Život Rite Patinjo Kintero, meksičke domorotkinje iz indijanskog naroda Tarahumara prikazan je u dokumentarcu koji je premijerno prikazan u bioskopima 2024. godine, a snimio ga je meksički režiser Santjago Estajnu.
Policija je stigla u crkvu 8. juna 1983. Žena u prljavoj odeći, izubijanih nogu i smetena, izgovorila je nekoliko reči koje policajci nisu mogli razumeti. Ispitivali su je na engleskom, ona se trudila, ali bilo je nemoguće opštiti. I pošto niko nije znao šta je rekla, izgubila je slobodu za narednih 12 godina.
Zvala se Rita Patinjo Kintero, i bila je pripadnica indijanskog naroda Raramurija, rodom iz države Čivava, u severnom Meksiku. Tog dana skrivala se u podrumu metodističkog hrama u gradu Manteru, u zapadnom Kanzasu, SAD.
Pre nego što su vlasti stigle, jedan pastor ju je otkrio dok je Rita jela sirova jaja.
Pretpostavlja se da je tamo stigla pešice s meksičkog tla. Na kraju krajeva, raramuri znači „čili trkači“ i dolazi od „rara“ – stopalo, i „muri“ – čio, brz.
Za ovu etničku grupu trčanje ima važno društveno i kulturno značenje. Oni naseljavaju padine Sijera Tarahumare, čiji složeni reljef ih primorava da izbegavaju prepreke, prelaze potoke i penju se na planine. Morate biti brzi, a utoliko pre izdržljivi da biste savladali uslove u svom zavičaju.
U Kanzasu, Rita se možda borila sa sušnijim i hladnijim uslovima nego u Sijeri.
Prema rečima režisera, odvedena je u policijsku stanicu, gde je istukla policajku koja je pokušala da je dovede u red. Aprila 2024. održana je premijera dokumentarnog filma „Žena zvezda i planina” Santjaga Eštajnua u kome je, posle brižljivog arhivskog istraživanja i intervjua, on ispričao priču o ovoj ženi.
„Doveli su prevodioca, i ona pravi smešan izveštaj. Zaključuje da Rita mora da je domorotkinja i da dolazi iz neke latinoameričke zemlje. Ali, mada nije razumela ništa od onoga što joj je ova govorila, zabeležila je da su Ritine reči besmislene. Nju su izveli pred sud i zaključili da je umno ograničena, da je opasna za sebe, pa su je otpravili u psihijatrijsku bolnicu“, objašnjava Estajnu za Bi-Bi-Si Mundo.
Rita jedva da je govorila španski, njen maternji jezik je bio raramuri. U sudskom sistemu Kanzasa i u instituciji u koju je odvedena nije bilo prevodilaca koji bi mogli pomoći u njenom slučaju. Žena nije razumela sudski postupak protiv nje, nije znala gde se nalazi ni zašto je drže zatvorenu.
Ostatak njenog života obeležila je izolacija, medicinsko nasilje, institucionalna birokratija i usamljenost. Ali ona je takođe bila žena okružena mitovima i misterijama.
Ko je bila Rita Patinjo Kintero?
Ovčarka, babica, travarka, zanatlija, pralja.
Prema Estejnuovom dokumentarcu, u kojem učestvuju njena snaja, nećaka i nekoliko suseda koji su je poznavali u mladosti, Rita je štošta bila i štošta je radila. Ali ponešto što režiser ponavlja o Riti, koja bi trebalo da je rođena 1930. godine, svodi se na to da se ona nije uklapala u parametre zajednice u kojoj je živela.
Rodom iz Pjedras Verdesa, tada je živela u blizini regiona Serokavi, u selu u opštini Urike. Jakog karaktera, koji je zanemarivao svaku naredbu o tome kako nešto raditi, imala je muža i sina. Posedujući ogromno stado ovaca, ona je „u tom smislu bila bogata žena“, kaže dokumentarista. Bila je i dobrotvorka: zajednici je poklanjala sir.
Ali jednog dana se sve promenilo i Rita je uskoro postala „otpadnik“ među svojima. Susedi kažu da su joj ukrali stado i optužili je za ubistvo muža, što se nikada nije moglo dokazati.
„Dobar, veoma dobar čovek. I celog života sam govorio da je tako. Desilo se da su se loše ponašali prema njoj. Govorili da se potukla s mužem, pobedila ga i ubila“ – kaže Prokopio Mančinas, komšija iz Urikea, koji je živeo blizu Rite i učestvuje u filmu.
„Rita Patinjo nije ubila Jeronima Renterijasa. Riti Patinjo su ukrali koze, ukrali su njenu ćebad, ukrali njene ovce“ – dodaje on u kameru.
U gradu se takođe proširilo verovanje da je bila „začarana“ na Tesguinadi – svetkovini Tarahumara, koja se ponekad priređuje povodom radova, na primer setvenih, kada piju opojno piće na bazi kukuruza, poznato kao tesguino.
Posle te pretpostavljene „začaranosti“, Riti je navodno ostao problem sa govorom.
„Pa, rekla sam svom mužu: ‘Mislim da je Rita oglupela. Više ne govori dobro, kao što je govorila u vreme kad smo bili mlađi. Pričala je sama sa sobom. To se ne leči, tako se umire, glup“ – komentariše u filmu Soledad Mančinas, supruga Prokopijevog brata od strica.
Istina je da je Rita nekako počela da skita sa svojim sinom. I njena zajednica je počela da je gleda sa strahom. Susedi kažu da je skoro nigde nisu lepo primali.
„Bilo je ljudi koji je nisu voleli, kada je dolazila, zatvarali su joj vrata. Onda bi govorili da je htela da ih ubije. Ali nije bilo ništa tako, bila je gladna, htela je hranu“ – kaže Prokopio Mančinas.
Estejnu pretpostavlja da je Rita zapravo mogla biti osoba s invalidnošću koju ljudi oko nje nisu razumeli. Kao rezultat svega što je doživela i što je o njoj rečeno, režiser kaže da su joj vlasti oduzele sina, koji se takođe pojavljuje u dokumentarcu.
Zašto je napustila Meksiko i kako je dospela do Kanzasa ostaje zagonetka, ističe Eštajnu u našem razgovoru. Ali možda to i nije tako teško pogoditi, dodaje on, posebno imajući u vidu realnost u kojoj je morala živeti.
Oslobađanje
Sud je prvobitno naložio da žena bude smeštena u psihijatrijsku bolnicu u Kanzasu, na tri meseca. Po isteku tog perioda njeno stanje biće ponovo procenjeno, kao i njen boravak u Sjedinjenim Državama.
Ali, dodeljeni joj advokat se nikada nije pojavio pred sudijama. I da jeste, on isto ne bi mogao da opšti s njom zbog nedostatka prevodioca. Istovremeno, medicinsko osoblje je tvrdilo da je nepoznavanje porekla pacijenta predstavljalo veliki problem da bi se kontaktiralo s nekim od rođaka.
Meseci su prolazili i pretvarali se u godine. Godine u kojima je Rita bila lišena mogućnosti da razgovara, sama, daleko od svoje kulture, svoje zemlje i lečena bez određene dijagnoze usled jezičkih barijera.
„Postala je drugačija – kaže Estejnu. – Bila je to potpuna zbrka. Vidim mnoge oblike diskriminacije i nasilja u Ritinom slučaju. Tu se dotiču mnogi elementi. Ona je domorodac, govori sasvim nepoznatim jezikom, siromašna, migrant, verovatno s nekom invalidnošću, pa još i žena“ – tvrdi režiser. Tek posle deset godina njena situacija se promenila i, osim toga, otkrivena je širina institucionalnih propusta, povezanih s njenim smeštanjem u duševnu bolnicu.
Organizacije „Kansas Advocacy“ i „Protective Services“, danas poznate kao Centar za prava osoba sa invaliditetom Kanzasa (Disability Rights Center of Kansas), 1994. odlučuju preispitati slučajeve pacijenata koji su se nalazili u bolnici više od pet godina. Riti je dodeljena advokatica Torija Mroz.
„Jedna od prvih stvari koje smo uradili bila je da pogledamo njene medicinske kartone. U vrlo ranoj fazi dokumentacije, bilo je pozivanje na činjenicu da je navela da je iz Čivave i da je starosedelac Tarahumare“ – kaže Mroz u dokumentarnom filmu.
„To je u njenom medicinskom kartonu stajalo praktično sve vreme dok se nalazila tamo. Bez obzira na to, prošlo je 10 godina, a ona je još uvek bila tu. Stalno su govorili: ‘Ne znamo odakle je ni kojim jezikom govori’“ – dodaje ona.
Ali nije samo u tome stvar. Bilo je takođe svedočanstava da su službenici meksičkih konzulata u Solt Lejk Sitiju, država Juta, i Kanzasa, od strane socijalnog radnika obavešteni o Ritinom prisustvu u bolnici, ali oni nikada nisu preduzeli ništa da je otuda izvuku.
Pravni tim organizacije tužio je bolnicu i više od 30 ljudi koji su bili deo njenog osoblja. Za odštetu su tražili 10 miliona dolara. Sudski proces je postao složen zadatak, ne samo zato što Rita nije mogla davati iskaze na sudu i zato što je u SAD postojao samo jedan psihijatar sposoban da razume Tarahumaru, kaže Esteinu.
Žena je otpuštena i stigla je u Meksiko 1995. godine. Ali njen slučaj se otegao od 1996. do 2001. i na kraju je rešen sporazumom o nadoknadi mnogo nižoj od prvobitne sume koju su advokati tražili. Za sve što je doživela u tih 12 godina, žena će dobiti 90.000 dolara, a od toga je pride morala biti odvojena svota od 32.641 dolara nevladinoj organizaciji koja joj je pomogla, i njenim advokatima. Ostatak novca, koji je trebalo da pomogne Riti da se vrati u domovinu, posebna je priča.
Život u planinama i izgubljeni novac
Rita gleda u obzorje, sedeći na brdu. Kosa joj je sva bela, koža naborana. Ispred su samo planine, a svuda naokolo šipražje.
Estejnu u svom filmu prikazuje kontrast sa bolnicom. Žena, konačno slobodna, sa svojim sopstvenim glasom na raramuri jeziku je uslišana.
– Kako se osećaš, Rita?
– Osećam se dobro, nisam se razbolela.
– Srećna si što živiš u planini?
– Veoma sam srećna što sam ovde.
– Nisi tužna?
– Tako mi je lepo živeti s prirodom.
Režiser je snimanje počeo 2016, ali je film završen tek 2022. godine. U tom periodu upoznao je Ritu i njenu nećaku Huanitu, koja je na sebe uzela brigu o njoj. I mada se u svojoj domovini osećala prijatno, Estejnuu je posvedočila kako je posle Kanzasa morala živeti u siromaštvu, bez obzira na to što je dobijena naknada u Meksiku tada činila pozamašnu svotu.
„Sud je osnovao zakladu i imenovao časnu sestru po imenu Beatris Zapatu, koju je organizacija izabrala za tutora Ritine imovine. Tokom otprilike dve godine ona je počela da joj daje oko 300 dolara mesečno, a zatim 6.000 dolara jednokratno. Ali monahinja zatim nestaje s novcem“ – kaže režiser. Posle nekoliko godina, sud je tražio od monahinje da se pojavi, jer je prestala da Ritu izveštava o isplatama. Onda je otkriveno da je većina novca spiskana.
I mada joj je sudija naložio da vrati dvostruko više od onoga što je potrošila, monahinja je vratila samo 10.000 američkih dolara.
Imenovana su dva nova tutora, koji su dobijali 1.000 dolara godišnje za upravljanje zakladom. Obojica su tvrdili da nisu mogli pronaći gde se žena nalazi i nakon deset godina novac je ispario.
Po Estejnuovim rečima, premda je tokom svog boravka u Meksiku često pevala i igrala, imala dobar apetit i bila negovana s ljubavlju, Rita je bila vrlo povučena i zatvorena.
Umrla je 2018. i bila ispraćena svetkovinom u svojoj zajednici.
Raramuri veruju da praznovanje smrti pomaže preminuloj osobi da pređe na sledeću ravan postojanja, koja se nalazi u njihovom ishodištu: zvezdama koje obasjavaju planine Sijera Tarahumare.
Izvor: BBC News Mundo
