Овај истраживачки рад бави се гео-економским сукобом Сједињених Америчких Држава и Народне Републике Кине на простору Панаме, са посебнoм усредоточеношћу на значај Панамског канала као кључне стратешке тачке у светској трговини. Поред ослањања на релевантне изворе, део истраживања заснива се и на личном разговору са становником Панаме, бившим војним лицем и историчарем, како би се информације сагледале и из локалне перспективе. Циљ рада је да се кроз ову анализу што објективније прикажу размере гео-економског надметања две силе у једној малој, али геостратешки изузетно важној земљи.
Пре него што је постала самостална држава какву данас познајемо, Панама је пре свега била територија чија је функција била транзитна, а не политички или економски самостална. Више пута је мењала статус, а током историје њоме су доминирале различите силе у складу са сопственим интересима. Најпре је била део Шпанског царства, потом је ушла у састав Велике Колумбије, а у XX веку велики део територије долази под контролу Сједињених Америчких Држава, кроз зону канала. То није било случајно, Панама је одувек била од стратешког интереса због свог положаја између Атлантског и Тихог океана. У њеној историји, географија је играла већу улогу од политике. Један мање познат, али занимљив податак јесте да је Панама једина земља Латинске Америке која је стекла независност без крвопролића. Дана 3. новембра 1903. године, захваљујући присуству америчке морнарице, тадашња Велика Колумбија (коју су чиниле Колумбија, Венецуела и Еквадор) није била у могућности да војно реагује и спречи одвајање Панаме. Није било ратовања, нити иједног испаљеног метка, радило се искључиво о геополитичком притиску и америчким ратним бродовима који су били стационирани уз обалу.
Идеја о изградњи канала који би спојио два океана није првобитно потекла из САД, већ се појавила неколико деценија раније. Један од првих који је покушао да оствари ту замисао био је Фердинанд де Лесепс, познат по градњи Суецког канала. Међутим, француски покушај пропао је због тропских болести попут жуте грознице која је погодила велики број радника у том моменту, као и због озбиљних корупционашких скандала који су погодили компанију задужену за пројекат. Управо у том периоду, током 1880. година, у Панаму је пристигао велики број радника из Европе, а недавно је откривено да је међу њима био и један Србин из Баната. Иако његова националност није формално евидентирана у званичним статистикама, будући да је тадашња територија била у саставу Аустроугарске, откривени су руком писани извештаји и писма које је овај анонимни радник слао из Панаме 1881. године. У њима описује свакодневни живот и услове рада, борбу са тропским болестима, опасностима из природе и социјалним изазовима. Он представља глас хиљада безимених радника који су доприносили изградњи једног од најважнијих инфраструктурних пројеката у историји човечанства.
Услед пропасти француског пројекта, САД су искористиле тренутак. Након што су подржале панамску независност, преговарале су о контроли над зоном канала и започеле озбиљну изградњу. Канал је званично отворен 1914. године и током готово целог 20. века налазио се под америчком управом. Тек 2000. године, захваљујући споразумима Torrijos-Carter, Панама је повратила пун суверенитет над каналом. Ипак, реалност је да одређено америчко војно присуство на том простору и даље постоји. У годинама које су уследиле, Панама је модернизовала канал, а 2016. завршила и његово проширење како би омогућила пролазак бродова већих димензија. Данас је Панамски канал не само кључна тачка светске трговине, већ и симбол историје Панаме, државе чију је судбину највише обликовао њен географски положај, више него политичка воља.
Још од времена Другог светског рата, Панамски канал представљао је кључну тачку америчке поморске стратегије. Током тог периода, канал је имао толики значај да су чак и Немачка и Јапан разматрали могућност да га нападну иако се такви планови, на срећу, нису реализовали. Овај историјски контекст показује да значај Панаме за САД није ствар тренутних околности, већ да она деценијама уназад представља стуб америчке геополитике и безбедности поморских снага. Насупрот томе, присуство Кине је новијег датума, али није мање важно. Током последње две деценије, а нарочито од председничког мандата Хуана Карлоса Вареле из 2014. године, Панама је постала кључна улазна тачка за кинеску експанзију у Латинској Америци. Иако је Панама високо развијена у бројним сегментима, и даље се суочава са инфраструктурним изазовима, што је Кина вешто користила улажући у пројекте који су јој омогућили да додатно учврсти своје присуство у региону. Док САД Панаму доживљавају као дугогодишњег стратешког савезника, Кина у њој види важну карику своје глобалне иницијативе „Појас и пут“, чиме оснажује сопствени геополитички и економски утицај на међународној сцени.
Администрација Доналда Трампа водила је спољну политику снажно ослоњену на начела Монроове доктрине, са јасним фокусом на заштиту интереса САД на америчком континенту. Трамп је сматрао да је утицај САД у Панами с временом ослабио, али је истицао значај одржавања стратешког присуства, нарочито у областима као што су Хауард, Клејтон и Албрук, које и даље представљају симбол америчке војне и политичке присутности из прошлости. За Трампа је било од кључног значаја да америчка морнарица остане спремна за могуће глобалне изазове, укључујући и потенцијални сукоб на Тајвану. Одређени степен афинитета према његовој политици види се и кроз изјаве актуелног градоначелника града Панама, Мајера Мисраћија, који је отворено исказао подршку Трампу, што указује на то да део локалних и утицајних личности и даље гаји блиске политичке и културне везе са Сједињеним Америчким Државама.
Међу панамским становништвом присутна је генерацијска подела у погледу перцепције америчког утицаја. Старије генерације, које се сећају догађаја попут 9. јануара 1964 и америчке инвазије 1989. године, углавном имају критичнији став. Са друге стране, млађе генерације, које су одрасле у глобализованом окружењу, САД посматрају као културни и економски узор, самим тим многи млади Панамци данас емигрирају управо тамо. У том контексту, значајно је поменути и недавну посету америчког сенатора Марка Рубија Панами, током које је представио своје политичке смернице у Председничкој палати у старом делу града (Casco Viejo). Иако том приликом нису потписани стратешки споразуми, посета указује на континуирано интересовање САД за очување блиских односа са Панамом. Сарадња се огледа и на терену, нарочито у провинцији Дариен, где се редовно спроводе заједничке војне обуке панамских и америчких трупа.
Насупрот томе, администрација Џоа Бајдена примењује уравнотеженији и више дипломатски приступ, са мање директног политичког мешања у регионална питања. Фокус ове администрације био је преусмерен на глобалне изазове попут пандемије и рата у Украјни, због чега Панама није заузимала приоритетно место на спољнополитичкој агенди. Овакав приступ Панами је, међутим, оставио више простора да самостално балансира између утицаја две светске силе.
Иако је економски и стратешки утицај Кине у Панами релативно новија појава, у последње две деценије је веома интензиван и израженији сваким даном. Историјски гледано, кинеска заједница у Панами има дубоко укорењено присуство, што се може видети и по кинеској четврти у близини историјског центра Casco Viejo. Ипак, у последњих 10 до 15 година, Кина је значајно повећала свој утицај, нарочито у стратешким секторима као што су поморски саобраћај и инфраструктурни пројекти. Та појачана активност довела је и до својеврсне комерцијалне конкуренције, при чему је Кина успешно спречила улазак великих светских инвестиционих група, попут америчког Блек Рока, у поједине пројекте. За Кину, Панама представља полазну тачку за приступ тржиштима Латинске Америке, посебно ако се узме у обзир да су алтернативни инфраструктурни пројекти, попут планираног канала кроз Никарагву, обустављени због неповољних геолошких услова. Иако Панама има највиши бруто домаћи производ у региону, и даље се суочава са озбиљним инфраструктурним изазовима, највише услед количине корупције и лошег одржавања јавних служби попут образовања и јавних радова. У том контексту, Кина је искористила прилику да понуди конкретна решења кроз инвестиције у пројекте попут метроа у главном граду и предлога за изградњу брзог воза који би повезивао град Панаму са градом Давид у провинцији Чирики, и све то без агресије или напетих односа, што је допринело позитивној перцепцији кинеског присуства међу значајним делом панамске јавности. Међутим, Панама се данас налази на својеврсној раскрсници. Суочена је са великом друштвено-политичком кризом, при чему покушава да пронађе сопствени идентитетски пут, након дуготрајног периода у којем су разне стране силе обликовале њен развој и спољнополитичке изборе.
Као што је раније поменуто, Кина је успела да препозна и искористи прилике тамо где су други углавном остављали само тензије. Њен улазак у Латинску, а нарочито Централну Америку, није био заснован на принуди или непосредној умешаности у унутрашње сукобе, већ на нечему много једноставнијем и делотворнијем, а то је трговина. Док САД приликом конфликта често прибегавају политичкој или војној интервенцији, као што смо видели у земљама које су пролазиле кроз грађанске ратове или унутрашње кризе, Кина спроводи сасвим другачију стратегију. На пример, у случају Србије, САД су реаговале притиском и директним мешањем, док је Кина остала по страни, није заузела став, већ је само посматрала и стрпљиво чекала. Ова тактика је, на неки начин, у складу са принципима из књиге Умеће ратовања: попут успаваног змаја који не напада, али се креће ка остварењу својих циљева. Овај приступ се показао као успешан. Кина нуди кредите, инвестиције у инфраструктуру, трговинске споразуме и приступ тржиштима, а да притом не тражи политичке реформе нити условљава своје зајмове. Због тога многе земље у развоју, посебно у Централној Америци, гледају на „кинески модел“ као на повољнију опцију. Он је једноставнији, мање инвазиван и често исплативији. Земље попут Хондураса, Ел Салвадора, Никарагве и Костарике, као и неке јужноамеричке државе, почеле су да јачају везе с Кином. То чине јер траже нове могућности за развој, желе да обезбеде ресурсе без зависности од међународних организација (попут ММФ-а или Интерамеричке развојне банке), и избегну ризик од војне или политичке интервенције. Међутим, кинески продор није само економски, он је и геостратешки. Полако, али сигурно, САД губе утицај у Латинској Америци, не због директне снаге Кине, већ због сопственог приступа региону. Тамо где су некада нудиле помоћ, данас намећу услове, тамо где су некада градиле савезе, сада захтевају лојалност. А у међувремену, Кина улази кроз врата која су други оставили отвореним.
Након спроведеног истраживања и интервјуа, постаје јасно да је Панама, упркос томе што је млада држава, још увек у процесу обликовања сопственог идентитета. Земља није имала довољно времена да развије јасну и стабилну политичку и друштвену визију о томе какву будућност жели за себе. Често се каже да повољни географски положај може бити и проклетство. У случају Панаме, ова тврдња у одређеној мери јесте истинита. Њена изузетно повољна стратешка локација чини је кључном тачком глобалне трговине, али истовремено је излаже утицају и притисцима великих сила. Ипак, Панама је имала једну значајну предност: налази се у Латинској Америци, а не на Блиском истоку, што јој је до сада омогућавало да остане ван сукоба високог интензитета. Међутим, то не значи да у будућности неће бити увучена у нове тензије. Такође, овај рад показује да Кина свој утицај шири тихо, путем трговине и улагања док, с друге стране, САД настоје да одрже стратешки значај и историјско присуство. Самим тим, будући избори као и реакције глобалних актера, имаће далекосежне последице не само за Панаму, већ и за цео регион Латинске Америке.
Извори:
Научни и стручни радови
Gordillo Borralles, J. C. (2015). Análisis geopolítico y geoeconómico del canal de Panamá y de su proceso de ampliación en el contexto de la globalización económica [Tesis de licenciatura, Universidad Nacional Autónoma de México].
Gordillo Borralles, J. C. (2015). Geopolítica versus geoeconomía: el caso del Canal de Panamá [Tesis, Universidad Nacional Autónoma de México].
Chin, G. T. (2021). China in Panama: From Peripheral Diplomacy to Grand Strategy. Journal of Current Chinese Affairs, Taylor & Francis.
Medeiros, E. S. (2018). Carrots or sticks? U.S. strategies in response to China’s engagement in Latin America: Case Study – Panama. Cambridge Core.
Чланци и портали
Expediente Abierto. (2023). La influencia de China en Panamá: un caso de estudio. Obtenido de https://www.expedienteabierto.org
Diálogo Américas. (2022). Panamá como hub estratégico de China. Obtenido de https://dialogo-americas.com
El País. (2019). China fija sus ojos en Panamá y despierta los recelos de EE. UU. Obtenido de https://elpais.com
ReloFirm. (2022). The History of Panama: From Pre-Colonial to Present Day. Obtenido de https://www.relofirm.com/blog/the-history-of-panama-from-pre-colonial-to-present-day/
Euronews. (2024, april 20). Adligat: Pronađen dokaz da su Srbi učestvovali u gradnji Panamskog kanala. Euronews Srbija. https://www.euronews.rs/magazin/istorija/154277/adligat-pronaden-dokaz-da-su-srbi-ucestvovali-u-gradnji-panamskog-kanala/vest
Office of the Historian – U.S. Department of State. (1978). Foreign Relations of the United States, 1977–1980, Volume XXIX, Panama: Document 156. Obtenido de https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1977-80v29/d156
Rough, C. (2019, May 6). Trump’s Americas doctrine starts in the canal. Hoover Institution. https://www.hoover.org/research/trumps-americas-doctrine-starts-canal
Усмени извор
Israel Serrano Fuentes
Бивши потпоручник и пилот оружаних снага Панаме, независни историчар специјализован за савремену панамску војну историју. Учесник рата током америчке инвазије 1989. године, кампање „Pana Jungla“ и међународних обука у САД-у и Бразилу.
israelserranofuentes@gmail.com
+507 6405-3449
