkvstadora Ernsta Kortesa. Ona se u meksičkoj istoriji i kulturi tradicionalno posmatra kao simbol izdaje sopstvenog naroda zarad stranih osvajača.
