Спор око подморског оптичког кабла између Чилеа и Кине у јавности се представља као питање националне безбедности. Међутим, чилеански новинар и писац Пабло Хофре Леал тврди да је реч о много ширем геополитичком сукобу — наставку борбе за утицај између Сједињених Држава и Кине у којој земље Латинске Америке плаћају цену.
У разговору за Два Југа он оцењује да је прича о безбедности само политички изговор за притисак Вашингтона, да нова власт у Чилеу отворено бира страну у глобалном сукобу те да чак ни унутрашња политичка трвења око примопредаје власти немају суштински значај, већ представљају „политички спектакл“ који прикрива дубље процесе потчињавања туђим империјалним интересима.
Како се у Чилеу доживљава спор око кинеског подморског кабла: као стварни проблем националне безбедности или као политички изговор за сукоб између Борићевог и Кастовог тима?
Ако под доживљавањем подразумевамо оне менталне процесе у којима се чулно примљене информације тумаче и организују како бисмо разумели шта се дешава око нас — при чему им придајемо сопствена значења и потребе — онда су доживљаји апсолутно субјективни. Ту идеологија, наш поглед на свет, добија пресудан значај.
Насупрот томе, стварност је оно што је делотворно, оно што постоји — објективно постојање онога што нас заокупља и обухвата не само конкретно, већ и оно што се дешава. То је веома различито од замишљеног.
У том смислу, питање подморског кабла веома је удаљено од самог доживљаја или од тога да представља проблем националне безбедности. Много је ближе пуком изговору који користи чилеанска десница, као и изабрани председник, да би ставили на мету критике одлазећу владу и у потпуности минимизовали све што је она урадила. Повод је споразум између Чилеа и Кине који, према десници и Сједињеним Државама, може угрозити наш суверенитет и безбедност осетљивих информација — што је, према новој влади, неприхватљиво — упркос томе што је причу око тог споразума са Кином започео покојни бивши десничарски председник Себастијан Пињера, који је такође трпео притиске прве администрације Доналда Трампа због односа са Кином, у оквиру студије предизводљивости са компанијом Huawei. Међутим, Вашингтон се умешао, Пињера је одбацио непосредне међудржавне споразуме, што је довело до избора кабла „Хумболт“ с Аустралијом.
Та наводна одбрана суверенитета подразумева и прихватање империјалног уплитања америчког амбасадора, који је запретио влади Габријела Борића оштрим санкцијама — почев од система безвизног режима — ако се настави тим путем. Чиле није суверена земља у пуној мери: не може самостално одређивати своје међународне односе без сталног притиска САД, а у мањој мери и Европе, о томе шта сме, а шта не сме да ради.
Међутим, суштину питања је једноставније признати, али сложеније прихватити. Одлазећа влада председника Борића, под притиском САД и критичке кампање деснице, попустила је Вашингтону, који настоји спречити латиноамеричке земље да развијају односе са Народном Републиком Кином под изговором да Пекинг жели „преузети“ природна богатства континента.
Зато Бела кућа тврди да би кабл између Чилеа и Кине угрозио националну безбедност Чилеа (изговор за домаћу јавност) и САД — аргумент који се користи у разним околностима широм света — а сада додаје и да би угрозио хемисферску безбедност, као да је наш континент у животној опасности због трговине са Кином или, у датом случају, склапања технолошких споразума.
Реч је о сукобу Вашингтона и Пекинга, у којем земље периферије плаћају цену непријатељске америчке политике према Кини.
Да је заиста реч о безбедности информација, Чиле не би могао спровести споразум о каблу „Хумболт“ с Аустралијом, чији је власник Google — а добро знамо каква је веза између те компаније и кругова политичке, пословне и војне моћи у САД, укључујући NSA, CIA и FBI. Реч је о стратешком пројекту оптичког кабла дугог 14.810 км, који подстичу чилеанска држава и Google, а који ће повезати Валпараисо и Сиднеј преко Француске Полинезије. Почетак рада планиран је за 2027. годину, са „рекламним“ циљем да се Чиле постави као центар дигиталних операција у јужном Пацифику, који ће се узгред користити у интересу транснационалне корпорације Гугл за управљање подацима.
Стога, наводни „доживљај“ питања подводног кабла заправо одражава потчињеност владајућих елита америчком неоколонијализму и идеји да је Латинска Америка њихово „задње двориште“. Та идеја се постепено остварује захваљујући попустљивости и додворљивости влада и моћних група у региону (што ја називам новим малинцизмом[1]).
Да ли међу стручњацима, компанијама или медијима постоји осећај да ће се амерички притисак на технолошке пројекте (везе, инфраструктура, ИТ) појачати после доласка Каста на власт?
Није реч о осећајима већ о анализи стварности — о томе ко чини владу Хосеа Каста, ко су његови савезници и ко стоји иза овог сектора чилеанске крајње деснице.
Кастова влада је и пре преузимања власти показала на којој страни глобалног сукоба стоји: отворено и без устручавања се приклонила америчкој хегемонији и њеном ционистичком савезнику. То је администрација под снажним америчким и ционистичким утицајем.
Није случајно што су у дипломатским односима са САД и Израелом постављене личности јеврејске вероисповести и ционистичке идеологије на кључне позиције — попут амбасадора у окупираним палестинским територијама Габријела Залисника, бившег председника јеврејске заједнице у Чилеу, или амбасадора у САД Андреса Ергана Хејмана, предузимача тесно повезаног с некретнинама те америчким и израелским финансијским интересима.
Амбасадор при УН, писац и бивши левичар Роберто Ампуеро, мада није Јеврејин, отворено подржава Израел. Његов саветник за међународне односе Еитан Блох, аргентински циониста, бивши је саветник израелског амбасадора у Чилеу Гила Арцјелија, саме амбасаде и главног лобисте безбедносних и обавештајних компанија у Чилеу, бившег посланика Габријела Силбера. Блох је, осим тога, син фундаменталистичког рабина и блиска веза с јеврејским верским заједницама у Чилеу, Аргентини и Уругвају.
По мом мишљењу, Чиле ће појачати сарадњу са САД и Израелом у области технологије, безбедности, обавештајних служби, воде, наоружања и политике — не због сопствених стратешких интереса, већ због хегемонијских циљева савеза Трамп-Нетанијаху.
Нови смер који је заузео Каст донеће огромне проблеме предузетницима повезаним с пољопривредом, рударством и шумарством, пошто на Кину пада 40% чилеанског извоза са суфицитом од 20 милијарди долара. Ако се притисак настави, Пекинг може преусмерити куповину на друге земље региона, са којима има подједнако блиске трговинске односе као што их је до сада имао са Чилеом. То је питање понуде и потражње, а Кина је прагматична и неће се прилагођавати политичким одлукама које Вашингтон намеће Чилеу.
Да ли чилеанска политичка заједница кршење процедура преноса власти сматра озбиљном кризом или привременим, брзо решивим сукобом?
По мом мишљењу, реч је о представи без стварног значаја — циркусу који одржава мит о „републиканским традицијама“ Чилеа. То су потези за публику, за присталице обе стране.
Политичка класа ужива у таквим спектаклима јер јој доносе медијску пажњу и прилику за патетичне говоре о традицији и угледу државе. То је празно брбљање, које скреће пажњу са суштинског питања — доласка крајње деснице на власт, са чињеничним кршењем свега што је морало бити формалном прелазном етапом и потчињавањем одлукама империје.
Наводно кршење преносних процедура је тек димна завеса, ватромет за публику, показивање привидне чврстине која нема стварну тежину. Ништа од тога не мења усмереност земље ка влади крајње деснице, која је већ изабрала страну у свету. Примопредаја власти ће се десити с оваквим или онаквим изразима лица, но без озбиљне политичке позадине.
Прави повод за расправу требало је да буде недостојно присуство изабраног председника Хосеа Каста на самиту крајње деснице, који је Трамп сазвао у Мајамију. Тишина и одсуство критике очигледно су сведочанство да сва та политичка опсена симбола, показивања ауторитета и чврстине просто испаравају када видимо кукавно понашање Хосеа Каста док покушава да добије смешак или визуелни подстицај од Трампа.
То је дух времена: председници који се упињу да добију понижавајуће тапшање по рамену од америчке владе, док у сопственој земљи покушавају да покажу достојанство које не поседују. Нема опасности од политичке кризе. Одлазећа влада је прошлост, нова већ преузима институције, а политичка каста ће наставити по старом — с идеалистичким говорима и праксом која показује да друштвени интереси дубоког реструктурирања онога што је потребно за учвршћивање праведније земље нису приоритет влада.
[1] Малинцизам (шп. malinchismo) је термин који потиче из Мексика и означава склоност ка претпостављању туђег (страног) културног и економског модела сопственом. У ширем смислу, то је сложен друштвени феномен који карактерише осећај инфериорности према странцима и издаја сопствених корена.
Термин је настао по имену Малинце, Индијанке која је била преводилац и љубавница шпанског конквстадора Ернста Кортеса. Она се у мексичкој историји и култури традиционално посматра као симбол издаје сопственог народа зарад страних освајача.
