Intervju sa Sorajom Maikonjo, rediteljkom, scenariskinjom, glumicom i aktivistom plemena Mapuče iz Argentine
Drugi deo
Razgovor vodila: Sonja Kalajić
Bez obzira na istoriju genocida i progona indijanskih naroda, kao i ignorisanja i omalovažavanja svega što je u vezi sa tradicijom jedne enormne indijanske kulture ona, uprkos tome, opstaje. Po nekima, kultura indijanskih naroda, upravo zbog krize u koju je zapala moderna civilizacija, doživljava neku vrstu nove renesanse jer svojim konceptima nudi spasonosni izlaz, eliksire Zdravlja u bolesnom i istrošenom zapadnom svetu, degenerisanom materijalizmom i samoživošću. Kako vi na to gledate? Da li prepoznajete znake velike obnove i ako da, koji poslovi još predstoje za njeno puno ostvarenje?
Ne znam da li iz ove krize u koju je zapala moderna civilizacija doživljavamo početak nove renesanse. Verujem da smo uvek to činili. Konstantno održavali naše duhovne prakse kao autohtoni narodi, i obnavljali naše gradove, naše drevne puteve. Mislim da nas, na neki način, danas opservira ova civilizacija koja pada u svoju tešku bolest, bolest koju je donela čak i našem narodu. Posmatraju nas deca dece te civilizacije koja propada, i, ponovo otkrivajući nas, uviđaju da svi zajedno imamo baš mnogo posla.
Imamo mnogo toga da učinimo na polju povezivanja sa različitim elementima prirode. Kada mi, autohtoni narodi, branimo izvore vode, šume, glečere, planine, more, to nije zbog ekonomske, kapitalističke, pa čak ni ekološke nužde, već jer znamo da tu žive sile, drevne sile. Te sile nam daju mogućnost dobrog i kvalitetnog života; kvalitetnog života u smislu zdravlja, emocionalne, mentalne, fizičke ravnoteže, delikatnosti i blagosti. Dakle, što sebi dajemo više mogućnosti da ostanemo u kontaktu sa svim tim snagama, imamo više snage za sebe. Kada se svi teritorijalni prostori održavaju u stanju čistoće, to nama samima daje bistrinu. Kada se na našim teritorijama održava ravnoteža, to nam omogućava da sami budemo uravnoteženi.
Zlo i zavist su oduvek postojali kod apsolutno svih naroda sveta, ali što je svesnijih ljudi, više se to zlo i zavist mogu neutralisati. Problem je u tome što su ljude pretvarali u konkurente i robove više od 2.000 godina, a onda je to konačno postalo prekomplikovano zaustaviti. Izuzetno je teško biti slobodna ličnost danas: biće koje može da obrađuje zemlju, koje razume cikluse prirode, koje ume da seje, održi rasad, da astronomski posmatra nebo i razume te znakove, shvati te poruke i najbitnije – da može da se pripremi i naoruža za sve ono na šta ga ti znaci zemlje ili neba upozoravaju. Zato su za nas sve naše ceremonije sastavljene od simbola i znakova. Priroda nam daje znakove koje poput snova čitamo kao poruke.
Iskreno mislim da svi imamo taj kapacitet, iako verujemo i dalje u velike korporacije, velike kompanije, svetski poredak, ili mislimo da nas imaju na dlanu i da smo male životinje, insekti koji mogu nestati lakim zatvaranjem dlana… Drugim rečima: svako od nas ima dušu. I ta duša, život za životom, raste, uči, evoluira. Bar kod većine. Verujem da tek kada budemo otkrili do temelja sopstvenu dušu, rodiće se u nama jedno novo poverenje i put ka drugačijem kvalitetu života.
U čemu vidite uzrok licemerja ideologije koja propagira s jedne strane poštovanje i ravnopravnost svih naroda i rasa a s druge strane kroz svoje predstavnike nalaže svako ukidanje autentičnosti, različitosti bila ona kulturološka, rasna, nacionalna, verska, ideološka, polna…?
Ovo pitanje mi je veoma interesantno. Mislim da mi živimo u poricanju. U pitanju je društvo koje negira apsolutno sve. Pošto nam je teško da pretpostavimo svoju dualnost, teško nam je i da pretpostavimo da kao što imamo pozitivno stanje imamo i negativno. Naravno, to nikako ne opravdava da države, svet, zakoni, s jedne strane predlažu poštovanje i jednakost svih, a s druge sprovode ukidanje autentičnosti.
Mislim da je uzrok ovog globalnog licemerja što zakonima, obrazovanjem i zdravstvom, upravljaju korporacije i kompanije. Kompanije kojima su potrebna bića koja ne misle, ali koja slede naređenja. S jedne strane navode nas da verujemo da smo slobodni, da imamo pravo izbora, ali ono što nam daju da biramo je ono što oni strateški razvijaju kao tehnologiju i zakone na regionalnom, državnom i globalnom nivou. Realnost je da mogućnost izbora nemamo. Sve se radi na veoma ciničan, strateški način, tako da stalno verujemo da smo mi ti koji biramo.
Suštinski, u pitanju je nedostatak lične moći koja nije vezana za moć nad drugim, već za prepoznavanje sopstvene moći, moći unutar sopstva.
Šta su po Vama ključni činioci u pogledu nerazumevanja i ignorisanja indijanskih naroda? Ipak, poznato je da je situacija daleko gora u SAD. Indijanci tamo imaju značajniju diskriminaciju nego u bilo kojoj državi Južne Amerike. Kako gledate na ove razlike u pristupu severa i juga?
Realnost je da nisam baš svesna razlika u odnosu na zlostavljanja, progone i ubistva domorodačkih naroda Južne i Severne Amerike. Mislim da trpimo isto nasilje, poniženja, genocide. Razlika je što je ovde na jugu potrebno za sve veće vreme, jer nije lako preći tolika prostranstva, toliku teritorijalnu udaljenost i, iznad svega – izuzetnu hladnoću.
Svuda su postojale vrlo slične prakse: oduzimanje imovine, veliki masakri, prisvajanje dečaka i devojčica, u kojima je učestvovala i Katolička crkva, kako u Kanadi, SAD, tako i u različitim zemljama Latinske Amerike.
Ubistva dece, devojaka, ropstvo, izlaganja nas kao muzejskih eksponata, gde je pokradena sva naša odeća i predmeti koje koristimo…
Da li mislite da je uzrok takvih nedela neznanje, to jest nedostatak spoznajnih moći da se uvidi uzvišenost i značaj vaše kulture ili je po sredi nešto sasvim drugo?
Ne, mislim da nerazumevanja nema. Ja verujem potpuno suprotno. Verujem da oni koji su deo vladinih odluka nisu neznalice, već naprotiv, znaju mnogo o nama i čak i više od mnoge braće i sestara mog plemena Mapuče. Posebno kroz iskustvo mog naroda, reći ću: oni znaju isto toliko ili više od nas samih do mere da nas se zbog toga i plaše. Znaju da imamo silu, da imamo stvarnu komunikaciju sa snagama prirode, ali i da sve ima svoju posledicu, da će pre ili kasnije petljanje sa prirodom imati stravične ishode kao i da u suštini ne mogu da ukradu nešto što je sveto – naše svete prostore. Eto, zato je potrebno da nestanemo. Zato im je potrebno da budemo diskriminisani, da budemo rasizovani, da nas tretiraju gore od životinja, jer oni zaista znaju našu snagu. Znaju da se uz naše duhovne prakse nešto iznutra menja u ljudima što stvara druge potrebe, potrebe koje su, kako je rečeno u prethodnim odgovorima, više vezane za duhovno nego za materijalno.
Dakle, nije realno da postoji nedostatak razumevanja ili neznanje, jer, pored ostalog, uvek je bilo špijuna, ovde u domorodačkim narodima današnje Argentine. Uvek smo imali argentinske ili engleske špijune koji su kasnije izveštavali o gomili stvari vezanih za autohtone narode. O tome kako održavaju svoju duhovnu praksu sa kojom idu iznad individualizma, iznad igri persone, čak iznad idealizma… Ali ujedno, mi smo i ljudi najskromnijeg srca, najneprimetniji, nevidljivi ljudi koji čuvamo prostranstva u ravnoteži i dajemo mogućnost da se do tih prostranstva i dođe.
Postoje ceremonije na različitim mestima gde prisustvuje više od 500 ljudi, u savršenom redu, gde se niko ni na koga ne spotiče. To je zapravo ritualni red koji nam onda omogućava da ga održimo tokom ostatka godine. I zato nam zabranjuju ceremonije, zato nam oduzimaju svete prostore, jer znaju da nas to slabi. Zato zatvaraju našu braću u zatvore i zato nas ubijaju. Država nije naivna, ne sudi nam naivno i ne stavlja nas naivno u teroristički položaj. A mi nikome ne nanosimo štetu, ni starosedeocima severa ni juga, naprotiv. Upravo to što nemamo kapitalističko mišljenje je razlog da mi nekako generišemo strah u njima, jer mi ne predlažemo materijalnu dobit, već radije duhovnu, emocionalnu dobit, dobitke u smislu plodnosti, blagostanja…
Čini mi se dakle važnim, da se ima to na umu: nema neznanja o nama.
S druge strane, deluje kao da su narodi Afrike, na primer, doživeli svoju punu afirmaciju, naročito u SAD. Ne samo da su postali deo onog što smatramo američkom kulturom već su u mnogim slučajevima njeni dominantni i većinski protagonisti. S druge strane, starosedeoci severnoameričkog i južnoameričkog kontinenta se i dalje bore za elementarno dostojanstven život. U čemu vidite osnovne uzroke ovih velikih razlika? Da li mislite da je to iz razloga što su indijanske kulture, za razliku od afričkih, ozbiljnija pretnja za nesmetano funkcionisanje liberalkapitalističke politike, politike eksploatacije ratovima i lihvarskih bankarskih sistema?
Mislim da su afrički narodi na neki način asimilovani, ali ne znam da li im je to omogućilo da se razviju kao narod, jer za nas, da budemo ono što jesmo, nije dovoljno samo da budemo prihvaćeni po boji kože, prezimenu, jeziku, već da to važi i za naše teritorije. A takođe i naše duhovne prakse na našim teritorijama. Ako ne, mi bismo bili onda samo Mapuče ljudi koji žive u gradu da bi pokazali svoju zastavu ili otpevali pesmu na našem jeziku.
Tako da nemam decidiran stav, ne mogu reći ni da ni ne u pogledu afirmacije i potvrde autentičnosti afričkih ljudi u SAD.
Verujem da su se afrički narodi borili za ukidanje ropstva i da je to zaista bila prekretnica u vezi sa slobodom, sa slobodom ljudskih bića. I čini mi se da je to nešto što će se uvek ceniti: ta sila savladavanja kazne, ekstremnog nasilja, gladi, savladavanja ekstremnog poniženja kada si opljačkan, kidnapovan, prisvojen, odveden na drugo mesto i na posletku prodat. Mislim da je to narod koji je imao ogroman kapacitet da opstane, do tačke ukidanja nečega tako krajnje neljudskog kao što je ropstvo.
Pored toga, u slučaju Severne Amerike i Južne Amerike, oko mnogih slučajeva verujem da će ostati izvesna tajna. Mnogi autohtoni narodi u Meksiku, u Gvatemali, Ekvadoru, Peruu, Argentini, Čileu, prilagodili su svoje prakse i takođe se integrisali ili bili integrisani u praksu katoličke religije zarad opstanka i održavanja te duhovne potrebe koja je svojstvena svim domorodačkim narodima. S druge strane, u mnogim slučajevima još uvek nismo asimilirani. Narod Mapuče se još uvek – i ne znam da li će se to ikada desiti – nije asimilirao u ono što danas čine države Čile ili Argentina. Mi smo trn u oku, mi smo smetnja. A ko su svi oni? To je jako čudno, jer se hvale da su Argentinci, ali da su s druge strane, sišli čamcima i brodovima iz Italije, iz Španije… Pa ako je tako, gde je onda ta argentinska stvar? Ispada da ste Argentinac, pod tim imenom samo jer ste tu rođeni dok su vam majka ili otac Španac ili Italijan. Za mene je ovo veoma čudno.
Ipak, u realnosti, čak i bez društvene dominacije, mi suštinski jesmo dominantan narod ove zemlje, jer u Argentini, koliko se sećam, ima više od 30 autohtonih naroda, a to podrazumeva drugačije jezike, drugačije priče, mitove i toliko različitih načina povezivanja sa elementima prirode.
Ne bez razloga, ovde, u Argentini, po zakonu se dodeljuje prisvajanje prirodnih resursa, i vrši eksploatacija prirodnih resursa, kao da je to inteligentno iskorišćavanje zemlje. Ali na ovaj način velikim kompanijama je garantovano da nas mogu strpati u zatvor ako izađemo u odbranu zemlje. Smatram da nije dovoljno braniti slobodu. Verujem da se sloboda mora braniti, ali u slobodnoj zemlji. Nema smisla biti slobodan u zemlji koja nije moja zemlja, na teritoriji koja me porobljava i koja mi oduzima osnovne uslove života i sve moje mogućnosti za kulturni i duhovni razvoj. Da bismo bili slobodni, potreban nam je ne samo naš duh i naše biće slobodnih ljudi, već i naši prostori.
Dakle, da: kulture autohtonih indijanskih naroda predstavljaju pretnju liberalnoj kapitalističkoj politici, politici ratne eksploatacije i bankarskim sistemima, ali nemam dovoljno znanja da bih mogla da upoređujem to sa slučajem afričkih naroda. Mi smo pretnja jer imamo osećaj opstanka koji prevazilazi razmenu za novac, i svaka naša kultura ima svoje vidove brige o zdravlju. Ako bismo uspeli da imamo sve to i da živimo sa svim tim neophodnim elementima, vrlo malo bismo koristili ono što ovaj kapitalistički sistem nudi. Kad bismo mogli da dobijemo uslove za celovit život, i da pritom šapa države ne ulazi u naše gradove i zajednice govoreći šta je dobro, a šta nije, mogli bismo ozbiljno da se pozabavimo onim što je vezano za duhovno, za zdravstvo, obrazovanje, pravdu, za sve oblike opstanka zajednice, u nastojanju da je učinimo što bližom onome što je bilo ranije, zar ne? Našem poreklu. Ali to je nešto što nikome ne donosi profit. I da je ova kapitalistička država to dozvolila, bili bi gotovi. Jer ako se celoj svetskoj populaciji, svim društvima dâ mogućnost da shvate da mogu da žive na drugačiji način, kapitalistički svet bi definitivno svoju priču završio, a oni, jedino što žele je moć zbog koje nas drže u modernijem obliku ropstva.
Postoje indijanske legende o belim ljudima – za koje moderni antropolozi i istoričari veruju da su bili Vikinzi – koji su doneli indijancima nova znanja i bogove. Na žalost, sledeći susret, predvođen Kolumbom, doveo je na novi kontinent belce koji su odavno odustali od sopstvenih esencijalnih znanja i bogova. Nakon duge istorije nesreća i razvratništva, da li verujete da je moguć preporod duha belog čoveka i šta bi posle toliko vekova od prvog susreta naših različitih kultura bio indijanski, dobronamerni odgovor, poruka belim ljudima?
Mislim da postoji velika korupcija u duhovima belih ljudi koji drže vlast, ali ne znam u kojoj meri se to prenosi na celokupno stanovništvo. Mislim da su više od svega iskvarene duše onih koji žele da održe red i kontrolu nad masama, kontrolu nad stanovništvom.
Ne bih želela da mislim da je svet potpuno završen i da samo autohtoni narodi, povezani sa prirodom, imaju neke šanse. Posebno zato što se takođe mora reći da i kod starosedelačkih naroda ima nasilja, ima i zlostavljanja, oni takođe doživljavaju mnogo okrutnosti koju izazivaju belci ili belo društvo. Jer siromaštvo, nedostatak teritorije, velika ograničenja, jeftina ili robovska radna snaga, pretvaraju ljudska bića, ma kakve vrste bila, u ozlojeđene, povređene i ponižene ljude.
Verujem da su danas oni koji bi mogli da postignu velike promene u društvu širom sveta oni koji biraju da se povežu sa sopstvenom duhovnošću i narodom iz koga dolaze. Trebate pokušavati da budete što je moguće ispravniji i održavajte vašu etiku. Etiku koja vam to omogućava – da budete dostojanstveni, koja čini da vam je stvarno stalo da radite ono što radite ili predlažete ono što predlažete.
Mislim da se etika takođe zasniva na tome da se ne veruje slepo u vođu. Ljudi danas nekoga posebno idoliziraju zato što deluje da on donosi istinu. A to se postiže ako imate unutarnji osećaj za etiku.
Mislim da vi Evropljani nećete imati tu mogućnost sve dok ne prestanete da se samouništavate. Sve dok ne usvojite sve što vi uistinu jeste; dok ne uzmete sve što čini vašu istoriju kao svoj lični sistem, autentični sistem za države, regione, porodice u kome ima i dobrog i lošeg. Uzimanje svega nam omogućava da učimo od onog lošeg i da sa time prekinemo, a ojačamo se onim dobrim. I verujem da je ta mogućnost data svima. Tu mogućnost nam daje svest o tome da posedujemo dušu. Mi nismo samo ljudi koji ustaju da bi otišli na posao, da bi poslali decu u školu, gledali TV serije, izlazili na rekreacije, vrćali se kući, okupali se i radili istu rutinu svaki dan. Svi smo mi bića koja imaju dušu i mogućnost za bolji život ukoliko prihvatimo sve što naše duše nose. A takođe, trebamo se zapitati kako sebi dajemo mogućnost da budemo bolji ljudi i gde nam je svima mesto, prihvatajući različitosti svakog od nas.
Što se više trudimo da budemo bolji, više će se zlo neutralisati.
Svi imamo mogućnost da budemo originalni povezujući se sa zemljom i nebom.
