„Pojavljuju se politički akteri što slabe polove koji su izgubili vezu sa narodom“, tvrdi Huan Bareto
U političkoj stvarnosti Venecuele pojavljuju se novi akteri koji zauzimaju prazne prostore, nastale usled iscrpljivanja polarizacije ne davši odgovore na zahteve naroda, kome su potrebna rešenja za njegove probleme i izvesnost mira i suživota.
Tako situaciju vidi Huan Bareto, politički lider, novinar i sociolog koji, analizirajući sadašnji trenutak, ističe da su „oba tabora postepeno obezvređivala svoja obećanja našem narodu, i to sada procenjuju akteri koji se uključuju u političku stvarnost zemlje“.
„Pojavljuju se politički akteri što slabe polove koji su izgubili vezu sa narodom“— zaključuje Bareto.
On ukazuje na to da posle događaja od 3. januara politička scena dobija novu nijansu, pa vidimo Sjedinjene Države gde se pojavljuju kao igrač koji za pregovaračkim stolom ima znatno veću težinu.
„Tramp izvlači svoje karte. Oni poznaju sve venecuelanske političke aktere. Procenili su njihovu potencijalnu snagu i prave projekcije profila. Mislim da ne grešim ako kažem da su oni procenili koje ličnosti potencijalno mogu da popune prazninu koju su ostavili ekstremi“ — ističe Bareto.
On stavlja na sto ponude koje su izneverile očekivanja i koje su, po njegovom mišljenju, razočarale narod.
„Socijalističko, komunalno obećanje revolucije — to je oslabilo; pretvorilo se u praznu čašu: ni polupunu ni polupraznu, već praznu“ — kaže on.
Zatim usmerava analizu na suprotnu stranu političkog spektra, ističući da je Marija Korina Mačado razočarala, zato što njena osnovna obećanja nisu ispunjena, „kao ono kada je tvrdila da će se 9. januara 2025. sve rešiti jer će ona, zajedno sa Edmundom Gonzalesom Urutijom, doći na vlast“.
„Marija Korina, sa liderstvom koje ima i koje ja poštujem, stvara napetost koja proizvodi političku buku i ne doprinosi razumevanju i upravljivosti koja je zemlji potrebna, a koju Amerikanci traže kako bi mogli da posluju“ — smatra Bareto.
U ovakvom scenariju politički analitičar ističe pragmatizam Sjedinjenih Država i dodaje da Bela kuća „igra“ na braću Rodrigez, jer im to ne donosi politički trošak i pruža im „klimavu upravljivost, ali ipak nekakvu upravljivost“.
Međutim, on objašnjava da se na tome ne zaustavljaju, već „pokušavaju da pronađu figuru, most, kariku koja može pomiriti strane i obezbediti mnogo trajniju stabilnost“.
U tom smislu on ističe ulogu koju bi mogao da odigra Enrike Markez, koji — prema njegovoj analizi — ulazi u jednačinu kao ličnost koju treba vrednovati, i dodaje da njegov poziv na govor o stanju nacije „nije bio naivan“.
„Enrike Markez je, bez preterane buke, ali sa čvrstim stavom prema vladi Nikolasa Madura, napravio presedan u borbi za demokratiju u zemlji. Otišao je pred Vrhovni sud i tamo se suprotstavio vlasti, što ga je stajalo slobode, a sada, pošto je pušten, nastavlja da se bori u ovim novim okolnostima.“
Na kraju je naglasio da „novi politički trenutak oblikuje aktere koji nude alternative dvema politikama, istrošenim zbog neispunjenih obećanja narodu. Danas se grade opcije kako bi se pronašao izlaz iz višestruke krize kroz koju prolazi Venecuela, koja ne zaslužuje da bude u ovakvom socijalnom, ekonomskom i političkom stanju“.
