Olga i Huan su živi stubovi naše zajednice. U njima se sažima čudo ove parohije: Ukrajinka čuva srpsko pojanje, Kolumbijac kao đakon služi na slovenskom, a njihov sin na španskom čita Apostol.
Srpsko seme Pravoslavlja posejano na antiokijskom tlu Kolumbije
Vazduh u Medeljinu već postaje gust u devet časova ujutru, nedeljom. Na nadmorskoj visini od hiljadu i pet stotina metara, velika je vlažnost vazduha, te se ima osećaj kao da se lepi za kožu. Tu je i težina poznatog: žamor motocikala kao mehaničko predenje, miris sveže skuvane kafe i prepečene arepe (hlepčići od kukuruznog brašna) koji se uvlači kroz prozore; brzi, raspevani španski koji se odbija od neomalterisanih zidova od cigli u radničkim kvartovima. Sve to obrazuje jedan poznati zvuk, zatvoren svet — udoban i razumljiv. Duboka dolina iz koje je teško izaći, kako je nagoveštavao naš Fernando Gonsales.
Prelazite prag jedne sasvim obične kuće u najmirnijem delu opštine na lošem glasu: Kabanjas, u Belju, Antiokija. Antiokija, ne Antiohija. Ova Antiokija nema naglasak na poslednjem slogu, niti poseduje takvu drevnost, kakvu ima zavičaj Svetog Jovana Zlatoustog i mnogih drugih velikih Božjih ljudi, gde su sledbenici Isusa prvi put nazvani „hrišćanima“, kako svedoče Dela apostolska (11,26). Ne. Ova je bila rimokatolička, izgrađena na leđima mazgi i sekirama mojih predaka; planinska, zelena, sunčana, vesela, nasilna ali uvek srdačna.
Sa ulice, Parohija Svete Trojice stapa se sa ostalim kućama u kvartu Kabanjas, u Belju. Dvospratna, skromna građevina, od cigle, sa fasadom ispranom kišama ovog grada razlomljenog neba. Niski zid, krunisan jednostavnom crnom gvozdenom ogradom, razdvaja svakodnevni svet od sveštenog prostora. U prednjem dvorištu — neke bodljikave i cvetne biljke, čijeg imena ne želim da se setim, i nekoliko bosiljaka u crnim kesicama, koji mesecima čekaju presađivanje. Ništa u njenoj arhitekturi ne ukauje da je to „crkva“, bar ne onako kako se obično crkva zamišlja. Nema kupolu u obliku lukovice, ni vizantijske lukove. Prozori su pravougaoni, praktični. Jedini znak, diskretan ali odlučujući, jeste drveni krst, rezbaren i lakiran, koji stoji pored kapije. To nije latinski krst na koji smo ovde navikli: već sa vizantijskim Hristom, serafimom iznad INRI-ja i likom Bogorodice u podnožju. Iznad vrata — natpis plavim slovima: Pravoslavna crkva. Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska. Srpska patrijaršija.
Oni koji se razumeju u ovu temu znaju da se u Pravoslavnoj crkvi blagoslov daje s desna na levo, da se ti ljudi sa bradama mogu oženiti pa tek onda biti rukopoloženi za sveštenike, da i oni veruju u Djevu Mariju i pričešćuju se — sve to — ali da ne veruju da je Papa vrhovni autoritet. A oni koji ne znaju, mešaju je sa bilo kojom drugom religijom, od onih koje vrve u Belju. Nedaleko odavde postoji mormonski hram, jedna evangelistička crkva, pa čak i sinagoga bivših protestanata koji su prešli u judaizam.
Dobro, to je što se tiče Pravoslavlja — ali Srbija…?! Ovde se, naime, malo ko seća da je Srbija pripadala jednoj državi, koja se zvala Jugoslavija, a sećaju je se uglavnom zahvaljujući fudbalu, koji im je geografski prozor u svet, i svetskim prvenstvima kao meri protoka vremena. Kada je Kolumbija prvi put nastupila u istoriji svetskih prvenstava, Jugoslavija joj je dala pet golova, tamo negde šezdesetih, a devedesete su završile rezultatom 1:0, iako je Rene Igita odbranio penal. To pamte upućeni, a tek mali deo njih zna ponešto o Miloševiću, o ratu u Bosni i Hercegovini, Kosovu i još ponečemu.
Ali istinska tajna nije u onome što se vidi, nego u onome što se može čuti sa ulice. Ako se na trenutak zaustavite ispred te ograde, u nedelju pre Liturgije, između tišine, prolaska jednog motora i povika prodavca mazamore, možete je naslutiti: čućete hor kako uvežbava tropare i kondake toga dana, ili neku loše otpevanu jekteniju sa prethodne Liturgije, koja zahteva popravku — na šuškavom jeziku veoma, veoma dalekom uhu jednog Kolumbijca. Kada otvorite vrata, vaš prvi utisak neće biti vizuelan, već olfaktorni, nećete to videti već osetiti čulom mirisa. Biće to jedan drevni, gust, slatkast miris koji će lako ukloniti svaki trag mirisa kafe i arepe i ostaviti ih tamo napolju. To je miris tamjana, ali ne onaj miris tamjana iz katoličkih procesija tokom Strasne Sedmice, niti onaj miris indijskih štapića što se prodaju u autobusima za sitninu koje želite da se otarasite iz džepa. Ovo će biti težak dim, koji zaista lebdi.
I tada ćete ugledati. Ne sveštenika — još ne. Ugledaćete zidove i, na njima, ikone. Neće ličiti na barokne sličice, sa punačkim svecima rumenih obraza. Ta vizantijska lica, odštampana u visokoj rezoluciji, ali izvorno oslikana na drvetu, gledaće vas iz dubine vekova strogošću koja je, u isto vreme, beskrajan poziv. Njihove velike, milosrdne oči, njihovi svešteni gestovi, govoriće vam o ognju koji gori a ne sažiže, o ljubavi tako strašnoj i širokoj da je preobrazila i samu materiju. Hristos Pantokrator iz manastira Svete Katarine, sa Jevanđeljem u ruci i izrazom koji istovremeno nagoveštava i sud ali svedoči i o božanskoj milosti i strpljenju. Pored Njega, Bogorodica — Teotokos, Panagija Portaitisa — koja drži Bogomladenca. A ispod njih, čovek sa slovenskim crtama i izrazito plavim očima, obučen u arhijerejske odežde. Njegovo ime, ispisano je ćirilicom: SAVA. Sveti Sava. Osnivač, prvi arhiepiskop, duša Srbije.
Hajde da sada kažemo nešto o ovoj maloj ali velikoj parohiji i o nekim ljudima koji je čine.
Simeon: kolumbijski bogotražitelj
Pre nego što je postao jeromonah, Serhio Lopez bio je bogotražitelj. Kao i mnogi koji će doći posle njega, kao i brojni katihumeni koji iščekuju miropomazanje, njegov duh nije se uklapao u unapred zadate kalupe. Bio je čovek vere — da, odan Presvetoj Trojici i Časnom Krstu, privučen radikalnom figurom Svetog Franje Asiškog i blagom nežnošću Djeve Marije — ali rimokatolicizam mu ipak nije bio dom. Naslućivao je neku drugu istinu još dublju i stariju, koja se skrivala iza onog vidljivog. Otkriće je došlo kao greška, ali Promislom Božijim. Pomešavši pojmove, naišao je sasvim slučajno na Oce pustinje. Ta odškrinuta vrata odvela su ga do Kazivanje jednog bogotražitelja svom duhovnom ocu, a ta knjiga bacila ga je u okean Filokalije. Upravo tamo, u zbirci tekstova o umosrdačnoj molitvi prvi put je udahnuo svež, čist iako oštar vazduh Pravoslavlja. Pratio je trag kao duhovni detektiv: istraživao, saplitao se o nekanonske grupe koje su se predstavljale kao istinski pravoslavne, sve dok mu jednoga dana, izdaleka, jedan sveštenik Srpske patrijaršije nije odgovorio na imejl. Bila je to prva karika u lancu događaja koji će mu promeniti život. Nije mislio da postane sveštenik. Bog je, međutim, imao druge planove. Jedno putovanje u Argentinu dovelo ga je pred mitropolita Amfilohija (Radovića). U tom čoveku — koji je, iako obučen u skromnu monašku rasu, zračio snagom nalik prirodnoj stihiji — našao je ne samo episkopa, nego i oca. Mitropolit ga je pozvao u Crnu Goru. Pozvao ga je da se napije vode žive sa najčistijih izvora pravoslavne duhovnosti. I tamo, među tvrdim kamenjem od kojeg se odbijao zvuk milozvučnog crkvenog pojanja, kolumbijski bogotražitelj, pronašao je Onog traženog i doneo najveću odluku u svom životu: da tu ostane i da postane monah.
Njegov monaški postrig predstavljao je čin i smrti i rođenja. Kada je kleknuo, gotovo da nije znao ništa o Svetom Simeonu Novom Bogoslovu, svetitelju po kojem će dobiti ime. To ime mu je dato kao seme, kao zapovest koju tek treba ispuniti. Tokom godina, otac Simeon će upoznati i duboko zavoleti svoga nebeskog zaštitnika, usvajajući njegovo duhovno nasleđe. Toga dana, pod panakamilavkom koja mu je pokrivala glavu, Serhio Lopez iz Jarumala, u Antiokiji, postepeno je iščezavao da bi se, polako, pojavio monah Simeon.
I danas, u najuzvišenijem trenutku Liturgije, za vreme Heruvimske pesme, njegov um zna da ponekad otputuje. Nije u Belju. Prenosi se u Cetinjski manastir, u dalekoj Crnoj Gori, i ponovo vidi mitropolita Amfilohija, svoga duhovnog oca, kako predstoji svetim liturgijskim sabranjem. To je njegova pupčana vrpca koja ga veže sa njegovim duhovnim izvorom. Tokom vremena naučio je da čita ćirilicu i da služi Liturgiju na srpskom sa pobožnom preciznošću (iako jezik ne govori tečno), a bar polovina njegovog srca ostaje usidrena u tim dalekim planinama u kojima se ponovo duhovno rodio.
Međutim, njegova stopala čvrsto stoje na kolumbijskom tlu. Ne prestaje da se oseća Kolumbijcem i da voli svoju zemlju. Kada je rukopoložen za sveštenika i kada mu je poverena misija u Kolumbiji, njegov prvi duhovni impuls nije bio dogmatski, već ikonografski i zajedničarski. Prvo što je učinio bilo je da potraži ikone — prozore ka nebu — i da okupi ljude radi zajedničkog služenja na misionarskim projektima kao što je Fondacija „Dostojanstvena Kolumbija“, čiji je osnivač, spajajući veru sa društvenom odgovornošću. Njegov najveći izazov je pedagoški i egzistencijalni: naučiti da Pravoslavlje nije „istočni katolicizam“, već potpuna promena života kroz pokajanje. To je i odučavanje od jednog načina odnosa prema Bogu da bi se naučio drugi — stariji, iako zahtevniji ali i životniji.
A potom postoji i svakodnevni krst, onaj o kojem se ne govori u knjigama dogmatike: materijalni krst. Parohija nema sopstveni dom. Kuća koja ih ugošćuje ima odbrojane dane, jer je vlasniku potrebna. Pretnja preseljenja visi kao Damoklov mač i povlači za sobom ogromne troškove. Otac Simeon, u tišini i sa dostojanstvom koje malo ko poznaje, naporno radi za sopstveno izdržavanje i za pokrivanje potreba zajednice. Nikome o tome ne govori, ali hronika mora da posvedoči: monah je ujedno i psiholog koji prima pacijente, teolog je administrator, duhovni otac je onaj koji gleda račune i moli se da za sve bude dovoljno sredstava. Pomoć vernih je stalno čudo, ali ima teških meseci i besanih noći.
Takav je otac Simeon: čovek sa srcem podeljenim na dvoje zbog ljubavi — prema svojoj duhovnoj otadžbini Srbiji i prema rodnoj Kolumbiji — i sa plećima opterećenim slatkim i strašnim teretom da, ciglu po ciglu, prinos po prinos, gradi trajni dom za Presvetu Trojicu u jednom naselju grada Medeljina. U njegovoj priči, potraga za istinom nije se završila u miru jednog crnogorskog manastira, već ga je vratila, kao misionara iz prvih vremena, na prvu liniju fronta, gde se vera ne okuša samo u molitvi, nego i u borbi da se plati kirija, komunalije i cveće za njegovu voljenu Bogorodicu.
Na početku
Zvanična istorija, ona koja počiva u arhivima Ministarstva unutrašnjih poslova u Bogoti, počinje jednim zapisnikom. To je sažet dokument, datiran 9. januara 2016. godine, sačinjen u jednoj kancelariji u ulici 27B u Belju. U njemu deset vernika — Gilberto, Alba, Milena, Gustavo, Andres… — formalno obrazuju upravni odbor Crkve, usvajaju se statuti koji predstavljaju spoj kanonskog prava i kolumbijskog zakonodavstva, i za zakonskog zastupnika imenuje se jeromonah Serhio Lopez Madrigal. Postupak, papirologija, birokratija vere. To je građanski izvod iz matične knjige rođenih.
Ali duhovni izvod iz matične knjige rođenih bio je izdat dve godine ranije — jednim božanskim potpisom. Tada je novoosnovana Eparhija buenosajreska i južno-centralnoamerička — najmlađa ali i teritorijalno najveća eparhija Srpske crkve — odlučila da misija u Kolumbiji, začeta u molitvi i neizvesnosti, mora da pusti svoje korene. Otac Simeon, već postrižen i rukopoložen, bio je izabrani izdanak za to antiokijsko tlo.
Statuti, sastavljeni uz blagoslov Patrijarha, ipak čuvaju jedan pasus koji je poput svetog zaloga. U III poglavlju, među redovima koji govore o autokefaliji iz 1219. godine i Pećkoj patrijaršiji, unosi se i lokalna istorija: „Ova eparhija, sa svoje strane, započinje misiju u Kolumbiji, u naselju Beljo, departman Antiokija, 2014. godine.“ To je zlatna nit koja povezuje istoriju Nemanjića i istoriju jednog kolumbijskog naselja. Tu se uspostavlja poredak: to je jerarhijski ustrojena lokalna Crkva. Njena najviša vlast je episkop sa sedištem u Argentini — Njegovo Preosveštenstvo g. Kirilo. Otac Simeon, od samog početka, nije bio usamljeni ribar; bio je vidljiva karika jednog apostolskog lanca koji je, preko Buenos Ajresa, vodio do Beograda i, još dalje u prošlost, do Jerusalima i Pedesetnice.
Ali lanci, da bi bili živi, moraju da se dotaknu. Mastilo statuta moralo je biti osvećeno blagoslovom i blagodaću svetog mira; a to osvećenje stiglo je sa jednim imenom koje danas odjekuje težinom sećanja: već pomenutim Njegovim Visokopreosveštenstvom mitropolitom Amfilohijem (Radovićem). Njegova poseta nije bila puka kanonska poseta episkopa. Bio je to događaj tektonskih razmera. Za malu zajednicu koja se molila u jednoj kući u Belju, dolazak ovog duhovnog gorostasa Srpske Crkve i pravoslavne vere — čoveka čiji je život bio isprepleten sa dramatičnom istorijom Balkana, teologa snažnog glasa i prodornog pogleda, sa neobuzdanim obrvama i bradom — bio je opipljiva potvrda da nisu sami, da njihov kolumbijski poduhvat ima značaj u velikom pravoslavnom zajedništvu.
Toga dana, vazduh je bio prožet naročitom punoćom prisustva, teško opisivom rečima. Nije to bio samo miris tamjana; bila je to živa stvarnost. Mitropolit, svojom pojavom i svetlim odeždama, stajao je kao ikona u pokretu. Služio je Svetu Liturgiju glasom dubokim i sigurnim, ispunjavajući svaki kutak kuće-kapele. I tada je nastupio trenutak koji niko ne zaboravlja. Tokom same Liturgije dogodilo se nešto što je nadilazilo uobičajeni liturgijski poredak. Jedan po jedan, više od dvadeset odraslih — Kolumbijaca ozbiljnog pogleda, praćenih svojim kumovima iz zajednice — pristupali su, odeveni u belo. Muškarci i žene koji su prošli sopstvene pustinje sumnje i unutrašnjeg traganja. Pred njima je Mitropolit bio otac koji raširenih ruku prima novo potomstvo. Sveto miro dotaklo je njihova čela, oči, usta, ruke, grudi i stopala. „Pečat dara Duha Svetoga“. Svakim znamenjem krsta, jedan život bivao je zapečaćen, preimenovan, prisajedinjen. Više od dvadeset. U tom činu, misija je prestala da bude projekat i postala nesporna stvarnost. Svaki od tih novih pravoslavnih hrišćana postao je živi kamen naše Crkve.
Zajednica i porodica
Nedelje imaju svoj sopstveni liturgijski i bogoslužbeni ritam. Sve počinje nešto pre 9.30 ujutru, kada prvi zvuk nije zvono koje poziva na molitvu, već brujanje taksi-motora ili klik mobilnog telefona koji se gasi. To je čas kada pristižu hodočasnici XXI veka.
Neki dolaze sa izvesnošću u pogledu. To su pravoslavni koji nam dolaze iz globalne dijaspore: ruski inženjer zaposlen u jednom antokijskom rudniku; studentkinja iz Srbije; kolumbijsko-ruska porodica koja živi u Envigadu; digitalni nomad iz Čikaga, u prolazu kroz grad. Njihov ritual je gotovo istovetan: užurbana pretraga na Google-u, Facebook-u, TikTok-u, Telegram-u ili Instagram-u („iglesia ortodoxa Medellín“), čuđenje pred prvim rezultatom — „Parroquia Ortodoxa Serbia, Santísima Trinidad“ — neverica, i konačno put do Belja da bi proverili da li je čudo stvarno. Prekorače prag i, za nekoliko sekundi, gest se ponavlja: telefon izlazi iz džepa. Ne da bi se isključili, nego da bi povezali svoje najmilije sa delićem doma pronađenim na hiljadama kilometara udaljenosti. Šalju fotografije hrama, snimke hora koji poje Psalam 135 na srpskom, selfije sa ocem Simeonom. Početno iznenađenje topi se u osmeh povratka svojoj duhovnoj pripadnosti. To su braća koja su došla u posetu.
Drugi stižu sa pitanjem u pogledu. To su kolumbijski bogotražitelji. Donja Marta, žena duboke vere i preciznih reči, sažima to dok posle Liturgije, za vreme agape, služi jaku kafu: „U onoj ranijoj crkvi, čovek je išao sam na misu i sam izlazio. Ovde — ne.“ Ona je od samih početaka tu, stub parohije. Ali ima i novijih: mladi sa tetovažama i velikim pitanjima, koji su na YouTube-u gledali dokumentarce o monasima sa Svete Gore ili čitali Dostojevskog i osetili poziv one „lepote koja će spasiti svet“. Dolaze iz radoznalosti, stoje pozadi, i ostaju kao opčinjeni.
Liturgija je duga za lokalne posetioce. Sat i četrdeset minuta, ponekad i više. Nema žurbe. To je putovanje u razvučenom vremenu. Za katoličkog posetioca, naviklog na misu od pedeset minuta — ili manje — ritam sugeriše nagoveštaj večnosti. Ovde nailaze na pojanje koja se ponavlja kao talasi, tišinu koja se širi, tamjan koji sve prožima i bez ventilatora lebdi u vazduhu. Protiv svih očekivanja — sviđa im se. Sviđa im se odsustvo žurbe. Sviđa im se što otac Simeon, jasnim i svojim „pajsa“ (medeljinskim) španskim, objašnjava šta se dešava. Sviđa im se što se Liturgija, iako čuva ključne delove na svečanom i uzvišenom crkvenoslovenskom, većim delom služi na njihovom jeziku, čineći tajnu pristupačnom. Plod ove tihe privlačnosti je opipljiv: trenutno se jedna nova grupa katihumena — svi Kolumbijci — priprema za Svetu Tajnu miropomazanja. Nisu došli sledeći za porodičnom verskom tradicijom, već su dovde stigli tragajući. Neki su stigli zahvaljujući Google pretrazi; drugi zato što ih je prijatelj pozvao i dopalo im se ono što su ovde našli. Ta jednostavna rečenica je ključ: našli su jednu drugačiju prisutnost.
Zajednicu koja se projavljuje i u zajedničkom deljenju skromnog posluženja posle bogosluženja, u ispijanju šoljice tople kafe gde se mešaju srpski, „gringo“, ruski i pajsa (medeljinski) akcenti, u mreži ispletenoj od brižne ljubavi gde se zna ko je bolestan, kome treba posao, ko slavi rođendan. Kao i u svakoj parohiji, i ovde postoji važna i nezamenljiva grupa žena. Nina pomaže oko čišćenja i čitanja Akatista; Alba, desna ruka oca, dočekuje novopridošle toplim zagrljajem; Donja Mari prodaje sveće. I Donja Marta, i Donja Rut, i Donja Flor, i Ana Lusija, i Milena — i sve one. Kao i u svakoj misiji, one i svi ostali su verni „multitasking“, uvek spremne da priteknu i u svemu pomognu.
Tako, svake nedelje, kuća u Belju ispunjava jednu dvojaku, naizgled nemoguću ali lepu ulogu. Za putnika pravoslavca, ona je magnet koji privlači i pomiruje, dokazujući da je vera prenosiva otadžbina. Za kolumbijskog bogotražitelja, ona je utočište koje prihvata i ukorenjuje, nudeći dubinu za koju nije znao da postoji. Obojica, pri odlasku, nose nešto sa sobom: prvi — mir ponovnog povezivanja sa svojim duhovnim korenima; drugi — seme nove porodice, pronađene na najneočekivanijem mestu: na kraju jedne ulice i na početku jednog drevnog pojanja koje odjekuje u srcu.
Otac đakon i dirigentkinja hora
Pre mnogo godina, za Olgu i Huana nije postojao slovenski liturgijski napev, već duboka tišina teorijske fizike. Upoznali su se u Minsku, u Belorusiji, gde je on — Kolumbijac blistavog uma — sledio jednačine sveta toliko sitnog da ga čovek teško može obuhvatiti razumom, dok je ona — Ukrajinka muzičke duše — tkála sklad tonova. Njihov svet bili su laboratorije, biblioteke i žamor brojne porodice koja je rasla u senci nauke: sedmoro dece. Rostislav, pretposlednji po redu i student mašinstva, primio je oba nasleđa: preciznost i veru.
Život ih je odveo u hodnike CERN-a u Švajcarskoj, gde se Huan, kao deo beloruske delegacije, nadneo nad sam izvor materijalnog univerzuma, tražeći „božansku česticu“ među sudarima protona. Bila je to uzvišena potraga na najvišem nivou ljudskog intelekta. Ali život, kao i kvantna mehanika, ostaje nepredvidiv. Jedan preokret sudbine vratio ih je u Kolumbiju — najpre u zelene planine Kindija, a potom u Medeljin. Upravo tu im je Promisao Božiji pripremio misiju i službu. Vođeni nostalgijom, potražili su na internetu ono što je izgledalo kao himera: pravoslavnu crkvu. Internet im je vratio veru u čudo: Parohiju Svete Trojice Srpske Patrijaršije u Belju. Nije moglo biti istina. Prekoračili su prag kuće u ulici 27B i tim činom zatvorili krug dug decenijama.
Za Olgu, muzičko srce porodice i parohije, onaj duboki, talasasti poj bio je njen duhovni maternji jezik. Sa prirodnim autoritetom onoga ko prepoznaje duhovno blago, preuzela je vođstvo male grupe glasova i osnovala hor „Blaga vest“. Pod njenim rukovođenjem, pojanje je postalo živi prinos Bogu. Vodila je hor na festivale duhovne muzike, gde je drevni srpski napev — pojan kolumbijskim glasovima i vođen ukrajinskom rukom koja se podiže i spušta u vazduhu — ostavljao i bez reči i bez daha publiku naviklu na gospele.
Za Huana, fizičara, susret je bio druge prirode. Čovek koji je ispitivao osnovne sile kosmosa zatekao se na kolenima pred još dubljom tajnom: Liturgijom kao konačnom stvarnošću, u kojoj je svaki pokret, svako kađenje, svako „amin“ — čestica božanskog tkiva. Ista disciplina koja ga je odvela u CERN pripremila ga je za služenje oltaru: preciznost, pažnja, smirenje pred poretkom koji ga prevazilazi. I tako, u obredu ispunjenom lepotom koja je ganula celu zajednicu, episkop Kirilo položio je na njega ruke. Kvantni fizičar Huan je kleknuo i nakon nad njim satvorene arhijerejske molitve podigao se kao otac đakon Huan. Sada, obučen u stihar i orar, on proiznosi jektenije, kadi ikonostas i snažnim glasom objavljuje: „Blagoslovi, oče…“ na početku službe. Pored njega je, gotovo uvek, njegov sin Rostislav — čtec.
Njihov dom pronašao je svoje duhovno težište oko male crkve. Olga i Huan su živi stubovi naše zajednice. U njima se sažima čudo ove parohije: Ukrajinka čuva srpsko pojanje, Kolumbijac kao đakon služi na slovenskom, a njihov sin na španskom čita Apostol.
Ime na zidu
Tako, svake nedelje, kada poslednje amin odjekne u vazduhu natopljenom tamjanom i miris sveže skuvane kafe ispuni salon, mala crkva u Belju ostvaruje svoje tiho čudo. Ona nije samo mesto bogosluženja; ona je most između svetova, utočište za one koji traže korene i za one koji puštaju nove grane. Na njenim zidovima vizantijski svetitelji posmatraju večnim pogledom, dok dole, na tlu kolumbijske Antiokije, jedna krhka ali postojana zajednica nastavlja da, nedelju za nedeljom, ispisuje sopstvenu hroniku vere: priču satkanu od zajedničke molitve, od pojanja koja prelaze okeane, i od tihe izvesnosti da, čak i ovde, na kraju jedne nenametljive medeljinske ulice, obitava sveto.
I tako ostaje — kao ime napisano na zidu: ne da bi ga svi čitali, već da bi ga pronašao onaj kome je ono potrebno. Ime koje je, u isti mah, izvor i odredište. Seme posejano na kolumbijskoj zemlji, koje već počinje da pušta duboke korene.
Izvor: Život Crkve
