U svom majskom paktu, argentinski predsednik Havijer Milej je, između ostalog, pozvao na penzijsku reformu koja bi „obezbedila održivost sistema, poštovanje prema onima koji su dali doprinos i omogućila onima koji žele da se pridruže privatnom penzionom sistemu“. Novi šef države postao je ozloglašen za neverovatno kratko vreme, gurnuvši zemlju u haos društvenih napetosti. Publicista Karlos Valje priča šta se zapravo krije iza bezličnih reči o „penzionoj reformi“.
U to su takođe umešani ludak i stranci koji okupiraju zemlju, iako mnoge žrtve još uvek ne žele da u to veruju; dok odreaguju, možda već bude suviše kasno. Briga Martineza de Hoza, Kavala, Menema, Makrija, a sada i Mileja, Kaputa i Sturcenegera bila je da zauvek unište penzioni sistem koji je postojao do danas. Ranije su to bili penzioni fondovi podeljeni po specijalnostima. Sistem je zvanično rođen u septembru 1904, kada je donet Zakon 4349, razvijan je 1920-ih godina i jačan temeljnim napretkom u deceniji od 45. do 55. godine. Između 1955. i 2003. pretrpeo je niz napada – od strane civilnih i vojnih vlada – da bi na kraju bio upravljan preko argentinskog sistema privatnih penzionih fondova (AFJP), koji behu prave mafijaške organizacije. Naplaćivali su visoke kamate i administrativne troškove, pljačkali i bežali u inostranstvo sa sredstima kojima je dužna bila upravljati država.
Ovaj postupak, korišten i podržavan od Menema i njegove ekipe napadača i pustošnika narodne svojine, naneo je ozbiljnu štetu koja se nastavlja: penzioneri primaju mizerne mirovine od nekoliko hiljada pezosa. Dok se sve to dešavalo, privrednici behu oslobođeni od značajnih procenata onoga što su morali uplaćivati na ime penzijskih doprinosa, kako bi – posredno – uništili štedionice i buduće penzionere ostavili bez mogućnosti; mnogi radnici to nikada nisu mogli da urade.
Desetogodišnje povećanje starosne granice za odlazak u penziju i nedostatak penzionih rezervi postali su prava katastrofa, onemogućivši odlazak desetina hiljada radnika u penziju. Sve je bilo prava katastrofa dok se Nestor, Kristina i Budu nisu saglasili da stave tačku na prevaru AFJP-a povratom dela napljačkanih sredstava, čime su naknadno dopunjene rezerve izvornog argentinskog sveobuhvatnog penzionog sistema. Kristina je stvorila SIPA i Fond za jemčenje održivog razvoja kao pouzdanu podršku. Premda mediji i mafijaško pravosuđe sve iskrivljuju, pamćenje je od životne važnosti, jer smo žrtveni jarci ovih nesrećnih ljudi mi, penzioneri i radnici u celini. Ovoga puta ludaci i stranci brzo deluju kako bi nas izmorili glađu (pošto ne obraćaju pažnju na svakodnevnu smrt hiljada dece širom Argentine, dok hegemonistički mediji kriju sve, a posebno najjezivije stvari).
Danas više nego ikada moramo koristiti glavu za razmišljanje i vežbanje svog pamđenja u uslovima samoodbrane, upozoravajući sve na smrtonosnu štetu koju nam nanosi Milejevo bezumlje.
