Srbija na španskom (Serbia en español) imala je veliku čast i privilegiju da provede tri dana sa porodicom Vučo Popović, prateći ih tokom njihove posete srpskoj prestonici. Ova poseta Beogradu nije bila samo jedno obično turističko putovanje već nešto mnogo više od toga. Stevan i Mišel Vučo Popović došli su u Beograd tačno 80 godina nakon što su ovaj grad njihovi baba i deda napustili 1945. godine.
Želimo da podelimo sa našim pratiocima i čitaocima priču o poseti porodice Vučo Popović Beogradu zato što istorija ove porodice pokazuje koliko je bila teška, a ponekad čak i tragična istorija srpskog naroda u 20. veku. Pre Drugog svetskog rata, Stevan Vučo bio je industrijalac koji je posedovao najveću fabriku kože u Kraljevini Jugoslaviji. Oženio se Marom, ćerkom industrijalca Aleksandra Popovića, najvećeg trgovca brašnom u Jugoslaviji. Bračni par je imao dvoje dece, sina Mihaila i kćer Ivanku. Sa završetkom Drugog svetskog rata, 1945. godine počinje jedna nova epoha u istoriji Srbije. Nestaje kraljevina a sa njom i stari državni poredak, a pobednici u ratu, partizani komunisti preuzimaju vlast i uspostavljaju novu Jugoslaviju, Federativnu narodnu republiku Jugoslaviju.
Novi komunistički režim progonio je sve koji su nešto značili u kraljevini. Mnogi istaknuti članovi visokog beogradskog društva bili su hapšeni, suđeni (često osuđivani i bez suda) i streljani. Da bi izbegao istu sudbinu i da bi spasao svoju porodicu, Stevan Vučo odlučuje da napusti državu. On je iz Dubrovnika isplovio za Italiju gde se sa porodicom ukrcao na brod koji je plovio ka Urugvaju. Tamo, na novom kontinentu, u novoj državi u kojoj se govori jezik koji nisu poznavali, hrabro su se suočili sa svim teškoćama i nastavili život dalje.
Iako je u Jugoslaviji izgubio svoje celokupno bogatstvo, Stevan je poneo sa sobom u Urugvaj sposobnost, talenat, iskustvo i svoje poslovne kontakte. Uprkos svim teškoćama i preprekama, uspeo je da ponovo izgradi svoju poslovnu imperiju trgujući kožom i vunom i izvozeći ih u Evropu. Njegov sin Mihailo, koji je imao dvadeset godina kada je došao u Urugvaj, oženio je devojku Urugvajku i zasnovao porodicu u Montevideu. Iz ovog mešovitog braka rođeni su Stevan i Mišel. Oni su odrasli daleko od Beograda, ali su im baba i deda preko svojih priča i sećanja preneli ljubav prema staroj domovini koju oni sami nikada više neće videti svojim očima. Njihov otac Mihailo Vučo imao je veliku želju da svoj stoti rođendan proslavi u Beogradu, svom rodnom gradu. Ova želja mu se, nažalost, nije ispunila. Mihailo se upokojio u Montevideu u 97. godini života. Međutim, tri godine kasnije, njegova deca sa svojim porodicama doputovala su u Beograd da obeleže ovaj datum, koji je tako značajan za porodicu Vučo.
Srbija na španskom nije znala sve ove podatke i očekivala je jednu uobičajenu grupu turista iz Urugvaja. Tako, 4. avgusta, i ne sluteći da ću imati priliku da prisustvujem događajima i susretima koji će prevazići okvire jedne obične porodične istorije i pretvoriti se u nastavak istorije jedne porodice od nacionalnog značaja, koja se prekinula 1945, stigao sam ispred hotela Moskve. U susret mi je prišla gospođa Mišel, upoznali smo se i počeli da razgovaramo na stepenicama glavnog ulaza u hotel, dok smo čekali da se okupi ostatak porodice. Kada se sakupila cela porodica, njih dvanaest osoba, započeli smo naš obilazak centra Beograda. Prošavši kroz Knez Mihajlovu ulicu, posetili smo sabornu crkvu Svetog arhangela Mihaila, a potom nastavili ka Kalemegdanu, gde smo proveli i najveći deo vremena. Gosti su se divili lepoti beogradske tvrđave dok su slušali zanimljive istorijske podatke o ovom važnom spomeniku kulture.
Drugog dana u našem programu imali smo predviđenu posetu dvama važnim mestima, hramu Svetog Save i muzeju Jugoslavije. Prvo smo posetili hram Svetog Save gde je porodica Vučo Popović imala mogućnost da se susretne sa pravoslavnom verom svojih predaka i da više sazna o životu i podvizima Svetog Save, prvog srpskog arhiepiskopa. U velikom hramu Svetog Save naši urugvajski Srbi, razgledajući divne vizantijske mozaike na kojima su prikazani Hristos, Presveta Bogorodica, drevni hrišćanski svetitelji kao i Srbi svetitelji, mogli su svojim pogledima da dodirnu ovu duhovnu lepotu koja na najkonkretniji način izražava istinu i suštinu pravoslavne vere.
Posle hrama, plan je bio da odemo u poznatu luksuznu rezidencijalnu beogradsku četvrt, Dedinje, i posetimo muzej Jugoslavije, da bi naši gosti i tamo mogli da dotaknu jedan deo porodične istorije. Međutim, naš turistički obilazak dobio je nov i neočekivani zaokret. Dok smo se vozili u kombiju na našem putu ka muzeju, Marija, jedna od kćeri gospođe Mišel, spomenula je da oni imaju zabeleženu adresu gde bi mogla da se nalazi porodična kuća. Posle konsultacije sa vozačem kombija uputili smo se na Senjak da potražimo zabeleženu adresu. Senjak je takođe stambena četvrt gde su pre Drugog svetskog rata u svojim luksuznim vilama stanovali pripadnici srpskog visokog društva. Mišelina deca kao jedino uputstvo imali su u mobilnom telefonu fotografiju arhitektonskog nacrta spoljašnjeg izgleda vile. Ali i to je bilo više nego dovoljno da se prepozna stara vila porodice Vučo.
Najpre smo bezuspešno tražili vilu na adresi koju su imali zabeleženu, da bismo nakon toga skrenuli u jednu manju, sporednu ulicu gde nas je dočekala kuća upravo takva kakva je predstavljena na arhitektonskom nacrtu. Cela porodica Vučo Popović bila je dirnuta do suza dok su posmatrali porodični dom o kojem su samo slušali nostalgična kazivanja babe i dede u Montevideu.
Ispred vile stajala je grupa radnika koje je novi vlasnik angažovao na renoviranju kuće. Čuvši ko su posetioci, uputili su nas da se obratimo šefu koji je nadgledao radove. U početku, on se izvinio, uz objašnjenje da on nema nadležnost da ih pusti da uđu u vilu. Međutim, videvši Mišeline i Stevanove suze i saznavši da oni samo žele da posete kuću koju su sagradili njihovi deda i baba a u kojoj je odrastao njihov otac, dozvolio im je da uđu. Ostatak grupe čekao je napolju, na ulici ispred vile, u svakom slučaju zadovoljni ishodom događaja.
Nakon što su proveli 15 minuta unutra, brat i sestra su izašli iz kuće sa još jačim utiscima. Mišelin suprug Žan-Pol setio se da su deda i baba pripovedali da su u istoj ulici takođe živeli i rođaci u svojim vilama, te je nastavio da se spušta ulicom i da pita za Vuče. Ovde je sudbina priredila novo iznenađenje za Urugvajce. Stariji gospodin koji je izašao iz svoje kuće na ulicu pošto je čuo da neko glasno izgovara njegovo prezime bio je rođak, Mihailov brat od strica. Gospodin P. Vučo, nakon 80 godina, mogao je da upozna i zagrli decu i unuke svog rođaka Mihaila. Ispričao im je porodičnu istoriju i objasnio mnoge detalje koje oni nisu znali. Takođe, posavetovao ih je da posete porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu. Naravno, sledeće odredište bilo je novo groblje u Ruzveltovoj ulici.
Sledeći uputstva P. Vuča, lako smo našli veliku i elegantnu grobnicu porodice Vučo. Sama monumentalnost porodične grobnice svedoči o bogatstvu i prestižu porodice Vučo u Beogradu. Na nadgrobnom spomeniku dominira bista Đorđa Vuča, osnivača porodične firme. Uz njega sahranjena je i njegova supruga Ifigenija Barberi, kao i njihova deca i unuci. Na spomeniku, skoro ispred svakog upisanog imena uočljiva je skraćenica akademske titule Dr, što pokazuje da je porodica Vučo ulagala svoje bogatstvo ne samo u ekonomsko širenje svojih poslova već i u akademsko obrazovanje svoje dece. Ovde, pred porodičnom grobnicom gde se završava nečiji životni put, za Urugvajce, potomke porodice Vučo, nakon živog i konkretnog susreta sa precima, počinje jedna nova etapa u porodičnom životu .
Trećeg dana naša ideja bila je da posetimo muzej Jugoslavije kako bismo zaokružili program koji je predviđen za porodicu Vučo Popović. Većina ljudi, posebno stranci, kada posećuju muzej Jugoslavije sigurno ne ulaze unutra sa svešću da posećuju instituciju koja čuva i neguje nasleđe države, Socijalističke federativne republike Jugoslavije i komunističke ideologije, koja je oduzela sve ono što su njihovi preci posedovali. Kada je u pitanju porodica Vučo Popović to je zaista tako doslovno. Sve što su dve generacije ove porodice izgradile svojim rukama i svojim trudom novi komunistički režim im je oduzeo.
Slučaj porodice Vučo Popović je još kompleksniji ako se uzme u obzir da je supruga Stevana Vuča bila Mara Popović, sestra Konstantina Koče Popovića, partizana i visokog partijskog funkcionera. U novoj Jugoslaviji Koča Popović, iako sin kapitaliste, obavljao je visoke državne funkcije, kao, na primer, ministra spoljnih poslova. Članovi njegove porodice koji nisu delili istu komunističku ideologiju platili su visoku cenu. Njegova sestra Mara morala je da emigrira zajedno sa suprugom i decom kako bi spasili živu glavu. U jednoj od muzejskih vitrina čuvaju se uniforma, oružje i lični predmeti generala Koče Popovića. Njegovi potomci su ih gledali sa poštovanjem, možda i sa ponosom. Posmatrajući ih, razmišljao sam o tome da se sada u njima sigurno sukobljavaju pozitivna i negativna osećanja prema deda-ujaku, koji je uspeo da postigne mnogo u svojoj karijeri u režimu koji je uništio živote njemu dragih bića.
Za mene lično, susret i poznanstvo sa porodicom Vučo Popović je jedno dragoceno iskustvo koje mi je pomoglo da dublje razumem svu tragediju naše istorije 20. veka, ali i da vidim jedan svetao i nadahnjujući primer potomaka koji se vraćaju svojim korenima i koji mogu ponosno da nastave tamo gde su njihovi preci bili zaustavljeni pre 80 godina. Posebno me raduje činjenica da je baš Srbija na španskom bila most koji je pomogao da se spoje dve razdvojene obale i doprineo da potomci ponovo zakorače na tlo svojih predaka. Za Srbiju na španskom biće čast da i dalje bude most koji će spajati kontinente, narode i kulture.
