O značenju reforama novog predsednika i njegove Uredbe br. 5503 za političke odnose, društvenu stabilnost, međunarodni položaj Bolivije, kao i o perspektivama levice u novim okolnostima razgovarali smo s Kanelom Krespo, pravnicom i članom MAS-IPSP (Pokret ka socijalizmu — politički instrument za suverenitet naroda, predvođen Evom Moralesom).
Mogu li reforme Rodriga Paza izazvati snažan društveni otpor od strane socijalnih i profesionalnih grupa, uključujući proteste, blokade i društvene pokrete?
Očigledno je da će biti društvenog otpora; zapravo, grad La Paz je jutros osvanuo sa različitim tačkama blokade od strane nekoliko sektora. Najviše su se mobilisali prevoznici, tačnije, organizovali su obustavu saobraćaja. To znači da u gradu nema sindikalnog javnog prevoza, koji je glavni način kretanja ljudi. Mobilisani su i drugi sektori, znam da su tu prosvetni radnici (gradski i seoski učitelji), mesne zajednice i razne druge grupe u La Pazu, ali i u drugim delovima zemlje, naročito u El Altu i Kočabambi, gde je otpor veoma jak.
Dakle, verujem da će biti mobilizacije, ali nisam sigurna… plašim se, na primer, moguće represije „mirovne“ vlade, i pitanje je da li se ovaj otpor može održati duže vreme i da li će biti delotvoran u zahtevu za poništenje uredbe.
Da li će se reforme odraziti na produbljivanje političkih podela između pristalica Rodriga Paza i Edmana Lare?
U čitavoj toj podeli između grupa Rodriga Paza i Edmana Lare prisutan je očigledan razdor za koji verujem da će se materijalizovati na lokalnim izborima u martu 2026. godine. Edman Lara već priprema sopstvene kandidate i kandidatkinje za gradonačelnike i guvernere, dok Rodrigo Paz ide svojim putem sa vladajućom partijom, PDK-om i zapravo MIR-om (Revolucionarnim levim pokretom), koji od levice nema ništa osim imena, i koji je devedesetih bio partija neoliberalne desnice.
Mogu li se ove mere predstaviti kao reforme u korist celog društva, a ne u korist elita? Kakve posledice mogu imati po kredibilitet predsednika i izbornu podršku?
Ovo nisu mere u korist društva i nacionalne ekonomije. Ono što oni nazivaju „socijalnim merama“ samo su mrvice u poređenju sa posledicama koje mogu pogoditi ekonomiju pojedinaca i bolivijskog naroda. Iako kažu da se minimalna plata povećava na 3.300 bolivijana, velika većina radnog stanovništva u Boliviji neće imati pristup toj povlastici, nego će samo biti pogođena porastom cena apsolutno svega. Baš sada sam razgovarala sa ljudima koji putuju ili traže prevoz između departmana, npr. između Kočabambe i La Paza. Karta koja je ranije koštala 120-140 bolivijana, danas košta 300, što je previše. Što se tiče minibusa, koji su najčešći prevoz u La Pazu, karta koja je koštala dva bolivijana na kratkim rutama i 2.60 na dužim, sada košta pet bolivijana, što je takođe ogroman skok. Dakle, iako povećanje minimalca ili bonusa deluje kao socijalna mera, to nema smisla u odnosu na udarac koji će pretrpeti porodični budžeti.
Kako potezi Pazove vlade utiču na odnose sa SAD, Kinom, susednim zemljama?
Bolivija je prešla u stanje vrlo vidljivog potčinjavanja Sjedinjenim Državama, u stilu Havijera Mileja u Argentini. Juče je bolivijsko Ministarstvo spoljnih poslova izdalo saopštenje sa zahvaljivanjem SAD na podršci ekonomskim merama, što nagoveštava ekonomsku zavisnost i otvaranje vrata, kako oni kažu, „američkim investitorima“, a zapravo krađi naših prirodnih resursa.
Nadam se da ovo ne znači izlazak iz BRIKS-a, kao što je to učinila Argentina, ali već smo videli prva glasanja. U poslednje dve nedelje Bolivija je učestvovala na dva glasanja u UN: prvo je bilo o rezoluciji Generalne skupštine o genocidu u Palestini, gde je Bolivija, baš kao i Argentina, glasala u korist opcije Izraela i SAD. Istovremeno su obnovljeni odnosi s Izraelom, uprkos genocidu.
Drugo glasanje je bilo o rezoluciji koju je sama država Bolivija ranije promovisala (o domorodačkim narodima), a kada je konačno došla na red, Bolivija nije imala dostojanstva da glasa za sopstvenu rezoluciju, već je bila uzdržana, prateći negativan stav SAD, Izraela i Argentine. Bolivija je postala puki sledbenik SAD u međunarodnim organizacijama, što će voditi i ka odbacivanju Kine, mada mislim da Bolivija nije u stanju da se zaista odrekne kineskih investicija ili odnosa s tom zemljom.
Mogu li ovi procesi dovesti do konsolidacije levice i otvoriti prostor za povratak Eva Moralesa i drugih lidera?
U ovom trenutku, socijalni pokreti, levičarske organizacije i sâm Evo Morales rade na tome da svoju političku snagu pretoče u institucionalnu teritorijalnu vlast na lokalnim izborima u martu 2026. To znači da će sektor Eva Moralesa sa svima koji ga prate u raznim delovima zemlje predstaviti kandidate za guvernere i gradonačelnike u svih devet departmana.
Treba se setiti da je na predsedničkim izborima 2025. godine, u prvom krugu u avgustu, u 139 od 343 opštine pobedio „nevažeći glas“ (nulo) koji je promovisao Evo Morales. Očekuje se da se taj uspeh ponovi na podnacioalnim izborima, što bi obezbedilo kontrolu nad bar trećinom opština u zemlji. To je trenutni birokratski prioritet partije Eva Moralesa.
Juče je održan važan skup povodom 18. decembra, datuma naše „demokratske i kulturne revolucije“ (dan kada je Evo pobedio 2005. godine), gde su se ponovo čuli pozivi na jedinstvo organizacija i baza, kako bi na podnacionalne izbore izašli sa svom potrebnom snagom. Ovaj kontekst „gasolinaza“ (poskupljenja goriva) i uredbe ne samo što drži baze mobilisanim, već ih i ujedinjuje u političkom projektu koji se protivi ovim antinarodnim merama.
